0
Ništa žena u Srbiji nije manje sputana nego žena u BiH. To su isti paterni, taj patrijarhalni model koje često i žene same neguju, kaže za Nova.rs bosanska rediteljka Aida Begić.
Kada se posle deset godina bračnog života Merjem-Meri (30), neambiciozna domaćica i majka osmogodišnje devojčice Mile vrati u roditeljsku kuću shvata da je zarobljena u začaranom krugu provincijskih zakona i pravila. S obzirom da nikako da nađe stalan posao, nade da će dobiti starateljstvo nad ćerkom ravne su nuli. Sreću u toj tmini pronalazi u audiciji za film…
Ovo je siže novog ostvarenja „Balada“ rediteljke Aide Begić, u kojem igraju Marija Pikić, Jasna Žalica, Milan Tocinovski, Lana Stanišić, Slaven Vidak…
Za neupućene, nije zgoreg podsetiti da je bosanskohercegovačka rediteljka Aida Begić već s diplomskim radom „Prvo smrtno iskustvo“ stigla do Kanskog filmskog festivala i nagrada u Španiji i Italiji, da bi potom potpisala zapažena ostvarenja „Sjever je poludio“, „Snijeg“, „Ne ostavljaj me“ ili „Djeca“, koja su bila i bosanski kandidati za Oskara.
Nakon svetske premijere „Balade“ na nedavno završenom 28. Sarajevo film festivalu rediteljka Aida Begić je, sumirajući utiske za Nova.rs, istakla kako joj prvi put u karijeri nije sve „prošlo u bunilu“:
– Valjda kad prođu neke godine, onda shvatiš da su to jedinstveni trenuci u kojima treba da uživaš, jer si se godinama borio da dođeš do njih. Naravno, uzbuđen si, ali sam taj momenat sada prvi put doživela potpuno opušteno i radosno – priča rediteljka za naš sajt.
Osluškivala je i reakcije publike na premijeri, zbog čega pominje da kad god neko kaže da mu je svejedno šta će ko misliti o filmu to je laž. Jer, film postoji da bi ga ljudi gledali:
– Ne možeš praviti film zbog filma. A ono što mi je interesantno za „Baladu“ jeste što mladi ljudi vole ovaj film. I to mi je najveći kompliment. Jer, u srednjim sam godinama, kad se još uvek furam da sam mlada i kul, a ne ocvala (smeh). I kad se mladima sviđa film, onda mislim da sam još uvek kul. I to mi je najdraže od svega. Ovaj film je drugačiji od svega što su ljudi navikli da gledaju, ali su jako dobro prihvatili taj prilično radikalan jezik. Valjda su željni nečeg drugačijeg…
Film i govori o položaju žene koji se nije mnogo promenio od pradavnih vremena, jer kod nas, prema rečima rediteljke, ljudi ne daju sebi za pravo da imaju snove:
– Žene koje sam sretala po Bosni, ali i u celom regionu, veoma su jake, simbol su stabilnosti, promene na bolje, am heroine u svakom smislu. A ne vode nimalo jednostavne živote. Čitav period pre rata, tokom i posle rata – sve se prelomilo preko leđa žena. A one i dalje opstaju, bore se, ne odustaju. Žene ovde nisu slabe, ali često ne daju sebi za pravo da imaju snove. Majka moje glavne junakinje Meri, koja traži razlog zašto nije uspela u životu, nikada sebi nije postavila pitanje – ko sam ja, šta ja hoću? Ne bavim se u filmu salonskim feminizmom, koji zaista ne volim, već time zašto sebi uskraćujemo šansu da sanjamo, da osvestimo ono što želimo, s čim smo intimno sretni. Probala sam to da tematizujem, možda i kao neku vrstu autorefleksije i skrenem pažnju na to da grešimo.
