Kako se desilo "čudo u Andima": Potresan film donosi ispovesti preživelih u jezivoj avionskoj nesreći

Za Andsku nesreću, ili “čudo u Andima”, u zavisnosti od toga na koji način posmatrate svet, ne treba posebno predstavljanje. Katastrofa iz 1972. godine - u kojoj se avion srušio sa 45 ljudi, uključujući amaterski ragbi tim iz Urugvaja, u južnoameričkoj divljini - bila je predmet knjiga, dokumentaraca i više filmova, od kojih je najpoznatiji “Alive” iz 1993. godine, u kojem je glavnu ulogu imao Itan Houk. Sada dobija filmsku obradu još jednom zahvaljujući španskom reditelju J.A. Bajoni, čiji je film “Society of the Snow” upravo imao premijeru na Netflixu, piše "Independent" u svom osvrtu na katastrofu koja se ne zaboravlja.

Ostvarenje koje je nominovano za najbolji film na stranom jeziku na Zlatnim globusima ovog vikenda, a takođe je i španski zvanični predstavnik za Oskara, adaptacija je istoimene knjige Pabla Virsija. Prvobitno objavljena 2009. godine, “Society of the Snow” okuplja ispovesti svih 16 preživelih u nesreći – mnoge od njih je Virsi poznavao kao decu koja su odrasla u Montevideu.

https://www.youtube.com/watch?v=pDak4qLyF4Q

Priča je epskih razmera: šokantna, zastrašujuća, fascinantna. Let je bio zakazan kako bi odveo amaterski ragbi tim “Old Christian Club” iz Montevidea do Santjaga u Čileu, na utakmicu. Na letu su takođe bili porodica, prijatelji i jedna nepoznata žena koja je kupila kartu u poslednjem trenutku kako bi prisustvovala venčanju svoje ćerke. Zbog greške pilota, avion se srušio u snežnim planinama Anda. Ostatke su pronašli tek nakon više od dva meseca, ostavljajući preživele da ispričaju svoju priču o žrtvovanju, prijateljstvu, veri i, najprovokativnijoj temi – kanibalizmu.

Prvi znakovi nevolje pojavili su se mnogo pre nego što je avion napustio pistu. Sam avion je bio sporan za upotrebu. Razmišljajući o nesreći, jedan od preživelih, Nando Parado, nedavno je rekao za “Gardijan” da je bio naivan što je uopšte ušao u avion. "Vrlo slabi motori, pun ljudi, potpuno natovaren, letenje iznad najviših planina Južne Amerike, po lošem vremenu", rekao je. "Mislim se, nema šanse."

Zbog lošeg vremena, piloti su bili primorani da slete prvo u grad Mendoza u Argentini, gde su posada i putnici prenoćili. Međutim, avion je bio iznajmljen od Urugvajske vojne avijacije, što znači da bi više od 24 sata na argentinskom tlu bilo kršenje zakona. Ponovo su poleteli narednog dana u 14:18 u petak 13. oktobra.

Direktna ruta do Santjaga nije dolazila u obzir. Avion nije bio napravljen da leti više od 6.858 metara, a Akonkagva, najviša planina Anda, ima 6.962 metra - pa su piloti umesto toga isplanirali putanju prema jugu, gde su grebeni niži i lakši za navigaciju. Trebalo je da to bude putovanje od 90 minuta.

Posle sat vremena, pilot je obavestio kontrolu leta da avion prelazi preko prevoja i ubrzo nakon toga, da je stigao do oko 178 km južno od Santjaga. Međutim, pilot je pogrešno procenio položaj aviona. U stvari, još su uvek bili u Andima. Iako nije bio obavešten o svojoj grešci, kontrolori su odobrili pilotu početak sletanja aviona. Donji deo aviona se sudario sa grebenom; rep i krila su se odlomili, a leve propelerske makaze su prerezale trup, koji se brzo spustio niz planinu. Opisujući iskustvo, Roberto Kanesa, još jedan preživeli, tada student medicine, rekao je “ABC News”: "Padali smo neverovatnom brzinom, i dok sam gubio svest, shvatio sam da sam živ, a avion se zaustavio."

