Foto: Promo

Nameravam da slikam velika dela koja će pokrenuti stvari, govorio je američki umetnik Džekson Polok, ikona američkog apstraktnog ekspresionizma, "odgovoran" za jedan od najradikalnijih slikarskih stilova 20. veka.

Ako je neko napravio revoluciju u umetnosti prošlog veka, onda je to Džekson Polok. Čuven je po takozvanoj „kapajućoj“ (dripping) tehnici. Svoja platna postavljao bi na tlo, a umesto kičice koristio je štapove, kuhinjski pribor, pa i svoje telo da nanese boju koju bi mešao sa peskom i mrvljenim staklom. I potpuno izmenio shvatanje likovne umetnosti.

– Ovo su slike oslobođene svih formi i formalnosti, ove vrste dela samo Amerikanac, pravi Amerikanac može da izmisli – zapisala je Kamil Palja u knjizi koja beleži ključne momente u istoriji likovne umetnosti „Glittering Images: A Journey Through Art from Egypt to Star Wars“, podseća BBC.

Bilo je to leta 1947. godine. Ali, gotovo deceniju ranije jedna dama radila je isto, a niko joj za to nije „skinuo kapu“. A, upravo je jedna sredovečna Ukrajinka još 1938. ustalasala dobrano umetničku scenu.

Mit o „Kapajućem Džeku“, koji je i danas „na snazi“, stvorili su s kraja četrdesetih i početka pedesetih mediji, naročito oni koji su Džeksona Poloka uzdizali u nebo, od „Tajma“ do „Lajfa“. Pompezni naslovi poput onog – „Da li je ovo najveći živi umetnik u Americi“ doprineli su stvaranju legende. Međutim, Polokov izum zapravo nije bio njegov, već izbeglice iz Ukrajine. I dok je Polok i danas ikona moderne američke umetnosti, ta ukrajinska umetnica potpuno je zaboravljena. A upravo je ona odgovorna za umetnički šok i likovnu revoluciju daleko pre Poloka. Ime joj je Dženet Sobel.

 

Sobelova, čije je pravo prezime Olekhovski, rođena je 1893. u Ukrajini. Otac, Jevrejin ubijen je u ruskom pogromu, zbog čega se s majkom, inače babicom, 1908. godine preselila na njujorško Ostrvo Elis, koje je i danas simbol imigracije u SAD.

A te 1937. godine Dženet Sobel počela je da slika. Imala je 44 godine, petoro dece, a postala je i baka. Nikada pre ta dama nije se bavila umetnošću, niti je bila školovana. Udala se za zlatara Maksa Sobela kada joj je bilo samo šesnaest…

I bilo je potrebno da je tada 19-godišnji sin Sol, i sam željan da postane likovni umetnik, ohrabri da se otisne put slikarstva:

– Ako te već toliko zanima umetnost, zašto ne slikaš – upitao ju je.

A kako je Sobelova napravila revoluciju? Pa, svojom spontanošću i hrabrošću. Bez nametnutih pravila i ograničenja, koja bi joj bila „utuvljena u glavu“ u školi ili na privatnim časovima, i kao neko ko je preživeo pogrom, preokrenuo svoj život preselivši se u daleku Ameriku, gde se suočila i s katastrofalnim posledicama Velike depresije, Dženet Sobel gotovo nesvesno izumela je novu umetničku tehniku. A počela je od nule. Jedino što je imala na umu bio je njen „pobratim“ po patnji – Mark Šagal. Poput Šagala, Jevrejina rođenog u Belorusiji, koji je takođe bežao od pogroma u Pariz, pa Ameriku, pa ponovo Francusku, i njegovih pitoresknih i fantazmagoričnih prikaza i sama je na neobičan način dočaravala prizore žena iz sela na istoku Ukrajine, koje su joj ostale urezane u sećanje. Ali, onda bi se okrenula i čistoj apstrakciji. Platno bi stavila na zemlju, a umesto četkice koristila creva, mrvljeno staklo, i samo isprosipala boju, pesak, i čega god drugog se domogla…

I rezultat su bila dela, većinom bez naziva, ali i ona koje je naslovila „Apstrakcija“, „Figure/Apstraktno“, „Uplašena mlada“, „Žena“ i najpoznatije „Mlečni put“ (Milky Way), koja je danas deo stalne postavke Muzeja moderne umetnost u Njujorku. Ova „tiha simfonija delikatnih nanosa ali i naglog prskanja boje“ nastala je 1945, dve godine pre nego što će Polok „izmisliti“ tehniku „kapanja“ na svojoj slici „Galaksija“ i „Full Fathom Five“.

