Kako sam slikao Šarlotu Rempling, Makartnija, Bouvija FOTO

Šarlota Rempling, Pele, Marlon Brando, Orson Vels, Rakel Velč, Pol Makartni, Robert de Niro, Elizabet Tejlor, Grejs Džons, Entoni Kvin, Fej Danavej, Sofija Loren, Džodi Foster, Džoni Dep… Ovo su samo neka od imena koje je splitski fotograf Jadran Lazić ovekovečio svojim fotoaparatom tokom karijere duže od pet decenija.

I dok je spisak glumačkih zvezda, političara, sportista koje su se našle ispred njegovog objektiva nepregledan, Lazić je pokušao da ih objedini u luksuznoj monografiji "Jadran Lazić-50 godina fotografije" koju će predstaviti večeras na izložbi u Galeriji „Arte“. Na postavku, koja će biti otvorena do 2. oktobra, uvrstio je 70 fotografija poznatih ličnosti.Impresivnu karijeru koja traje, kako otkriva u ispovesti za Nova.rs, traje tačno 52 godine, nije međutim počeo iz ljubavi prema fotografiji, već iz jednog praktičnog razloga - da bi, kao mladi Splićanin koji obožava Hajduk, mogao da gleda besplatno utakmice svog omiljenog kluba na Poljudu:

- Kao klinci nismo imali novca, a hteli smo da gledamo utakmice, i bili smo prinuđeni da preskačemo ogradu i zidove. Međutim, mangupi iz uprave Hajduka su postavili lomljeno staklo na zidove i nismo više mogli preko tih barijera da preskačemo da se ne bismo izlomili. I dugo sam razmišljao kako bih mogao da gledam Hajduk za džabe. A pošto sam tada bio u trećem razredu gimnazije, u školi je osnovan gimnazijski list "Staze" za koji sam počeo da radim. I tražio sam sastanak sa predsednikom Hajduka koji se zvao Tito Kirigin. I primio me, a na njegovo pitanje: "Mali, šta hoćeš?", ja njemu lepo: "Druže Tito…" Jer, Tito je tada bio neprikosnoven. Objasnim mu da mi kao saradniku gimnazijskog lista treba propusnica da slikam Hajduk. I dobijem je! Pored svih fotografija, reportaža, lepih žena, slavnih glumica, moja najveća sreća bila je kada sam dobio tu propusnicu za stadion Hajduka. Nikada neću zaboraviti prvu utakmicu koju sam došao da slikam kad me je čuvar upitao - Gde ćeš ti mali?", a ja izvadim propusnicu, i on me pusti. Mojoj sreći nije bilo kraja!Nakon šeste ili sedme utakmice, koju je slikao, potrefilo se da je fotoreporter "Vjesnika" išao u penziju i hitno im je trebao neko. I već u trećem razredu gimnazije Jadran Lazić, taj "mali što dobro slika", kako su primetili iskusni fudbalski fotoreporteri, počinje da radi za "Vjesnik". A kada se zaposlio u "Vjesniku", bila je to jedna od najvećih novinsko-izdavačkih kuća u bivšoj Jugoslaviji:- Nije izlazio samo "Vjesnik", već i "Start", "Slobodna Dalmacija", "Studio", "Večernji list" - nabraja, a na našu konstataciju da se neki i danas sećaju njegovih "golišavih" duplerica u "Startu", kroz smeh priznaje:- Gutali su svi “Start” zbog toga. A nage mlade dame je uvek izazovno slikati. I onda i sad!Radio je za "Vjesnik", stigao i do druge godine Ekonomskog fakulteta. I dok bi za nekog fotografa to već bilo ostvarenje sna, Jadran Lazić bio je ambiciozniji. “Zvao” ga je Pariz.

I sad se, kao da je bilo juče, seća svog društva iz čuvenog splitskog lokala "Semafor", koji su posrpdno dočekali njegovu ambiciju da se otisne put Pariza da napravi svetsku karijeru.- Rekao sam im da ako ne odem u Pariz nikada neću saznati da li me neko čeka ili ne… Odoh… A kad se vratim, znam gde ću vas da nađem, za istim stolom - poručio sam im. Ta ekipa je meni bila najveća motivacija, jer da sam posustao i da nisam uspeo, ceo život bi me u Splitu zafrkavali- “Alo, bonžur, prc…” Ne bih se vratio u Split zbog tih jebivetara ni za živu glavu!U inostranstvo nije otišao zbog novca, već iz želje za avanturom, ljubavi prema fotografiji. Želeo je, kako objašnjava, da napravi više od onoga što je bilo moguće u tadašnjoj Jugoslaviji. I uspeo je. Međutim, da nije bilo "dišpeta", odnosno specifičnog "splitskog šarma" ne bi uradio ništa u svetu...- Ali, bilo je tu i mangupluka, splitskih finti...Mangupluk mi je pomogao u gotovo svim situacijama na početku u Parizu kada sam se borio za goli život. Meni je snalažljivost pomogla u najpresudnijoj reportaži za moju karijeru - bila je to Šarlota Rempling.Šarlota Rempling mi je otvorila vrata I dok mu je Hajduk odškrinuo vrata, engleska glumica i zvezda "Noćnog portira" je Lazićevoj karijeri širom otvorila vrata, zbog čega joj je i danas zahvalan. Jer, kada je došao u Pariz nije znao grad, niti je govorio francuski. Jedino što je imao bila jepreporuka urednika fotografije u "Vjesniku" za gazdu "Sipa presa", koja je u tom trenutku bila jedna od najjačih foto agencija na svetu.

