3
Pavle Paja Jovanović Muzeju grada Beograda poklonio je pred smrt više od 200 svojih dela i 650 ličnih predmeta. Muzej je zauzvrat preuzeo brigu o tome da ga sahrani kada je umro 1957. godine. Prošlonedeljni otkup njegove slike „Odmor bašibozuka“ na aukciji „Sotbija” u Londonu posredno je i simboličan čin vraćanja moralnog duga darodavcu.
Jelena Medaković, direktorka Muzeja Beograda, kao i predsednik države Aleksandar Vučić nisu krili da je on sam „naložio onima koji su učestvovali u otkupu da plate kolika je cena”. U poslednjih pet godina bilo je bar još dve prilike da s iste adrese stigne isti nalog: 2018. ista aukcionarska kuća nudi Jovanovićevu sliku „Dva bašibozuka pred kapijom“. Prodata je po trostruko većoj ceni od procenjene – 531.633 evra. Već naredne 2019. bečka aukcijska kuća „Doroteum“ ponudila je Jovanovićevu „Prosidbu“. Ulje na platnu procenjeno na 35.000-45.000 evra prodato je za 150.000 evra. Zanimljivo je da 2018. i 2019. u Srbiji nije bila kao ova 2023. – izborna godina.
Ima i onih koji smatraju da nije trebalo dati tolike pare za tamo neke „bašibozuke“ iako je Jovanovićeva slika neznatno skuplja od „lamborginija“ dvojice predsednikovih kumova.
– Ovo naše glocanje kosti koja je bačena kupovinom slike Pavla Jovanovića služi da se skrene pažnja sa vitalnih pitanja kulture u ovoj zemlji, posebno pitanja nemara prema kulturnom nasleđu. Sliku su kupili iz javnog novca za preko 300.000 evra, bez dodatnih troškova, koji će biti jako visoki, dakle za cifru koja se zanimljivo podudara sa cifrom umanjenja gradskog budžeta za konkurse iz savremenog stvaralaštva ove godine u odnosu na prošlu – ukazuje istoričar umetnosti Branislav Dimitrijević.
Naša elita je spremna da odbaci sve to nasleđe koje sistematično ugrožava i da ga zameni nekim pokondirenim fetišima – pa evo tome sad služi slikarstvo Pavla Jovanovića, koje se, po drugi put u dve godine, pojavljuje u vezi s elitom na vlasti. Pre dve godine slučajem slike „Stražar“, koju je bez carine u zemlju pokušao da unese gradski sekretar i tada kazao da je on zapravo sliku otkupio da bi je prodao Muzeju grada. Ceo slučaj, podseća Dimitrijević, do danas nema epilog.
Vrednost otkupa Jovanovićeve slike je inače višestruko manja od sume koja je isplaćena Aleksandru Rukavišnjikovu za spomenik Stefanu Nemanji na Savskom trgu. Ruski vajar je izjavio da on kao i Goran Vesić ne znaju kolika je cena pomenutog spomenika pošto „još stižu računi za izradu spomenika”, tako da još ne zna da li je zaradio na spomeniku ili je u minusu. Ruski vajar evo već treću godinu računa…
Međutim, ni taj sedmocifren iznos, ne u rubljama, nije dat bez saznanja predsednika države. Ali ga, za razliku od Jovanovićeve slike, niti ko, pa ni on sam sebe, ne hvali, već smelo i neobavezujuće najavljuje da će „iz državnog budžeta i naredne godine biti obezbeđen novac za otkup srpskih artefakata od deset do 30 miliona evra samo za vraćanje artefakata u našu zemlju“.
Mnogi od artefakata nisu u dalekom svetu već se nalaze i ispod nogu narodnih poslanika. Ispod zgrade parlamenta otkriven je prvi rimski akvadukt iz drugog veka. Ali nije isključeno da će izgradnja podzemne garaže na vrednom arheološkom nalazištu postati starija od rimskog akvadukta.
Jednu od najznačajnijih slika Petra Lubarde „Guslar“ Muzej savremene umetnosti nabavio je razmenom. Bila je u vlasništvu Lea Matesa, koji je za „Guslara“ dobio tri slike: Lubardino „Selo“, „Pariske krovove” Peđe Milosavljevića, kao i delo Miljenka Stančića „Dete za stolom“. Zahvaljujući Savetu za kulturu Srbije 1968. MSU dobija „Hlebove“ (Pekara) Petra Omčikusa. Šta se danas dešava sa Muzejom savremene umetnosti?
Dimitrijević podseća da je Muzej posle 2000. otkupio ili kao poklone stekao radove umetnika poput Nedka Solakova, Dana Peržovskog ili Huseina Alptekina, vodećih umetnika iz Bugarske, Rumunije i Turske. Dakle, prvo je pitanje definisanja koncepcije jedne kolekcije, šta je njen koncepcijski osnov i na koji način se on može obogaćivati u izmenjenim istorijskim okolnostima.