Kada je počela da eksperimentiše sa unikatnim načinom stvaranjem slika, opet je bio presudan njen sin Sol. Nije mu bilo teško da kontaktira sve žive – od Šagala, preko Maksa Ernsta, do uticajnog kolekcionara umetnina Sidnija Dženisa koji je kasnije bio odgovara za lansiranje karijera umetnika od Viljema de Kuninga, preko Marka Rotka do samog Poloka. I svi su joj se divili, kao umetnici i hrabroj ženi…

I do 1944. godine Sobelova se već nametnula na njujorškoj umetničkoj sceni, kada je imala prvu samostalnu izložbu u 57. ulici na Menhetnu, u galeriji Puma. „Zadivljujuće sofisticirana umetnost“, „potpuno slobodna imaginacija“, neki su od izvoda iz kritika sa te postavke, uz predviđanje da će biti „jedan od najvažnijih nadrealističkih umetnika u Americi“.

Dela Sobelove bila su iste godine uvršćena na veliku putujuću izložbu apstraktnog i nadrealističkog slikarstva iste godine u SAD. Već 1945. godine rad Sobelove opčinio je Pegi Gugenhajm. I Gugenhajmova, dama koja je bila deo njujorške elite, pritom i velika kolekcionarka umetnina uvrstila je slike Dženet Sobel u čuvenu kolektivnu izložbu „Žene“ (The Women), u galeriji „Art of the Century“ koju je otvorila na Menhetnu tri godine ranije. Naredne godine organizovala je u istoj galeriji i njenu samostalnu izložbu.

Dženet Sobel, Bez naziva, 1941. Foto: Promo

Baš je tu postavku, ispunjenu inovativnim slikarskim tehnikama, došao da vidi Džekson Polok.

„Primetili smo neke vrlo zanimljve slike u galeriji Pegi Gugenhajm koje je uradila ‘primitivna’ slikarka Dženet Sobel (koja je bila, i još uvek je domaćica s prebivalištem u Bruklinu)“, ovim rečima se 1955. godine sećao posete galeriji sa Polokom likovni kritičar Klement Grinberg, zapisavši još:

„Polok i ja divili smo se ovim slikama krišom. Efekat koje su ostavljale bio je više nego zapanjujući. Prvi put smo videli takve slike. Kasnije mi je Polok priznao koliko su jak utisak ostavile na njega„.

I dok je za Sobelovu ta tehnika označila ritual samootkrića Poloku, koji je poginuo 1956. u 44. godini vozeći pod dejstvom alkohola, služila je kao maska, smatraju danas istoričari umetnosti. I sam Polok je pre tragične smrti priznao da su dela Sobelove uticala na njega, ali to je malo ko registrovao.

Ako se neko zapita kako to da za Sobelovu danas gotovo niko ne zna, a Poloka svi vide kao revolucionara, razlog je jednostavan. Samo što se umetnica nametnula kao jedna od glavnih kreativnih snaga razuzdane njujorške umetničke scene, koja se družila sa nadrealistima Maksom Ernstom ili Andreom Bretonom, suprug će joj praktično „zacementirati“ karijeru. Iste godine kada je imala samostalnu izložbu 1946. u galeriji Gugenhajmove „Art of the Century“ suprug je rešio da celu porodicu preseli iz Njujorka u Plejnfild, u Nju Džersi. Kako nije znala da vozi, niti je želela da nauči bila je potpuno izopštena iz centra umetnosti. Vratila se „zanimanju“ domaćice. A kada se Gugenhajmova preselila u Evropu, u Veneciju i zatvorila galeriju u Njujorku, i poslednje utočište izgubila je ukrajinska umetnica.

I već do 1948. Dženet Sobel je „isparila“ iz umetničkog sveta. Preminula je tačno dve decenije kasnije u Plejnfildu u 73. godini potpuno zaboravljena…

Bonus video: Priča o Mileni Pavlović Barili

Komentari

Svi komentari (0)