0
Snimanje na stanici između Zapadnog i Istočnog Berlina bilo je zabranjeno. Zato je snimatelj sedeo u invalidskim kolicima, sa kamerom u kutiji u krilu i ja sam ga gurao naokolo prateći Natju. Sve smo mogli da uradimo samo jednom, pa su i neki kadrovi u filmu mutni, priča Uli Edel, prisećajući se rada na kultnom filmu "Mi deca sa stanice Zoo", premijerno prikazanog pre 40 godina.
Autobiografska knjiga Kristijane F. „Mi deca sa stanice Zoo“ (1978) o zapostavljanim tinejdžerima koji se okreću heroinu, decenijama se prenosi iz generacije u generaciju čitalaca. (U nekadašnjoj Jugoslaviji kružila je od ruke do ruke u prevodu kao „Mi djeca s kolodvora Zoo“). Slično je bilo i sa filmom, koji je tri godine kasnije reditelj Uli Edel snimio po njoj film sa devojčicom Natjom Brukholst u glavnoj ulozi, a to što je se u filmu pojavljuje Dejvid Bouvi i što je napisao i muziku za njega samo je doprinelo kultnom statusu ovog ostvarenja. Sada, dok nova generacija publike gleda rimejk kao seriju na „Amazonu“, glavna glumica iz filma i reditelj ispričali su za „Gardijan“ kako je teklo snimanje. Ispostavilo se ne baš jednostavno. Deci iz filma to je bio prvi put pred kamerama, ekipa je bila u stisci sa budžetom, a deo je trebalo da bude snimljen na železničkoj stanici na granici tadašnje dve Nemačke…
– Čuo sam za narkomansku scenu u Berlinu, ali nisam mogao da poverujem kada sam je konačno video: i do 100 klinaca visilo je na stanici Kufirstendam vikendom, dok su ih odrasli koji su koristili metro ignorisali. Nedaleko od ozloglašene diskoteke „Saund“, maloletne devojčice koje su htele da uzmu malo novca pre nego što se vrate u diskoteku nudile su seks na brzaka muškarcima koji su kružili tuda u automobilima i kamionima – priča Uli Edel o snimanju drugog dugometražnog igranog filma.
Tinejdžere u filmu trebalo je da im igraju deca, pa se ekipa zaputila u školu da potraži nove glumce.
– Reditelj Uli Eden i njegova ekipa došli su kod mene u školu. Sedela sam tamo i jela jabuku. Ulijev asistent došao je i rekao mi: „Tražimo devojčice za film. Da li bi htela da probaš?“ Rekla sam: „U redu, pošto ste me već pitali, doći ću“. Našminkali su me i obukli kao zavisnicu. Bilo je još sedam devojčica i stajale smo u redu. Kamera je išla od jedne do druge. Bernd Ajhinger, producent, rekao mi je godinama kasnije da su, kada su došli do mene, svi koji su pratili to na ekranu u prostoriji uzdahnuli. Izgledala sam premlado, bila sam jako stidljiva, a glas mi je bio tih, ali, rekli su, bilo je nečega u mojoj pojavi – priča Natja Brunkhorst, koja je igrala Kristijanu u filmu.
Svet „dece sa stanice Zoo“ bio je drugačiji od njenog.
– Tokom snimanja su mi stavljali kapi u oči da bih imala taj drogirani pogled. Uli bi rekao: „Kapci su ti napola spušteni i osećaš se kao da ti je malo muka“. Ili: „Sad, grči se i izgledaj kao da ti je stvarno loše“. Rekla bih mu u redu i onda to prosto uradila. Nisam uopšte razmišljala o tome. Bilo je to tako: poveruješ i uradiš, to bi gluma i trebalo da bude – objašnjava ona.
Snimanje u realnim ambijentima znalo je da bude i opasno.
– Snimali smo na ulici. Kristijana, moj lik, stajala je sama i čekala da je neko pokupi. Bio je to snimak iz daljine, tako da je ekipa bila daleko. Automobil se dovezao do mene i samo što nisam ušla kada sam krajičkom oka spazila nekoga iz ekipe kako trči ka meni i viče: „Ne! Ne! Ne!“ I onda sam shvatila: bio je to neki tip, a ne glumac, koji je pokušao da me pokupi. Zamalo sam ušla u kola nekome ko je hteo da spava sa devojčicom od 13 godina – seća se Natja Brunkhorst.
Ali to nije jedini problem koji je imala. Godinama nakon toga njen lik vezivali su za lik Kristijane F.
– Kada je snimanje završeno, majka moje drugarice rekla mi je da nikada ne bi dozvolila ćerki da se pojavi u tom filmu. Nisam razumela zašto. Odrastala sam sa ocem i on je znao da sam jako tvrdoglava. Ako sam htela da snimam film, našla bih načina. Zato mi je on rekao: „Uradi to ako to stvarno želiš“. Nikada nismo mislili da će to ostaviti tako velike posledice. Kada je film snimljen, nisam znala šta se dešava. Gde god da bih otišla, videla bih svoje lice na plakatima. Osećala sam se baš izloženo. Kasnije sam otišla u London u školu, a onda sam se preselila u Pariz. Četrdeset godina je prošlo, a ja i dalje srećem ljude koji kažu: „O, ti si bila ona devojčica? Divno je što se više ne drogiraš“ – priča filmska Kristijana.