Od 45 osoba na brodu, 12 nije preživelo prvobitni udar. Drugi su bili teško povređeni. Parado je opisao kako vidi svoju mlađu sestru Susi ležeći blizu kokpita trenutak nakon nesreće: "Nije mogla da priča. Mogla je samo da pomera očima. Izgubila je cipele u nesreći i njene noge su bile ljubičaste", rekao je. "To su slike koje imam."

Sama nesreća bila je nezamislivo strašna, i usledila je priča o preživljavanju i žrtvi, a koja je zaintrigirala i šokirala javnost. Na nadmorskoj visini od približno 3.500 metara u snežnim Andima, grupa se suočila s užasnom hladnoćom, pri čemu su temperature pale na -35 °C. Trup aviona bio je uglavnom neoštećen, i preživeli su se sklonili unutar njega, praveći improvizovani zid od kofera, delova aviona i sedišta. Zid je bio jedva delotvoran protiv ledenih vetrova i čestih snežnih mećava koje su besnele napolju. Parado je rekao da je bilo toliko hladno da bi se dečaci udarali u ruke kako bi pokrenuli cirkulaciju i tražili toplotu u izdisaju jedni drugima.

Iako je voda bila svuda u obliku snega, konzumiranje iste izazivalo je opekotine na njihovim grlu i usnama. Tek su kasnije naučili kako da tope sneg u bocama tako da bude dovoljno topao za piće. "Mesec dana u toj nevolji, postali smo planinski ljudi i znali smo šta da radimo", rekao je Parado kako su se prilagodili svojoj okolini. Hrana je bila najveća briga. Zalihe slatkiša, krekera i malo alkohola koje su imali su se smanjili za nedelju dana uprkos strogom racionalizovanju. Na toj visokoj nadmorskoj visini, potrebe tela za kalorijama astronomski su veće. Pokušali su da jedu kožu otrgnutu s kofera i rastrganih jastuka nadajući se da će pronaći jestivu slamu - ali su samo nalazili sunđer od presvlake. Tada je grupa donela odluku koja će definisati njihovo preživljavanje, barem u javnosti: odlučili su da počnu da jedu meso sa tela preminulih.

Odluka, kako je rekao Parado, nije bila laka, ali bila je jednostavna. "Iznova i iznova, dolazio sam do istog zaključka: Osim ako ne želimo da jedemo odeću koju nosimo, ovde nema ničega osim aluminijuma, plastike, leda i stene", napisao je u svojoj memoarskoj knjizi iz 2006. godine. Pitanje je postavljeno grupi, svi su bili rimokatolici, i većina se složila da je kanibalizam jedini način. Neki su obećali svoje telo drugima ako umru. Režiser filma "Society of the Snow", Bajona (koji je takođe režirao film o stvarnoj katastrofi "The Impossible"), priseća se razgovora s jednim od preživelih koji mu je rekao: "Prvog dana bilo je strašno. Skrnavili smo tabu, osećali smo se bedno. Drugog dana stajali smo u redu, čekajući svoj deo hrane."

Oni koji su se odupirali na kraju su popustili nakon što su čuli (na radiju koji su uspeli da poprave) vest 11. dana da je obustavljena potraga za spasavanjem. Zbog snega je gotovo nemoguće bilo da ih neko vidi odozgo, a s obzirom na izuzetno surovo klimatsko stanje, većina ljudi verovala je da nema preživelih koje treba spasiti.