Teška je ta borba glavne junakinje „Balade“ da sebi kaže da može i da se izvuče iz haosa u kojem jeste, najpre zato što ni sama ne zna šta hoće i svi joj govore šta treba da radi, a drugo nema uslove da se razvije u odlučnu, hrabru osobu:
– I to je odlika čitavog Balkana. Ništa žena u Srbiji nije manje sputana nego žena u BiH. To su isti paterni, taj patrijarhalni model koje često i žene same neguju. Jer, majka, ne otac, toj Meri kaže da ne može da radi šta hoće kad rodi dete. Oseća da se nije ostvarila kada je rodila dete i sada ni ćerki ne daje za pravo da se ostvari. Imaš dete, a hoćeš za svojim snovima – e pa ne može. Često su odnosi svekrva-snaha, i majka-ćerka kao neka vrsta osvete. Pitaš se kako svekrva može da maltretira snahu ako je i sama bila maltretirana – samo retki mogu da prevaziđu sebe i kažu – ako sam se ja patila, ne mora i ona. To je jedan začarani krug. Pokušala sam da se bavim time, ne osuđujući nikoga. Skontaš da su svi u pravu, što je odlika dobrog apsurda i komedije.
S obzirom da „Balada“ u fokus stavlja sudbinu žene, nameće se pitanje zašto su u kinematografiji, ne samo našoj, žene skrajnute?
– Uverila sam se kroz našu borbu za ravnopravnost u kinematografiji da se poboljšalo dosta toga, ali znam da na ovim prostorima moja reč i reč moga kolege nemaju istu težinu. Nema veze što bolje režiram, samim tim što je muškarac veruje se da je bolji režiser. Nesvesno to ljudi rade, ali tako je. A kad imaš glavnu junakinju u filmu, to odmah znači da ćeš imati manje publike. Muškarci neće doći u bioskop jer će reći – ah, to su one njihove ženske priče. Čim te neko odbaci da se baviš „nečim ženskim“, kako onda možemo da pretendujemo na globalnu publiku. Kao da ženske priče nisu globalne priče, a „Top gan“ se tiče svih ljudi na svetu. To je paradoks, i ne znam kako se možemo nametnuti, ali nije jednostavno – smatra Aida Begić, koja predaje i režiju na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu.
I to govori posle gotovo tridesetak godina u poslu. A pripada, bar u Bosni, generaciji pionirki – filmskih radnica, rediteljki, producentkinja, scenaristkinja. U taj krug ubraja i Elmu Tataragić, Amru Bakšić Čamo, Jasmilu Žbanić, kao i brojne „divne žene koje žive i rade u Srbiji, Bosni, Makedoniji, Hrvatskoj“:
– Ali, moramo dobiti potvrdu u belom svetu da bi neko ovde rekao – pa ona možda nešto i zna. Kod muškaraca to nije slučaj, dovoljno je da naprave film – ističe naša sagovornica koja sebe opisuje kao arthaus rediteljku, no ne odbacuje ni komercijalne poduhvate:
– Sticajem okolnosti sam ušla na kratko u snimanje serije „Kotlina“, koja je potpuno žanrovska, i osećala sam se dobro. Jer, to je jedna vrsta relaksacije. Kad radiš autorski film, moraš da se baviš svim pitanjima, a olakšanje je baviti se žanrom, koji ima svoje klišee, zadatosti, i tu samo režiraš po tuđem scenariju. I super bi mi bilo da radim neku seriju – iskrena je Aida Begić.
U poplavi serija, koje se rade u regionu, ne vidi nikakvu opasnost po film:
– Jedno vreme sam mislila da će to ubiti bioskop, ali neće. Bioskop će uvek imati svoje mesto, jedino je pitanje koje će filmove ljudi gledati u bioskopu. Znate, odlazak u bioskop je ozbiljna investicija – treba platiti bejbisiterku, benzin, parking, kartu, piće. To je pravi izlazak. Nećete više reskirati da odete u bioskop i pogledate bilo koji film. Blokbasteri će imati prostora u bioskopu, ali verujem da će i za regionalni film uvek biti interesovanja.
„Baladu“, bar se nada, očekuje dobar festivalski život, a na kraju Aida Begić poručuje da njen film gledaoca, sviđao mu se ili ne, neće ostaviti na miru:
– Malo je i bezobrazan film, namerno sam provocirala i iritirala, ali to je pružanje ruke i ljubavi publici. Kao kad se udvaraš devojci – možda joj se ne svidiš u prvom trenu ali ipak ne može iz glave da te izbaci…
Bonus video: Mads Mikelsen u Sarajevu
