"Nik Kejv ne voli da se fotografiše, van scene je drugačiji"

Uvođenje vanrednog stanja sprečilo je otvaranje izložbe pa, umesto da se sretnemo sa njim u galeriji, sa Brajanom smo razgovarali telefonom, ali razgovor nije bio ništa manje zanimljiv. Kako da ne bude kada je za četiri decenije svoje karijere napravio preko 100.000 fotografija sa raznih koncerata, bio zvanični fotograf "Roling Stounsa" i prišao bliže od mnogih jednom Bouviju, Gilmoru, Makartniju...Fotografija Nika Kejva, koja je trebalo da bude izložena u Galeriji "Ozon" nije koncertna. Nastala je početkom osamdesetih u severnom Londonu, kada je Rašić prvi put slikao Kejva, tada člana benda "Birthday Party", mladog, razbarušenog i dečački zbunjenog.Nika Kejva ste fotografisali kasnije i na brojnim koncertima. Kakav je Kejv na sceni?- On ne voli da se fotka i neverovatno je koliko može da bude čak i neprijatan. Na festivalu Glastonberi pre nekoliko godina bio je skoro ljut. Tamo je, inače, previše fotografa, oko nas 70 bude u prostoru ispred bine. Obično nam dozvole da slikamo prve tri pesme, ali su nam na Nikovom nastupu rekli da možemo samo jednu. I, sećam se, kada se ta prva pesma završila on je počeo da komunicira sa fotografima, potpuno bez veze i bez potrebe, pred 100.000 ljudi: ajde napolje, ajde dosta je bilo.Posle toga sam ga sreo na promociji knjige Poli Samson, supruge Dejva Gilmora, gde je došao kao gost. Pomenuo sam mu to sa Glastonberija i on se zbunio. Drugačiji je u prirodi.Ali, pamtim ga kao čoveka koji ne voli da se fotografiše, iako sam ga više puta slikao čak i van bine. Verovatno to ima veze i sa statusom. Na početku je bio više alternativan a sada je sve to postalo vrlo mejnstrim. Imam veliko poštovanje prema njemu i njegovom stvaralaštvu. Mislim da je izvanredan umetnik i da na koncertima koje radi poslednjih nekoliko godina ima fenomenalan kontakt sa publikom.

Koliko ste, uopšte, uspeli da zavirite iza "scenske persone" nekog muzičara i doprete do prave osobe?- Ta dva treba bukvalno razdvojiti. Bio sam u društvu i Bouvija i Gilmora, u situacijama kada nije bilo drugih novinara ali nikada ne bih rekao da su to moji prijatelji ili nešto više od ljudi sa kojima radim. Naravno, tokom godina mi se prepoznajemo i poštujemo jedni druge, ali te velike bendove su odavno zaštitili na sve moguće načine. Kad se radi radi se, sve ostalo je privatnost. I na promociju knjige Poli Samson sam pozvan kao fotograf i neko prema kome imaju poverenje, što je u ovom poslu najbitnije. To je profesionalni odnos koji ima svoje lepe strane, kada te ljude sretneš i vidiš u nekom drugom svetlu, ali i dalje to nije ništa privatno.Kažu ne treba nikad upoznavati svoje idole jer ćeš se razočarati. Da li je vas neko razočarao kada ste mu prišli malo bliže?- Ima i toga. Nemam neka pozitivna iskustva sa Van Morisonom, koji je za mene jedan od najvećih umetnika kada je muzika u pitanju. Voleo sam ga još kao mali, od benda "Them", mislim da ga je čak i Mik Džeger kopirao na početku scoje karijere, hteo je da peva kao on. Izvanredan umetnik, bogom nadaren da napiše pesmu, fenomenalan muzičar. Međutim, na koncertima je krajnje neprijatan čovek: izađe u tamnom odelu, sa šeširom, ogromnim naočarima za sunce, ne kaže ni jednu reč, odsvira koncert i ode. Ne da nema prisnosti