Nesreća se ponovo pogodila 17. dana kada je lavina pogodila trup aviona. Svi koji su spavali na podu momentalno su bili pokopani snegom. Od 27 preostalih ljudi, osmoro je umrlo te noći. Lavina je potpuno zakopala avion, popunivši ga do metar od plafona. Preživeli unutra su znali da će uskoro ostati bez vazduha. Nakon nekoliko sati, Parado je uspeo da otvori jedno od vetrobranskih stakala kabine pomoću metalne šipke iz nosača prtljaga kako bi probio rupu kroz sneg i pustio svež vazduh. Nemilosrdna mećava, međutim, zadržala ih je unutar trupa s njihovim novopreminulim prijateljima. Trećeg dana, suočeni s sigurnom glađu, počeli su da jedu svoje preminule saputnike. Kada je mećava stala, grupa se izvukla iz snega kroz kokpit s velikim mukama.

https://www.youtube.com/watch?v=kt-EFUdcjc4

Jednom kad su bili napolju, doneta je odluka da nekoliko preživelih potraži pomoć. Niko nije dolazio po njih. Naredne nedelje proveli su obuku za ekspediciju i izradu planinarske opreme (vreće za spavanje od jastuka, sanke od kofera). Takođe su morali da čekaju poboljšanje vremena. Na kraju, 61. dana, trojica momaka iz ragbi tima napustila su trup sa što više slojeva odeće i rancem u kojem su nosili trodnevne rezerve mesa. Pre nego što je pilot umro tog prvog dana, rekao je grupi da su prošli Kurikó, što znači da su bili na zapadnoj granici Anda. Trojica momaka su koristila tu informaciju da planiraju svoj put: penjanje prema zapadu preko planine, a zatim silazak prema Čileu. Ekspedicija je bila predvidljivo naporna. Patili su od teške visinske bolesti zbog brzine penjanja i još ekstremnijih temperatura nego u trupu aviona.

Kada su konačno stigli na vrh, shvatili su da je pilot napravio grešku. Nisu videli čileanske zelene doline koje su očekivali. To je bio porazno saznanje - jedno koje je usledilo nakon još jednog teškog izbora: vratiti se ili nastaviti prema zapadu. "Rekao sam: 'Hajde, Roberte, ne mogu to sam. Hajde da idemo'", opisao je Parado. "Ako se vratimo, šta će to značiti? Umreću gledajući te u oči i ko će umreti prvi?" Jedan od trojice momaka vratio se do trupa koristeći improvizovane sanke, dok su druga dvojica nastavila dalje. Putovali su više od 60 kilometara u 10 dana pod nepodnošljivim uslovima, podstaknuti samo znakovima ljudskog života koje su počeli da viđaju: stada krava i tragovi kampa.

Na kraju su naišli na trojicu muškaraca s druge strane reke. Zbog buke vode morali su da komuniciraju putem pisanih poruka. Kada su ljudi shvatili situaciju, bacili su hleb preko vode i krenuli po pomoć u najbližu policijsku stanicu, koja je bila udaljena 10 sati jahanja na magarcu. U međuvremenu su Parado i Kanes odvedeni konjima do Los Maitenesa, gde su ih dodatno nahranili dok su policajci prenosili vesti o preživelima čileanskoj vojsci u San Fernandu.

https://www.youtube.com/watch?v=1Pg__L5Ijr0

Helikopteri su stigli sa spasilačkim timom, koji je zatim krenuo u potragu za olupinom uz Paradovu pomoć. Karlito Páez, najmlađi preživeli, nedavno je rekao “BBC-u” da je kad je video helikoptere "i dalje najlepši trenutak njegovog života".

Dva helikoptera stigla su na mesto nesreće 22. decembra, 72 dana nakon što je avion sleteo. Zbog terena, samo polovina preživelih mogla je da bude spašena tog dana. Četvorica spasilaca dobrovoljno su ostala sa preostalih sedam preživelih još jednu noć. Sutradan su i oni prevezeni helikopterom po izlasku sunca. Grupa je prebačena u bolnicu u Santiagu, gde su lečeni od bolesti visine, dehidracije, smrzotine, preloma kostiju, skorbuta i neuhranjenosti. Parado je izgubio 45 kg od svojih 100 kg težine. Kanes je takođe težio samo 44 kg u vreme spasavanja.

Mnogi preživeli su igrali ulogu u Bajaninom novom film. Svi su intervjuisani, zajedno sa porodicama onih koji su poginuli. Iako nije prvo prepričavanje Andskog užasa, ovo je prvi put da je priča ispričana na španskom jeziku.

Bonus video: Film o počecima rejva i klabinga u Srbiji