1
U slikarstvu nikada nisam želela da pravim kompromis, ustupke, i radim slike koje publika hoće i koje će se dobro prodavati, govorila je likovna i filmska umetnica, ali i modna dizajnerka Mira Brtka, čija je retrospektivna izložba u Muzeju grada Beograda produžena zbog ogromnog interesovanja do 10. maja.
Ako se za neku izložbu, održanu u Beogradu u skorije vreme, može reći da je magnet za publiku, onda je to postavka „Refleksije“. Već mesec dana opus slikarke, vajarke, ali i rediteljke, kostimografkinje, modne dizajnerke i aktivistkinje Mire Brtke (1930-2014) toliko pleni svojom unikatnošću da posetioci hrle u Muzej grada Beograda. I zbog ogromnog interesovanja publike „Refleksije“, umesto do 25. aprila, biće dostupne do 10. maja.
„Skoro nismo videli ovakvu izložbu“, najčešće su reakcije uzbuđenih posetilaca nakon obilaska deset prostorija u kojima je, kroz deset zasebnih celina, predstavljeno 300 dela Mire Brtke.
– Jedna retrospektivna izložba umetnice, koju nedovoljno prepoznaju struka, likovna publika, ali i šira javnost, izazvala je kulturološki šok, gotovo „cunami“. Pozitivne reakcije publike, koje Muzej grada Beograda nikada nije imao u toliko velikom broju, suštinski pokazuje koliko su nam potrebni kulturni sadržaji kao istinsko ozdravljenje i spas od sveprisutnog „poseljačenja“ u Srbiji – kaže za Nova.rs Miroslav Rodić, dugogodišnji kulturni radnik i predsednik Fondacije Mira Brtka, koja i stoji iza postavke „Refleksije“.
A paradoks u čitavoj priči o „hit izložbi“ umetnice koja je, nažalost, iščilela iz našeg sećanja, jeste da je postavka organizovana za tili čas. Naime, projekat, u organizaciji Fondacije, čiji su osnivači Miroslav Rodić i Ivan Mitić i Umetničkim savetom u kome su doajeni likovne kritike Sava Stepanov i Ješa Denegri, izložbu je napravio za samo 19 dana.
– To otvara ozbiljno pitanje u kojoj meri danas privatna inicijativa kreira kulturni prostor i kakav je odnos institucija odgovornih za vođenje kulturne politike prema privatnoj inicijativi – ukazuje Rodić za naš sajt.
Postavlja se i pitanje zašto se do 17. marta, kada je otvorena izložba, tako malo pričalo o multimedijalnoj umetnici, koja je stvarala u raznolikim žanrovima, i proživela toliko toga za svojih 85. godina, o čemu je Nova.rs već pisala. I dok je petogodišnjica njene smrti obeležena izložbama u Novom Sadu i Staroj Pazovi, u galeriji koja danas nosi njeno ime, beogradska likovna scena, na kojoj se prvi put predstavila pre tačno pet decenija, nije imala prilike toliko da je vidi:
– Nažalost, skloni smo zaboravu, što je nedopustivo. A o Brtki se danas malo zna jer je gotovo pola života provela van ove zemlje, a i ono što nije u Beogradu nije u centru pažnje struke. Ono što sam zapisao u monografiji o Savi Šumanoviću da je za one koji su strpljivi „vreme energetski potencijal u kome sve sazreva, i otkriva smisao našeg postojanja“, može se primeniti i na Miru Brtku. Verujem da nismo bili spremni na mentalnom i estetskom nivou da razumemo šta je to bilo inovativno u njenoj umetnosti. Sada smo došli na taj nivo da možemo da dobro pročitamo, osetimo njeno umetničko stvaralaštvo, da shvatimo koliko su njene ideje iz šezdesetih i sedamdesetih bile napredne i uvidimo njen uticaj na rad savremenih umetnika – smatra Rodić.
Ostaje kao fakat i da, za razliku od naših slikara koji su stvarali u Parizu, od Dade Đurića, preko Ljube Popovića, do Veličkovića, umetnici poput Dragoša Kalajića, Milene Čubraković i Brtke, koji su svoje karijeru vezali za Rim, nisu ostali toliko upamćeni na našim prostorima.