kao, recimo, kod Nika Kejva koji napravi totalno ludilo sa publikom - to je predstava gde je publika maltene deo tog koncerta i oseća se tako, što je vrlo bitno – nego Van Morison on samo izruči ono što narod voli i ode.On je i privatno toliko neprijatan čovek da je to strašno. Pisalo se po novinama i da tuče ženu... Čovek mora sve to zaboravi. Ono što treba da znamo i volimo je muzika koju ljudi rade. Sve ostalo se nas ne tiče jer ima i nekih možda ne toliko lepih priča. Ali, da budem iskren, mnogo je više onih lepših priča nego tih koje se trudimo da zaboravimo.Da li je za sve ove godine bilo trenutaka kada ste se razočarali u rokenrol?- Ma kakvi. To je muzika koju sam slušao kao mali i koju i dalje volim. Posao mi je omogućio da budem često na licu mesta i imao sam privilegiju da joj se, makar tehnički ako ne i emotivno, približim. To mi je najveće zadovoljstvo.https://www.youtube.com/watch?v=Z_ZIJLG08kAVidite li nekoga iz mlađih generacija ko može da nasledi rok zvezde poput Springstina, Janga, Dilana, "Stounsa"...?- Svi ti koje ste pomenuli traju zbog kvaliteta koji nude tokom godina. Danas mi se čini da se muzika tretira, simbolično, kao iz onog engleskog izraza "take the money and run" (uzmi lovu i beži). Jako je bitno da se neko izbaci u prvi plan, a to umeju da rade, ali ne znam ko će da traje do tih novijih... Ima nekih koji se odomaće i puste korene ali mnogi se pojave na nebu, zasijaju i odu, kao zvezde padalice. Mislim da je to već neki muzički biznis...Evo, čitam pre neki dan legendarni Dejvid Krozbi na pitanje kako je, kaže, "Pa, nisam dobro. Ukinuli su mi koncerte koje sam zakazao. Ne znam šta da radim, ja nemam novaca, ja ću izgubiti kuću, moram račune da platim. Eto tako sam". Niko više ne kupuje ono što smo nekad zvali nosačima zvuka, svi kradu sa svih strana i koncerti su jedini izvor novaca a kad ti ukinu turneju, ne znaš od čega da živiš. Kad jedan Dejvid Krozbi to kaže... Čudna vremena su došla.Kakva je situacija za vašu profesiju u tim čudnim vremenima, kada su zahvaljujući pametnim telefonima maltene svi danas fotografi?- To je užas jedan. Ja imam privilegiju da zarađujem i kad ne radim, zahvaljujući svom minulom radu i arhivi od preko 100.000 fotografija nastalih tokom 40 godina koje su sada na "Getiju". Moje nesretne kolege se ubijaju od posla, pošto su jako slabo plaćeni. Naša profesija je maltene nestala. Mnogi fotografi sa kojima ja radim imaju stalan posao od 9 do 5 da bi mogli da prežive, a od ovoga ako zarade – zarade. Oni koji žive samo od toga u velikim su problemima.Vi ste se penzionisali prošle godine?- U Velikoj Britaniji sam i zvanično postao penzioner, zbog godina, ali i Mik Džeger je penzioner i ostali "Stounsi" i ne staju. Za moj posao nema penzije. Još radim, mada daleko manje. Dokle god sam fizički u stanju da radim, radiću. Za fotografa nema penzije osim ako u glavi ne rešiš da budeš penzioner.Da li ste i dalje zvanični fotograf "Roling stounsa"?- Kako kažu, jednom fotograf "Roling stounsa", uvek njihov fotograf. To neko zvanje niko ne može da mi oduzme, ono stoji. Ostao je moj trag, ja sam u njihovim izdanjima. Ovde sam najpoznatiji po tome, tamo je to samo jedna od delatnosti koju radim. Sigurno ne bih mogao da živim samo od "Stounsa" ali to je neki epitet koji meni lično mnogo znači.

Da li vam je to otvorilo "tamo" neka nova vrata, za neke nove saradnje?- Pa sad... tamo je sve drugačije. Ja sam počeo sa njima da radim 2006. a prvi put sam ih fotografisao 1973. Koliko je godina trebalo da se uopšte desi tako nešto?U međuvremenu se i tu promenilo mnogo stvari. Oni sada drugačije rade. Mene su vodili po koncertima u Evropi, vodili me u Rio, dobijao sam dobre pare za to. Sad više ni oni ne plaćaju. Danas pred koncert u nekom gradu dođu i pitaju lokalnog promotera, ko vam je ovde najbolji fotograf, kaži mu da će da dobije 200 evra da slika koncert i da nam ustupi sve slike. I svi će oduševljeno da prihvate da budu fotografi "Stounsa" za jedno veče.Na primer, pre tri godine sam bio u Peruu, tamo sam imao izložbu njihovih fotografija, a oni su držali prvi koncert u toj zemlji. Zovem ih za karte. Kažu, nemamo. Ljudi možda ne znaju, ali kada "Stounsi" prodaju svoje turneje, oni više nisu vlasnici koncerata nego onaj ko je za njih platio milione. Ali mi kažu, dođi pa slikaj, imaš najbolje mesto na stadionu, samo, ne možemo da te platimo kako smo te plaćali, nego kao lokalnog fotografa.https://www.youtube.com/watch?v=g5W4k6vD2WYKoliko uopšte stignete da uživate u koncertu kada radite?- Ne znam, u početku si malo zbunjen, ne možeš da veruješ šta se dešava. Onda vremenom naučiš. Ljudi širom planete vole moje fotke Kita Ričardsa, ali ja znam tačno šta radi u kojoj pesmi, kako se ponaša pri nekom rifu, kad su mu ruke gore, kad dole, znam svaki pokret. Uglavnom nemam vremena da uživam, ali sam u isto vreme svestan svega. Ne znam kako da vam prenesem taj neki moj osećaj. Čudno je. Istina je da, sa jedne strane, ne mogu da uživam u muzici kao oni iza mene, ali postoji nešto divno, neka lepota u svemu tome, neki ponos, neka čudesna energija koja se javi u čoveku dok radi nešto što voli, sa takvim jednim bendom, dok iza tebe 100.000 ljudi otkida od sreće. A ja sam tu da sve to zabeležim. I u tome ima neke lepote i uživanja ali ne baš kao da sam došao na koncert.Pretprošle godine, kada su poslednji put svirali u Londonu, išao sam na dva koncerta, samo da ih gledam. Svirali su na dva različita stadiona. Na momente mi je bilo dosadno, osetim da mi nešto fali. Zapravo, vidim sve šta se dešava oko mene i pomsilim, Uf, evo je fotka... Još uvek volim i da ih čujem i da ih fotkam i ta priča se neće promeniti dokle god je mene i njih.

Da li vam je ova vanredna situacija zbog pandemije poremetila neke planove?- Nije. Došao sam u godine kada biram šta ću da radim. Niko sad ništa ne zna, moramo da učimo u hodu jer ne postoje nikakva iskustva. Jedino je važno zdravlje ljudi. Sećam se kad ovde nije bilo kafe i šećera, a sada je i u Britaniji nestašica toalet papira. Prošle godine u ovo vreme prodato je 23 miliona rolni, ove 64 miliona. Mislim da je ta panika prouzrokovana ovim silnim migracijama stanovnika. Ne verujem da bi Englez kupio 64 miliona toalet papira, nego su svi ti migranti, uključujući i mene, došli i promenili sve. I na bolje i na gore.Gde se vi osećate više kod kuće, ovde ili tamo?- Ovde se osećam dobro. Beograd mi je uvek bio u srcu a, opet, nigde nisam živeo duže nego u Londonu. Ovde imam prijatelje i ono što u Londonu više ne postoji: tamo niko nema vremena. U Beogradu postoje i ta emotivna druženja što se tamo nekako izgubilo. Mada, sve je to povezano i sa mojim poslom i godinama. Nisam imao vremena da mislim, samo sam trčao negde, jurio da budem na najboljim mestima, najboljim žurkama, najboljim koncertima. Sada kada sam malo "spustio aparate" i počeo da gledam iz nekog drugog ugla, čovek više vidi neke stvari i sve se nekako sklopilo. Došlo je vreme da više uživam u svom rodnom gradu nego do sada.Najbolje od svega, ili najgore, jeste kada se čovek zamisli i počne sebe da preispituje i mora da napravi neke drugačije odluke jer uvidi šta se dešava oko njega. Veći deo života radimo ili kako moramo ili kako treba ili kako nas je život naučio i naterao a sada sam u stanju, i mislim da sam zaslužio, da radim kako mi se hoće.Pratite nas i na društvenim mrežama:FacebookTwitterInstagram