- Došao sam s tim pismom u Sipu, i gazda me je pitao da li govorim francuski i imam li papire za boravak. Pošto je odgovor na sve bio - ne, odbrusio mi je: "Pa, šta ti onda hoćeš?" Pokušao sam da uradim nešto i u časopisu "Isi Pari", ali nije uspelo, kao ni opet u Sipi. Ali, iz trećeg pokušaja sam uspeo. Jer, toga dana je Al Sabah bio u poseti Parizu i svi fotografi su bili na terenu. I opet me gazda, po treći put pita - "Ma, šta ti opet hoćeš?" Moj odgovor je bio - "Hoću da radim, nemaš pojma šta propuštaš!" Popusti i kaže mi da je Šarlota Rempling u Parizu, u hotelu Lankaster. A ja nisam ni znao ko je Šarlota, niti gde je taj hotel. Uzeo sam telefonski imenik, našao broj hotela i tražio njenu sobu. Javi mi se neki muški glas,ali predstavio sam se lažno kao fotograf "Isi Parija" jer mi je to zvučalo nekako otmenije, irekao da bih voleoda slikam Šarlotu. Na moju sreću, pristanu i zakažu mi snimanje za sutradan u sobi 322. Obukao sam jedino crno plišano odelo koje sam imao, došao i ulazim u sobu, a na sred apartmana sedi Šarlota i puši. I ja bez reči, kao u filmovima Čarlija Čaplina, počnem da slikam jedan, drugi, treći film. Kad sam završio, opet bez reči krenem ka izlazu, a muškarac koji je sve vreme bio tu, upita me ko je urednik "Isi Parija". A ja lupim neko ime, nekog Žan Luija… I samo štura odatle!I kada je došao u agenciju gazda ga je pitao da li je snimio Šarlotu. Pohvalio se da jeste, a na njegovo pitanje - gde, odgovor je bio - u hotelskoj sobi! - Nije mogao da veruje, jer je mislio da ću je čekati ispred hotela kao paparaco. Kad je video filmove, samo mi je rekao: "Dobio si posao!"

Paparaci džentlmeniIako je gazda Sipe očekivao da će, kao paparaco, "nahvatati" Šarlotu, Jadran Lazić koji je čak svoju prvu knjigu nazvao "Ja, paparaco", izbegavao je da bude takva vrsta fotografa.- Bio sam u nekim trenucima i paparaco, ali bih prvo pitao. U ono vreme ti si mogao da nazoveš Bjanku Džeger u hotelsku sobu i dobiješ je. Danas nema šanse. Ili bi ih zvao, ili kad bih sreo velike zvezde pitao bi za dozvolu da ih slikam. Neki su pristajali, drugi nisu i tad bih radio bez pitanja - priznaje Lazić.Desilo se tako da, iako je Bjanku Džeger više puta slikao, nije joj bilo pravo kada ju je, bez pitanja, uhvatio u izlasku sa Dejvidom Bouvijem:- Posle te večeri, kada je izašla sa Dejvidom, nisam se više nikada ni čuo ni video sa Bjankom. A taman smo se sprijateljili… Šta da radim, nisam mogao da odolim!

Dok je radio u Parizu, priseća se da je bilo petoro-šestoro fotografa koji su slikali velika imena, a sebe ubraja među njih:- Ali, mi smo bili paparaci-džentlmeni. A ovi priučeni što su posle došli su bez srama. Danas u Los Anđelesu, gde živim, za paparace uzimaju one što parkiraju automobile, pa ih plaćaju da mobilnim ili fotoaparatom uhvate zvezde koje su bile u restoranima. I oni su tako drski, bezobrazni.Iako je Lazić mogao, bez pardona, da slika Šona Pena na početku karijere kako obeznanjen od alkohola drema u kadi, odlučio je da to ne uradi, niti da objavi fotke princeze Dajane koje je mogao dobro da unovči:- To prosto nije fer. Kada sam Bjanku Džeger prvi put slikao kroz bluzu su joj se videle grudi, ali nikada nisam dao da se ta fotografija objavi u novinama. Ali, objavio sam je u svojoj knjizi. Milu Jovović sam slikao polugolu sa 14 godina. To zaista tada nisam hteo da objavim u novinama, ali jesam kasnije u svojoj knjizi, jer to limitiran broj ljudi vidi - objašnjava fotograf.

I dok mu bili potrebni šarm i mangupluk da bi imao dobre fotke, presudna je bila i upornost. Primera radi, da bi napravio prvu fotku Marlona Branda posle čuvenog Bertolučijevog filma "Poslednji tango u Parizu":- Branda sam čekao ispred hotela čitavih sedam dana i sedam noći. To ti je kao deca bogatih i siromašnih roditelja. Deca siromašnih, koja odu u svet, moraju da se bore, rade tri posla, studiraju. Francuskim fotografima nije padalo na pamet da čekaju nekoga sedam dana i noći, a ja sam morao da se borim za sve, pa i da slikam Branda!Sutra: Od mrtvog Brežnjeva najveći novacBonus video:Fotograf u društvu svetskih zvezda

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=jadranlazifotografudrutvusvetskihzvezda-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="2438289"]