A stvaralaštvo Mire Brtke obeležilo je konstantno traganje. Bila je umetnica koja je volela da se menja. I preturila je svašta preko glave, od umetnosti poznog enformela, članstva u internacionalnoj grupi „Iluminasion“ (uz Milenu Čubraković), prvih „Belih slika“ preko organske apstrakcije, odnosno slika i kolaža živih boja koje stvaraju utisak prostorne dvosmislenosti, do tekstilnog kolaža, vezenih radova, pa opet „Belih“, ali i „Crnih slika“.
Zaleće se u sedamdesetim godinama života „muški“ u skulpturu, kako to kaže Rodić, nakon sloma u privatnom životu, i gubitka sina i supruga koji su stradali u helikopterskoj nesreći. I njene skulpture, metalne, varene, neobične su kao i slike. Stilizovane, neke intenzivno obojene figurativne predstave, nastale su spajanjem metalnih fragmenata pronađenih na otpadu starog gvožđa. I kroz njene skulpture može da se prođe, one mogu da se pomeraju i pozivaju posetioce na interaktivan odnos, nesvakidašnje iskustvo sa umetnošću…
Disident do kraja
I kada se, po okončanju studija režije na beogradskoj Akademiji, otisnula u Rim, gde je završila i slikarstvo, ubrzo priključila grupi imena pozajmljenog od Remboa – „Iluminasion“, čiji je tvorac bio Nobuja Abe, rađa se i malo rasvetljena strana života Mire Brtke – aktivizam.
– Ideja je bila promeniti stvari, ići ka novome. Bilo je to vreme revolucija, i studentskih nemira, “dece cveća”. Vladao je opšti zamor stanjem stvari u društvu i politici. Naravno, sve to je zahvatilo i umetnost. Rekli smo: „Ono što je do sada slikano – ne treba tako raditi“. Treba crpiti svetlost iz vlastite duše, iz unutrašnjosti bića – govorila je umetnica rođena u Novim Banovcima.
Nakon 1968. u Rimu se javila potreba da se pojača uticaj umetnosti na sve sfere života. I pet godina kasnije umetnici i aktivisti Karmelo Romeo, Lućano Trina, Tulio Katalano i Mauricio Benveduti formiraju „Biro za preventivnu imaginaciju“, a 1975. Brtka postaje članica ugledne organizacije. I jedna je od retkih umetnica sa ovih prostora koja je imala priliku da se nađe u grupi najrelevantnijih umetnika aktivističke provinijencije – „Art Language“, Jozef Bojs, Danijel Buren, Braco Dimitrijević, Jozef Košut, Pjero Manconi, Mario Merc, Mikelanđelo Pistoleto…
U jeku jugoslovenslog sloma, 1991. u Staroj Pazovi Brtka čak osniva „Bunker- biro za balkanizaciju“, sa idejom da deluje nadnacionalno i kritikuje aktuelne političke, ekonomske, ekološke, sociološke, filozofske probleme kroz artističke (re)akcije. Brtka je deponovala različite vrste dokumenata koji svedoče o surovoj stvarnosti, a vraćala se i tradiciji manjinskih Slovaka, grupe kojoj je i sama pripadala, pripremajući nacrte za vezove koje su kasnije izrađivale slovačke vezilje- kao čin osnaživanja žena.
Na 54. Bijenalu u Veneciji, Brtka je izložila „Crveni kofer“ iz 1994, kao simbol poništavanja granica i vapaj za slobodom u tada sankcijama okovanoj Jugoslaviji. NATO letak koji je tokom bombardovanja 1999. pao u njeno dvorište kao i vez provokativnog naslova „Dobrodošli u Evropu“, takođe su bili izbor umetnice za Bijenale. I do samoga kraja, do 2014. uporno je ukazivala na probleme u društvu i praktikovala postulate disidentske ideologije.
Demokratizacija modnog dizajna
Aktivizam je bio prisutan i u njenom modnom dizajnu. „Mirine haljine“, koje su nosile Izabela Roselini, Marina Vladi i Antoanela Lualdi, ali i manekenka Ljiljana Tica, nikako nisu bile obične, u šta se može uveriti svaki posetilac „Refleksija“. Haljine su imale četvrtast oblik, nisu pratile liniju tela, mogle su istovremeno da budu bluza ili tunika, i bile su odgovor na kratke haljine Meri Kvant, namenjene mladim i vitkim ženama. Zagovarala je, zapravo, demokratizaciju mode, koja ne uključuje samo vizuelno potiranje razlika između društvenih klasa, već i u odevanju mlađih i starijih, vitkih i punijih, zaposlenih i domaćica.
