3
Poštovani narode, naša istorija će ovu godinu zapamtiti kao godinu u kojoj nam se dogodio narod - rekao je Milovan Vitezović na mitingu "Bratstva i jedinstva" na Ušću novembra 1988. godine, postavši tako otac krilatice "događanje naroda".
„Mislim, dakle, sumnjam da postojim“, jedan je od aforizama iz pera pisca Milovana Vitezovića, koji je preminuo juče u 78. godini u Beogradu, posle duge i teške bolesti, dodatno zakomplikovane koronom.
– Optimista sam, i nada poslednja umire, bez obzira na to što smo pred moratorijumom sveta – govorio je Vitezović, koji je rođen je 11. septembra 1944. godine kraj Kosjerića. Srpski pisac bio je dugogodišnji urednik Igranog programa TV Beograd i glavni urednik Umetničkog programa RTS. Takođe i profesor filmskog i televizijskog scenarija na katedri Dramaturgije Akademije umetnosti, a jedno vreme i predsednik Udruženja književnika Srbije. Pisao je pesme, romane, drame, filmska i TV scenarija (po kojima su snimljeni, između ostalih, „Lajanje na zvezde“, „Šešir profesora Koste Vujića“, „Gde cveta limun žut“, „Dimitrije Tucović“, „Vuk Karadžić“), eseje, kritike i aforizme.
Objavio je više od četrdesetak knjiga i 11 romana. Bio je laureat velikog broja književnih nagrada i priznanja, a njegova dela prevođena su na nemački, engleski, italijanski, slovenački, ruski, makedonski, grčki, rumunski i hebrejski jezik.
I dok su ga se sagovornici portala Nova.rs, od reditelja Đorđa Kadijevića i Zdravka Šotre, preko v.d. upravnika Narodnog pozorišta Svetislava Goncića, do književnika i akademika Matije Bećkovića, juče nakon vesti o odlasku, sećali kao dobrog pisca i pesnika, velikog eruditu, poznavaoca srpske i istorije uopšte, ali i i duhovitog čoveka, bilo je i onih koji su se prisetili njegovog „političkog angažmana“.
Pored ogromnog literarnog opusa koji je ostavio iza sebe, neki su ga nazivali i ideologom Socijalističke partije Srbije. Naime, u srpsku istoriju Milovan Vitezović je ušao i kao otac krilatice „događanje naroda“. Tu, kasnije mnogo korišćenu frazu, izgovorio je na mitingu „Bratstva i jedinstva“ na Ušću 19. novembra 1988. godine, koji je organizovao Slobodan Milošević kako bi se njime „širila istina o patnji Srba na KiM“, ali i kako bi se on sam rešio protivnika u Savezu komunista.
– Poštovani narode, naša istorija će ovu godinu zapamtiti kao godinu u kojoj nam se dogodio narod – rekao je Vitezović tada na Ušću, a govorio je i da je „Kosovo duša srpskog naroda“, da „moramo odrediti ko je vera a ko je nevera“ i da smo „Evropa bili i pre Evrope“.
Mnogo godina kasnije Milovan Vitezović je objašnjavao da je tada krilaticom „događanje naroda“ samo „imenovao ono što je bilo očigledno“:
– Sve ono što smo svi gledali tokom cele 1988. godine, kad se pokrenula ogromna energija srpskog naroda. Glagolski deo ovog imenovanja uzeo sam iz starih narodnih hronika i zapisa. Odluku da govorim na Ušću primio sam kao narodnu počast… Taj govor je bio i govor jugonostalgije. Jugoslavija je još postojala i pozivao sam narode na pomirenje, podsećajući na narodnu priču o nesložnoj braći. Ali, to pomirenje nije dalo jugoslovensko rukovodstvo. Taj govor je bio i satiričan. Na tom istom Ušću sam rekao: „Mi imamo najskuplju vlast na svetu, s obzirom na kvalitet“. Trebalo je to izgovoriti pred gotovo milion ljudi.
Nije, kako je priznavao, bežao od politike, ali se trudio da izbegava zamke demagogije:
– Stigao sam u Saveznu skupštinu, ali nisam mislio dalje. Tri srpska mandatara i jedan savezni su mi nudili resor kulture. Ljubazno sam to odbijao, smatrajući da je to posao koji ne znam… Jedan mandatar je bio veoma izdašan. Nudio mi je još i resor informisanja i mesto potpredsednika vlade. Nisam za jedan portfelj, a on mi nudi tri!? Bio sam neprijatan, pa sam mu rekao: „Šta bi meni rekla moja majka, da uđem u tvoju vladu“.
Kao gotovo tridesetogodišnji urednik Umetničkog programa na RTS-u, našao se tokom NATO bombardovanja na spisku od 1.065 radnika kao tehnološki višak.
– Odbijao sam da kao glavni urednik pravim spiskove za prinudne odmore. U vreme NATO agresije, direkcija je smatrala da na prinudne odmore treba poslati od trideset do sedamdeset odsto zaposlenih, pošto nema proizvodnje programa. Suprotstavio sam se, tvrdeći da je to spisak za NATO, ako se svima moraju skinuti plate. Pred NATO-om smo svi jednaki. Iznervirao sam generalnog direktora i od mene je jednog jutra, pismenom naredbom, tražio da do 13 sati dam spisak sa sedamdeset odsto ljudi iz Umetničkog programa. Poslao sam mu spisak samo sa jednim imenom: Milovan Vitezović. On je prihvatio. Naredio je još da se moje ime zatamnjuje na špicama programa koji se emituje.
Upitan jednom da li je bio omiljeni srpski pisac, Milovan Vitezović je ovako odgovorio:
– Ako sam darom i radom suočio Srbe sa svojim istinama i zabludama, sa istorijom i mitologijom, karakterima i mentalitetima, pobedama i porazima, onda pristajem da za jedne budem miljenik Srbije, kao što ću za druge biti otpadnik. Uostalom, u zbirci „Slobodnije od slobode“ imam pesmu o otadžbini u kojoj postoji stih: „Otadžbina jeste dobra majka koja ume biti maćeha“.
Bonus video: Beogradske adrese srpskih pisaca