– Nažalost MSU nije uspeo da dovoljno dopuni svoju kolekciju jugoslovenskih novih umetničkih praksi iz ‘70-ih dok su u međuvremu mnoga dela iz Srbije završila kod inostranih kolekcionara. Umetnici odavde, koji su zanimljivi muzejskim institucijama u svetu, po pravilu su neoavangardi i nove umetničke prakse, ali postoje i ona dela koja su zanimljiva na komercijalnom tržištu – evo Pavle Jovanović svakako, ali i mnogi slikari koji ovde uopšte nisu zastupljeni u kolekcijama – na primer, mi ovde nemamo njujorške slike Milete Andrejevića, koje su tamo imale jako dobru prođu.
Nemali broj umetnika 70-te godine prošlog veka smatra Periklovim dobom kulture. Koliko je Srbija danas kulturnom politikom daleko od tog zlatnog doba?
– Mi danas ovde nemamo kulturnu politiku. Kultura je postala ogoljeno sredstvo vlasti – vlast je spremna da suzbije savremeno kulturno stvaralaštvo kada ono nije po njenoj volji. Kultura je ovde novi parfem Tamare Vučić i Vesne de Vinče kojim ćete se naparfemisati za privatni vernisaž „Odmora bašibozuka“ – smatra Dimitrijević.
Još jedna slika s eks-YU prostora ustalasala je javnost. Na aukciji „Sotbija” takođe, 3. novembra u Kelnu, pojavilo se delo Josipa Vanište, jednog od najpoznatijih hrvatskih umetnika.
Vrednost njegove „Crne linije na srebrnoj pozadini“ procenjena je između 300.000 i 500.000 evra. Vaništa je bio slikar, esejist, akademik, pisac, profesor Arhitektonskog fakulteta u Zagrebu, baš kao i njegova ćerka Eva Vaništa Lazarević, i danas profesorka istog fakulteta, ali u Beogradu.
Pamtim njegovu izložbu crteža i akvarela u galeriji „Sebastijan“ u Knez Mihailovoj (1985) Da, bio je i (vele)majstor crteža. Kod dvojice književnika, pre više godina, naišao sam na istu rečenicu: „To bi mogao znati samo Vaništa”, a da se to ne tiče Krleže, koji ga je, ne zbog slika, godinama, redovno pozivao sebi. Ovaj nenametljivi, tankoćutni učesnik, svedok, hroničar epohe bio je i duhovni otac neoavangardne grupe „Gorgona“ (1959-1966.-). U prvom broju antičasopisa „Gorgona“ objavljuje deset okopnelih, praznih izloga u Zagrebu, koje su mahom punila politička obećanja… Autor bogatog slikarskog opusa, u korespondenciji s amblematskim ličnostima umetnosti: Raušenberg, Rot, Manconi, Vazareli…
Iako mu se radovi nalaze i u Muzeju moderne umetnosti (MoMA), pred smrt 2018. zaključuje:
„Ja sam po mojem dubokom uverenju čovek neuspeha. Nisam imao hrabrosti, i to je moj neuspeh, ostaviti belinu i ništa na njoj. Kao što je tu hrabrost imao Raušenberg, moj vršnjak, koji je to radio u Americi.“
Među projektima i jedan među novinskim oglasima: „Sliku Josipa Vanište, zbog odlaska, dajem/poklanjam u dobre ruke, prednost: domaćice i umirovljenici” (penzioneri prim. aut.)“.
Ne znam da li se na oglas javio Vladimir Macura, ali se Vaniština „Crna linija …” s aukcije do 2013. nalazila u Banovcima. Zadnja pošta “Macura”, prvi privatni muzej u Srbiji. Vladimir Macura je poreklom iz Knina. Sredinom 80-ih preselio se u Beč, gde je “inficiran” kolekcionarstvom. Poseduje možda jednu od najznačajnijih zbirki umetničkih dela iz perioda avangarde i moderne umetnosti prošlog veka nastalu na tlu Jugoslavije
Ime novog vlasnika Vaništine slike „Sotbi“ nije otkrio, osim da se nalazi u privatnoj kolekciji u Hrvatskoj, što je ostavilo prostora za nagađanje ko bi to mogao biti. Prvo su „tipovani“ bivši fudbaleri: Pero Močibob, poznati galerista i nekadašnji centarfor Zagreba, iz “ružičastog” perioda, kao i Davor Vugrinec, kolekcionar slika hrvatske moderne umetnosti. Bilo je i onih koji su Vaništinu „Crnu liniju“, „videli“ na zidu Branka Roglića, osnivača i vlasnika „Orbika“, starosedeoca Forbsove liste najbogatijih Evropljana, koji je prikupio oko 850 slika. Da li je vlasnik najvrednije slike u Hrvatskoj kolekcionar koji je pre nekoliko godina došao pravo niotkuda, pokazujući alhemijske sposobnosti da od kalaja napravi zlato? Kviskoteka o „osobi X“ se nastavalja. „Crna linija“ nije prodata.
– Meni to izgleda kao jedna proba internacionalnog tržišta za umetnost jugoslovenske (hrvatske) neoavangarde – pokušaj spekulacije onih kolekcionara koji u posedu imaju značajna dela jugoslovenske avangarde i neoavangarde – smatra Branislav Dimitrijević.
Bonus video: Slika Paje Jovanovića u Sotbiju