– Radila sam kao kostimograf filma Paola Pjetranđelija „Krilate svinje“. To je film o mladima, a starije generacije su tada za mlade govorili da se „svinjski ponašaju“. Kreirala sam haljine od slovačkih kostima koje sam donela odavde. Samo sam ih malo prekrojila. Svi su želeli da nose te haljine. Marina Vladi, glumica iz Pariza je zvala da za nju napravim nekoliko haljina. I hitno dođem u Pazovu, uzmem sve što nađem od nošnji i platna kod naših seljanki, isečem u komade i zajedno s njima sašijem. Tek sam kasnije shvatila da je lepota tih haljina bila u tome što sam svaku ponaosob bojila. U velikom loncu sam pravila boju i potapala ih izgužvane, vezane u čvorove. Kasnije sam radila kreacije za beogradski Centar za modu i „Jugoeksport“. Kada je Sandro Pertini sa ženom bio u zvaničnoj poseti Jugoslaviji i kada su ga pitali šta bi još voleo za poklon, njegova žena je odmah rekla da bi one „jugoslovenske haljine“. Došla je kod mene u Pazovu i mi joj, onako na brzaka, sašijemo jednu divnu belu haljinu sa vezenim cvetovima – sećala se u jednom intervjuu.
Ali, iako su haljine bile tražene i prepoznatljive, Brtki kao ni drugim samostalnim kreatorima u samoupravnom socijalizmu nije bilo omogućeno da otvori radnju sa svojim imenom i stvori pravi komercijalni brend…
Opstati posle tragedije
Samo je u dva navrata tokom impresivne karijere, koja je trajala više od pet decenija, Mira Brtka „pauzirala od umetnosti“. Najpre kada je sa suprugom, rediteljem Draganom Kresojem 1972. godine dobila sina Miloša Stefana Kresoju. A drugi put kada je u tmurnoj noći 6. novembra 1996. ostala i bez sina, i bez supruga koji su poginuli u helikopterskoj nesreći na Dunavu snimajući film „Suton nad Beogradom“. Kresoja je iza sebe imao dobro znane fimove „Oktoberfest“, „Pun mesec nad Beogradom“, „Još ovaj put“, „Original falsifikata“, „Tamna je noć“, a Miloš Stefan je u vreme tragedije važio za mladog i izrazito talentovanog snimatelja i reditelja, koji je potpisao dokumentarce „Nestajanje“ i „Dečak iz Junkovca“…
– Za vreme snimanja „Sutjeske“ (radila kao asistent režije, prim.aut.) upoznala sam se sa mojim suprugom. Dragan je radio kao asistent na tom filmu. Nekako, od tada su stvari krenule malo drugačijim tokom. Ipak, žena se razlikuje od muškarca. Možemo mi biti ravnopravni, ali, ipak, žena kada se ostvari kao majka i supruga, ne može da zanemari svoju porodicu zbog rada. Ja sam nekako sve paralelno radila. Htela sam i jedno i drugo. Trudila sam se da i jedno i drugo funkcioniše. Kada se desila tragedija, ja sam opstala, ostala sam da bih nešto dovršila iza njih, što oni nisu završili. Tu se rodila ideja o Fondaciji „Brtka-Kresoja“. Imala sam atelje u Rimu na jako lepom mestu, sa pogledom na more, ali odlučila sam da se vratim ovde…
Kada se završe „Refleksije“, neće to biti kraj podsećanja na Miru Brtku. Fondacija koja nosi njeno ime planira da napravi retrospektivne izložbe po Evropi.
– U kontaktu smo sa njenim saradnicima i prijateljima iz Rima, a Biro za preventivnu imaginaciju je danas prerastao u muzeološku instituciju. Interesantno je da je ova izložba, pre Beograda, trebalo još prošle godine da bude u Rimu, međutim, pandemija nas je sprečila. Planiramo i izložbu u Bratislavi, jer postoji veliko interesovanje. Nema granica, tek ćemo čuti za Miru Brtku – kaže na kraju Miroslav Rodić.
