O njenom talentu možete čitati svuda, ali ono što ju je učinilo čuvenom i drugačijom, jeste da je uspela da baletsku umetnost izvede iz pozorišnih hramova, da je predstavi običnim ljudima, kaže u intervjuu za Nova.rs Enriko Roteli, priređivač autobiografije Karle Frači.
Autobiografiju slavne Karle Frači (1936-2021) u Italiji je priredila kuća Mondadari, dok je za srpsko tržište ovo izdanje nedavno realizovao Beogradski festival igre u saradnji sa Italijanskim institutom za kulturu.
U svojoj knjizi koju je nazvala “Korak po korak”, Karla Frači pripoveda o detinjstvu provedenom u lombardijskom selu, o polasku u Baletsku školu milanske Skale, diplomskom nastupu i trijumfalnom uspehu na najznačajnijim pozornicama sveta: u Milanu, Njujorku, Los Anđelesu, Moskvi, Havani, Tokiju, Londonu…
Nedavno je u Jugoslovenskoj kinoteci knjiga promovisana zajedno sa filmom „Karla“ (glumi je Alesandra Mastronardi, koprodukcija RAI Fiction i produkcijska kuća Anele), a jedan od gostiju bio je i priređivač autobiografije, Enriko Roteli, sa kojim smo pričali o slavnoj umetnici.
Kako ste došli na ideju da priredite ovu knjigu?
– Dogodilo se gotovo slučajno! Na prezentaciju autobiografije glumačke dive Valentine Korteze, koju sam takođe radio, došla je Karla. One su bile bliske prijateljice. Tu su bili i naši izdavači, predstavnici milanskog Mondadorija, koji su me u tom trenutku pitali: “Šta mislite o Karli Frači? Možete li preuzeti posao oko pisanja njene autobiografije?” Naravno, odmah sam rekao da bih sa radošću to učinio. Nisam znao ništa o baletu, ali sam oduvek znao ko je Karla Frači. Uostalom, svaki Italijan je čuo za nju.
Za neke koji eventualno ne znaju, ko je bila Karla Frači i koliko je ona bila važna za svet baleta?
– O njenom talentu možete čitati svuda, ali ono što ju je učinilo čuvenom i drugačijom, jeste da je uspela da baletsku umetnost izvede iz pozorišnih hramova, da je predstavi običnim ljudima tako što je putovala i igrala na malim scenama, na trgovima, u ruralnim sredinama, ali i na televiziji. Taj običan svet je počeo da je obožava i ujedno obožava balet, jer je ona imala energiju da stigne do njih, kao i nesalomivu volju da balet učini popularnom umetnošću.
Čitajući njenu autobiografiju, deluje je da je ona bila veoma draga i jednostavna osoba, pored toga što je definitivno bila deo džet-seta?
– O da, ona je bila zaista jednostavno ljudsko biće. Pored toga, bila je jako skromna. Svakako je bila veoma ponosna na svoj rad i svoju karijeru, sigurno joj je prijalo što su joj ljudi zahvalni i što bi joj aplaudirali ili je zaustavljali na ulici, ali nikada nije zaboravljala da potiče iz radničke porodice. Njen život je bio posvećen umetnosti, ali njeni svakodnevni prijatelji su bili neki divni ljudi, sasvim običnih zanimanja.
U knjizi pominjete Mariju Kalas i Aristotela Onazisa, kao i njihovu vezu. Kako je Karla bila povezana sa njima?
– Marija Kalas je pevala u predstavi koju je režirao Viskonti, iste večeri kada je Karla Frači imala svoj debi u Skali. Karlin budući muž, Bepe Menegati, bio je tada Viskontijev asistent. Bepe je upoznao Karlu i Mariju, i one su počele da se druže i da se viđaju u Italiji i svuda po svetu. Naravno, to druženje se nastavilo i onda kada se Kalas venčala za Onazisa. Međutim, zaista ne bih mogao da zamislim Karlu kao prijateljicu čoveka kakav je bio Onazis.
Koliko je važan balet u Italiji? Koliko se sve promenilo danas u odnosu na njeno vreme?
– Karla je oduvek govorila da je balet Pepeljuga svakog teatra. Umetnost kojoj niko ne daje onoliko sredstava i pažnje koliko ona to zaslužuje.
Ko su bile najbolje balerine njenog vremena, njene prijateljice ili rivalke?
– Karla je imala mnogo prijateljica. Možda su najbliže bile Margot Fontejn ili Alisija Markova. Verujem da je njena rivalka bila Vera Kolombo, ali to je samo zato što je Kolombo bila primabalerina u Skali, u trenutku kada je Karlina karijera krenula munjevitom brzinom ka zvezdama.
Karla Frači je odirala mnogo predstava u Americi, naročito u Njujorku. Koliko je to tada bilo važno?
– Mislim da je Njujork oduvek bio važan za ceo zapadni svet. Imati značajnu karijeru u Njujorku i biti obožavan od strane njujorške publike, bio je i biće najveći san svakog umetnika. Ljubitelji baleta su trčali iz teatra u teatar kako bi gledali dva izuzetna i neponovljiva baletska para. Bili su to Nurejev i Fontejn i Frači i Brun. Njujork je takmičarski grad i postati poznat po svojoj umetnosti u takvoj sredini, može biti samo trijumf i neverovatna radost.
Rudolf Nurejev je bio njen veoma dobar prijatelj. Da li nam možete reći nešto više o tom prijateljstvu?
– Mislim da je njihovo prijateljstvo bilo utemeljeno na obostranom, ili bolje reći – reciprocitetnom, a ekstremnom obožavanju i naklonosti. Zato je on i izabrao baš Karlu da igra u njegovoj verziji “Krcka Oraščića”, za koju su na raspolaganju imali samo pet dana za pripreme. Ta njegova postavka, kao i sve druge koje je potpisao, izuzetno je zahtevna za igrače. Postojala je neverovatna tenzija, a onda i ogroman uspeh na kraju. Gromoglasne ovacije niko nije mogao da prekine. Publika ih bukvalno nije puštala da siđu sa scene. U tom trenutku, Nurejev joj je rekao: “Sada osećaš šta znači hrabrost!”
Kako se dogodilo da se ova knjiga štampa u Srbiji?
– Ja mislim da je to sve zbog Aje Jung. Ta žena je neverovatna, a pored svega što je uradila za umetničku igru, ona je obožavala Karlu. Napravila je kafeteriju Frači u samom srcu Beograda, dok u njenoj Baletskoj školi –najmlađe klase talenata uče balet u studiju koji nosi Karlino ime. Aja je izuzetna osoba, umetnica koja svoj posao vođenja Festivala i važne Fondacije obavlja sa strašću. Nakon predstavljanja knjige u Beogradu, bio sam jako srećan. Između ostalog i zato što sam u Srbiji, zemlji koju sam prvi put posetio, pronašao dobru prijateljicu.
Bonus video: Raša Todosijević
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar