0
Mislim da mene pisanje drži u stresu, a to mi omogućava dovoljno adrenalina da se ne opustim i upadnem u srčane probleme. To je malo paradoksalno, ali to je istina. Jer, kada ste u stresu obično ne mislite ni na šta drugo nego da završite posao, a kada nemate nikakav posao, onda vas sve stigne, kaže za Nova.rs muzički novinar i publicista Petar Peca Popović.
Gostujući pre neki dan na večeri ciklusa Narodne biblioteke Srbije „Pisac u biblioteci, večeri na Kosančiću“, u okviru kog autori predstavljaju odlomke svojih novih, neobjavljenih dela, Popović je premijerno pročitao nekoliko priča iz svoje knjige „Čuvar Buvlje pijace“, čiji je podnaslov „O svemu i svačemu“.
– Dogovorili smo se da pokušam da saberem tekstove iz različitih vremena, o raznim temama. A razne stvari se jedino mogu nabaviti na buvljoj pijaci – rekao je Popović, kojeg je Vladimir Pištalo, v.d. direktor Narodne biblioteke, najavio rečima:
– On je jedan od ljudi zbog kojih je dobro i lepo živeti u Beogradu. Ambasador ovog grada, njegov dobar duh, rašljar za zanimljivosti.
U razgovoru koji je vodila Milena Đorđijević, Peca Popović je po ko zna koji put pokazao da je dragoceni hroničar ljudi i događaja, koji su obeležili našu istoriju a u najvećem broju slučajeva su zaboravljeni.
– Ne bih ovde sedeo pred vama sa 13 stentova, osam bajpasova, sedam infarkta i dve klinički smrti, da nisam imao volje za životom – rekao je Popović i istakao da nas ka budućnosti neće voditi politika, nego samo kultura.
– A toga smo se uspešno odrekli i prećutali smo i stidimo se da to kažemo. Ovu zemlju sada, objektivno, predstavljaju jedan košarkaš i jedan teniser. Ali, mi smo zaslužili više.
Na Kosančićevom vencu, Popović je pročitao priče iz nove knjige – „Pisanje grada“, u kojoj govori o savremenoj uzurpaciji urbanog koja se završava rečima: „Bez obzira koliko je voleti Beograd intiman posao, taj posao podrazumeva i strogo srce“. Priča „Spomenik peva“ je posvećena čuvenom tamburašu Janiki Balažu, a „Džezer i fudbaler“ opisuje susret klavijaturste Džoa Zavinula i prve Zvezdine zvezde, fudbalskog maga Rajka Mitića. A „Jedan petak u životu“ pročitao je sa knedlom u grlu, jedva uzdržavši suze. Ova priča svedoči o njegovom putu u Zagreb na identifikaciju posmrtnih ostataka brata koji je nastradao u Lici.
– Dolazim iz generacije koja je bila nesavršena. Mi smo ušli u to da bismo učili, da bismo upoznavali svet, da bismo verovali smo da su granice koje postoje samo fizičke a ne mentalne, da bismo gajili svoju radnoznalost, da bi se obrazovali kroz tehnologije koje su dolazile i da pokušamo da nikad ne zaboravimo sve one ljude sa kojima smo odrastali a koje je, nažalost, bliska istorija podelila. Šezdesetih niko u Beogradu nije bio savršen. Oni koji su ušli u muziku, nisu imali prethodnih iskustava, čast izuzecima, razvijali su kroz vreme svoje talente i učestvovali su da promene ambijent zemlje u kojoj smo rođeni. Danas mogu sa ponosom da kažem da su ti nesavršeni ljudi šezdesetih najviše promenili kulturu bivše Jugoslavije. Srećan sam što sam imao čast da rastem u tom vremenu, jer ne zaboravite, nekad je Beograd stvarno bacao svetsku svetlost, a mi smo to zaboravili. Živimo u novonastalim mitovima koji su senka one istine u kojima je odrastala moja generacija. Osamdesetih godina, Beograd je u svetu bio prepoznat po svojoj muzici, kao treći u Evropi i četvrti ili peti u svetu. To je bilo nešto što se neće ponoviti – istakao je Peca Popović.
On je, između ostalog, dodao da je odrastao u vremenu kada je ovaj prostor, kao „Mediala“ na primer, slao najbolje talente u svet.
– I kad su oni, prepoznati u Beogradu, našli svoje mesto u civilizaciji bilo koje umetnosti kasnije. Iz tog ambijenta su izašli najbolji režiseri, četiri dobitnika Ninove nagrade, najslavniji posleratni slikari, slavni scenografi, baletski igrači… A mi to često zaboravimo. Jer svako ko istupi na javnu scenu misli da je od njega počela istorija, a to je velika zabluda. Ništa ne počinje od jednog čoveka ili jedne grupe ljudi. Smisao je u tradiciji da je se ne odreknemo, i najvećih vrednosti koje imamo i na kojima smo odrasli.
Nekadašnji urednik časopisa „Džuboks“ i „Rock“, autor knjiga „Rokopisi“ i „Biti rokenrol“ sa Mihajlom Pantićem, prisutnima je objasnio zašto je ponosan na svog izdavača – književnu opštinu Vršac.
– Tu instituciju je osnovao veliki Vasko Popa, njega je nasledio veliki čovek Banata Petar Krdu, koji je prerano umro, a nastavio je Draško Ređep, kojem sam obećao da ću dati neke tekstove, ali i on je, nažalost, preminuo. Na mesto urednika je došao Mihajlo Pantić, i nisam našao način da ga odbijem. Bio bi ovde večeras ali je otišao u tašteraj, u Liku. Dogovor je da toj divnoj i važnoj biblioteci „Nesanica“ dam neke tekstove. Pre dva meseca je izašla antologija „Tragovi u beskraju“, sećanje na moje prijatelje iz sveta muzike. Drugo izdanje je prošireno, ima šest novih priča, jer sam izgubio 21 prijatelja sa prostora Jugoslavije tokom pandemije koronavirusa – ispričao je Popović.
I dok se prisutni upijali svaku Pecinu reč, a stanari Kosančićevog venca sa zanosom posmatrali i slušali sa prozora i balkona svojih domova ovo nesvakidašnje veče, Popović nas je vratio u prošlost pričajući o Isidori Sekulić, povodom prve priče „Pisanje grada“.
– Ona je svako popodne silazila do Crkve Svetog Petra i Pavla. Tu bi ćutala, saslušala i prisustvovala večernjoj službi, i polako se penjala do svoje kuće u Ulici Vase Pelagića, gde je živela i umrla. To je najstarija crkva u Beogradu, napravljena 1831-1835. godine, blizu Konaka kneza Miloša. Ali razlog zašto je baš tu podignuta jeste što je 1806. na tom mestu bila ulogorena Karađorđeva vojska. I on je poslao Miloša da sa svojom četom siđe do mesta koje se danas zove Beograd na vodi, a to se zvala Bara beogradska, da vidi šta radi turska vojska oko tvrđave. Miloš je bio najveći švaler tada, i umesto da ode u izviđanje, otišao je u Obrenovac. A Karađorđe je posalo dva izvidnika da vide gde je Miloš. Jednog su Turci uhvatili i ubili, i kada se Miloš vratio, Karađorđe, ako je mogao da ubije brata, svakog je mogao, onako visok, jak i prek, pitao ga je gde je bio. Miloš je odgovorio: „U izviđanju“, a Karađorđe reče: „U Obrenovcu“ i izvadi kuburu. Tri puta je pucao na Miloša i pop je tri puta pomerio ruku. U znak zahvalnosti, knjaz Miloš je tu sagradio Crkvu Svetog Petra i Pavla. Nije čudo što je Isidora Sekulić bila vezana za to mesto. Po mom računanju beogradske geografije, upravo to mesto i ulica koja ide ka Domu garde, dele Beograd od Šumadije. I to je simbolično tu postavljeno. Nekad je ispred te crkve bila Terazijska česma, mi smo se ko klinci tu kupali. I Isidora Sekulić se hodajući tim putem vraćala u svoj duhovni svet. Ne možete vi da izađete iz hrama na isti način na koji ste ušli. Tokom boravka u hramu, nešto se desi sa vama, po izlasku imate razgovore sa samim sobom.
Ona je te razgovore, njih sedam, zapisala, to je dragoceno, ispričao je, između ostalog, Popović i naglasio da se raduje što će u tom delu Beograda biti podignut spomenik Isidori Sekulić. I dao je predlog da se podignu spomenici Žanki Stokić koja je tu živela a, kako je rekao, mnogo nepravdi istrpela ni kriva ni dužna. Kao i drugim velikanima koji su tu živeli, kao što su glumac Slavko Simiću, ili slikar Milo Milunović.
– Nemamo pravo da ih zaboravimo, i danas žive važni ljudi. U Isidorinoj kući živi akademik Dušan Kovačević, pored njega Momčilo Bajagić, nekliko ulica dalje Goran Bregović, pa Aljoša Vučković. I mnogo ljudi koje smo zaboravili kao prvi srpski apotekar, doktor, arhitektinja.
Na pitanje po kojim kotama grada najlepše odjekuje lament nad Beogradom, Popović je odgovorio:
– Srce mi lupa kada se Miloš Crnjanski pomene. On se šetao po Beogradu, a kažu da ga je srce bolelo kada se vratio šetao baš ovuda. Zato je važno da se ovo mesto obnovi i u njegovu čast. „Lament nad Beogradom“ je lament nad graditeljima ovog grada koje nemamo pravo da zaboravimo. A to su ljudi koji su ga svojim duhom oplemenili i približili svetu i stvarali kulturu koja je važna. Nemamo prava da ih zaboravimo.
A kako se dogodilo da podigne spomenik u svom dvorištu Niku Sloteru, rekao je prilično ljutito da ga je svojevremeno „jedan dripac pitao kako to da se dokumentarni film o ovom televizijskom junaku završava u njegovoj bašti gde sede na ivici bazena i pričaju o teškim devedesetim godinama“.
– A niko ne kaže šta su mom ocu sve oduzeli, da bismo mi došli u tu kuću, da bismo Dule Savić i ja kopali taj bazen, koji je u stvari velika kada. Roba Stjuarta, odnosno Slotera, dočekalo je 29 mladih ljudi u havajskim košuljama, od kojih samo jedan nije bio završio fakultet, a jedan je već bio profesor na Prinstonu a jedan na Harvardu. Oni su tih godina odrastali u Beogradu i gledali seriju o njemu, kada je svet bio tako daleko, a njegove šarene košulje i humor su širili dobru energiju, i govorio sam u tom dokumentarcu koji je dobio tri svetske nagrade. Obećao sam mu da ću mu napraviti ploču pored bazena. On nikada nije video toliko mladih intelektualaca na jednom mestu. Moj sin Dušan ima komplet DVD te serije, što on nikada nije video. Jer je Rob Kanađanin a to su izdali Amerikanci.
Nakon pročitanog teksta „Džezer i fudbaler“, Popović se osvrnuo na velikog Rajka Mitića.
– Mi smo se zajedno lečili dva puta od srca u Igalu. Poslednji put sam ga video ispred Srpske književne zadruge, nekoliko meseci pred smrt. Imao je cipelu zalepljenu hanzaplastom. Takav čovek i legenda. Danas imamo i stadion i centralnu ložu koja nosi njegovo ime, ali mi olako zaboravljamo svoje junake. Tek kada umru potpisujemo peticije gde će biti sahranjeni, a onda neko ko nije iz ovog grada odlučuje o tome. E, to je naš poraz.
Fenomen roka, koji je kod nas ostao nedovoljno ispričan, vratio je, po ko zna koji put, u žižu.