Sa autorkom knjige, likom koji je igrala, srela se i van filma.
– Nekoliko godina kasnije sam je srela. Svirala je sa bendom u berlinskom pankerskom klubu S036. Neko nas je upoznao, nas dve smo rekle „O, to si ti“ i onda je ona otišla svojim putem, a ja svojim – opisuje taj susret Natja Brunkhorst.
Natja je sledeće godine igrala i u „Kerelu“, poslednjem filmu reditelja Rajnera Vernera Fasbindera. Nakon školovanja u Francuskoj, vratila se u Nemačku i bavila se glumom, pisala je scenarija i režirala i iza nje su desetine filmova i TV serija.
Ali, u vreme kada su snimljena „Deca sa stanice Zoo“ nije o snimanju znala ništa.
– Niti je Natja, niti bilo ko od druge dece ranije nisu glumili, a vremena za probe nije bilo. Tokom prve nedelje snimanja, imali su problema da pogode označena mesta za stajanje, a pred kamerama su bili ukočeni. Angažovao sam novog kamerama, iz sveta dokumentarnog filma, i rekao mu: „Prati ih kamerom, šta god da se dogodi. Klinci treba da se osećaju slobodno dok se kreću i izgovaraju replike. Probaj da ih snimaš kao kad bi snimao žurnal ili dokumentarac“. Tada smo imali problema sa zumiranjem i mogli smo da koristimo samo najprostiju rasvetu, ali su se klinci osećali slobodno. Njihova gluma bila je živa i uverljiva – priča reditelj Uli Edel.
Ali bilo je situacija kada ni oni nisu mogli slobodno da snimaju.
– Stanica Kurfirstendam bila je u Zapadnom Berlinu, ali je njom patrolirala policija iz Istočne Nemačke zbog prebegavanja sa istoka na zapad i nije nam bilo dozvoljeno da tamo snimamo. Zato je naš kamerman seo u invalidska kolica i sakrio je kameru u kutiju u krilu, sa objektivom koji viri iz nje. Ja sam gurao kolica, prateći Natju dok se šetka po stanici. Mogli smo da sve uradimo samo jednom. I u filmu su neki kadrovi i dalje mutni – opisuje on.
Edel se prisetio i još jedne od bizarnih scena sa snimanja.
– Snimali smo i u javnim toaletima. Jedan dan, bio sam na merdevinama i snimao sam Natju iz gornjeg rakursa. I tad sam otkrio veću kesu sa heroinom zavučenu u neku nišu. Bernd, moj producent, samo što je rekao: „Pojma nemam kako ćemo da platimo poslednji snimajući dan“. Rekao sam mu: „Možemo da prodamo ovo. Ovo će nam omogućiti još koji dan snimanja“. U tom trenutku ušao je neki tip koji je izgledao kao ludak. Izgledao je kao zombi na spidu, spreman da nas napadne. Da bih ga sprečio da priđe Natji, bacio sam onu kesu na njega. On je uhvatio i otišao. A mi smo nastavili da snimamo – priča Edel.
Posle filma „Mi deca sa stanice Zoo“ Edel je postao svetski poznat reditelj. Krajem te decenije režirao je „Poslednje skretanje za Bruklin“ sa Dženifer Džejson Li, početkom devedesetih poverene su mu pojedine epizode Linčove serije „Tvin Piks“, pa erotski triler „Telo kao dokaz“ (1992) sa Madonom i Vilijemom Defoom, bio je nominovan za Oskara sa „Kompleksom Bader Majnhof“ (2009)…
Šta je bilo sa Kristijanom F.?
Kristijana Felšerinov, čije su trake i rukopise dvojica novinara „Šterna“ uredila u knjigu, rekla je da film verno oslikava njen život tada, ali da joj se „nije mnogo dopao“. Nakon knjige i filma, bavila se muzikom, a jedno vreme živela je sa porodicom vlasnika izdavačke kuće u Cirihu, gde se upoznala, između ostalih, i sa piscem Fridrihom Direnmatom, autorkom trilera i krimića Patrišom Hajsmit i nemačkim piscem i scenaristom Patrikom Ziskindom.
Snimila je ranih osamdesetih i album sa tadašnjim momkom Aleksanderom Hakeom iz benda Einstuerzende Neubauten i zajedno sa njim igrala u filmu „Dekoder“ (1984) po tekstovima Vilijema Barouza koji se takođe pojavljuje u kameo ulozi.
Objavila je 2013. godine i knjigu „Moj drugi život“ u kom, kako je rekla, želi da opiše kako joj život zaista izgleda. Tada je, u intervjuima, govorila da koristi metadon i povremeno kanabis, ali da joj je glavni problem alkohol. Na pitanje zašto se nije ratosiljala droga, rekla je da to jednostavno nije želela.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