– „Džuboks“ je, o tome stalno pričam, prvi muzički časopis u boji, samo o muzici, objavljen u Beogradu, 3. maja 1966. u 100 hiljada primeraka, koji su rasprodati. „Rolingstoun“ je objavljen 16. novembra 1967, štampan je u u tiražu od 40 hiljada a prodao se u osam hiljada primeraka. Amerika je tada imala 219 miliona a Jugoslavija nešto više od 21 milion stanovnika. Toliko o gladi koju smo imali za takvim časopisom. Nikola Karaklajić i Jovan Ristić su u februaru 1967. koncert radili „Mladi ludi svet“ gde je Rica filmskom kamerom snimao za domaće pesme spotove, koji se tada tako nisu zvali, a svet je to uradio tek zvanično u decembru 1975. za „Boemsku rapsodiju“ grupe Kvin. Mi smo prednjačili devet godina – podsetio je Peca Popović i osvrnuo se na legendarnog Nikolu Karaklajića:
– On je već imao dve jako slušane emisije na Radio Beogradu. Kad je umro nije mu napravljena komemoracija, niti je iko govorio na njegovoj sahrani. To je tek urađeno prošle godine kada mu je postavljena ploča u holu Radio Beograda zahvaljujući uredništvu Drugog programa, sa tendencijom da se to mesto zove Hol slavnih. A Nikola je doneo prvu šahovsku radost našoj zemlji kada je 1958. Jugoslavija pobedila SSSR na Kolarcu, i to je bio prvi put da je neko tukao najveću šahovsku naciju, a pobedu je doneo Karaklajić nakon rerezultata 9:9. I iako nije bio član Saveza komunista, dobio je zahvlajujući tome da radi na Radio Beogradu. Mi se tih pionira sa radošću ne sećamo. Zahvaljujući šahu, Nikola je odneo snimak „Zlatnih dečaka“ na turnir u Holandiju, kompaniji Filips, i prvi su objavili ploču u svetu. Mi koji smo preživeli, moramo na to da podsećamo. Da se niko ne stidi. Danas, kada dođem do kuće, bar 20 puta se stidim.
Peca Popović je istakao da je ponosan na to što nikada u životu nije imao sponzora, jer nije morao da se ponižava pred gorim od sebe.
– Imao sam sreće da vodim dva časopisa, koji nisu imali oglase. „Džuboks“ je imao 60 i nešto hiljada prodatog tiraža, a „Rock“ 150 hiljada, što nemaju svi tabloidi zajedno danas u Srbiji, ma koliko se hvalili. Zbog novina i naslova sam završio na sudu Socijalističkog saveza, kao što je „Bob Dilan je glasnogovornik jedne generacije“. Dnevni list „Politika“ me je na petoj strani osudio i kao protivnika nesvrstane politike. Možete da zamislite kako je to izgledalo. Baš me briga što su mene napadali, nego tu decu koja su radila sa mnom je oklevetao, čovek koji, kako sam saznao, pratio poljoprivredu u „Komunistu“. Bila su to vunena vremena… Najviše sam voleo što ne pripradam ničemu. Zanima me, sada kada je Dilan dobio Nobelovu nagradu, da li i me ponovo napadali i ko?
Pre čitanja poslednje priče, koja je publiku rasplakala, Popović je sve nasmejao:
– Zbog svega sam bio napadnut. Kao amater sam predvodio najbolju brigadu u istoriji Jugoslavije na radnoj akciji. Pa ja sam Vesiću napravio put od Kraljeva do Kruševca, da pođe ka Beogradu. Ovim rukama sam kopao kanalizaciju na Bagdali. I kada smo 1. aprila 1973, na Dan omladinskih radnih akcija, progašeni za najbolju brigadu, meni je ceo Dom sindikata u Kruševcu zviždao jer sam imao dugačku kosu. A dok sam kopao kanalizaciju, nije im smetalo što sam čupavac. Takva je naša zemlja – zaključio je Petar Peca Popović, koji svojim tekstovima i kazivanjem daje neizbrisiv pečat ovoj epohi.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
