1
Jedna od najboljih uloga Dragana Nikolića, prvi jugoslovenski film u takmičarskom programu Kana posle "Skupljača perja" i gotovo proročka slika sveta u kom mi danas živimo. Reč je o malo poznatom filmu "Kičma" iz 1975. godine, skoro zaboravljenog autora Vlatka Gilića.
„Danas se sam vazduh pretvara u ubicu, Zemlja u kantu za đubre. Kad tako stvari stoje, ima li smisla da nešto sad sitničarimo sa ovim našim smradom, lokalnim, domaćim. Da, panika je, rekli ste. To spada u psihologiju, a ne spada ni u mikrobiologiju, ni u pisarnicu krematorijuma“, govori arhivar mikrobiologu u Gilićevom ostvarenju, snimljenom pre 45 godina.
To je samo jedna od replika iz filma „Kičma“ koja zvuči kao iz nekog današnjeg TV izveštaja. Snimajući svoje prvo dugometražno igrano ostvarenje, reditelj Vlatko Gilić, do tada poznat i nagrađivan kao autor dokumentaraca i kratkih filmova, odlučio se za distopiju i smestio je priču u neodređenu budućnost. Motivi iz tog filma mogu se prepoznati u današnjici.
U drami sa elementima horora, koju je Gilić snimio prema svom scenariju, neprijatan miris širi se oko blokova solitera, guši grad i izaziva paniku među stanarima. Sa druge strane, širi se i nepoznati virus koji nagoni ljude da izvršavaju samoubistvo. Usred sveg tog haosa, mikrobiolog Pavle Gvozdenović (igra ga Dragan Nikolić) prikuplja uzorke krvi i pokušava da odgonetne zašto ljudi stradaju u tolikoj meri da više nema mesta da se njihova tela negde pohrane, nego je aktiviran veliki krematorijum… „Zajednička opasnost otkriva istrošene međuljudske odnose, sebičnost, nedostatak ljubavi, vraća čoveku smisao za univerzalnost ljudske egzistencije, razvija smisao za humanizam, ali i saosećanje sa drugim čovekom“, navodi se u opisu filma u kom pored Dragana Nikolića igraju i Predrag Pepi Laković, Mira Banjac, Milutin Butković, Jelisaveta Seka Sablić, Miroljub Lešo, Neda Spasojević, Dragomir Felba…
„Kičma“ će biti počasno prikazana na ovogodišnjem Festivalu autorskog filma, najavljenom od 27. novembra do 4. decembra u Beogradu.
„Dva ključna motiva ovog Gilićevog dela – opasno zagađenje vazduha u gradovima, kao i epidemija nepoznate bolesti koja se širi – pokazuju se duboko proročanskim u trenucima globalne krize i pandemije koje čovečanstvo ove godine proživljava”, navode organizatori FAF-a.
– Taj film snimljen je pre 45 godina, a reklo bi se da je aktuelniji danas zbog globalnog zagađenja i epidemije. Sa početkom pandemije svi su spominjali film Gorana Markovića „Variola vera“. O sličnoj temi govori i „Kičma“, a to ostvarenje niko nije spomenuo. To je bilo i čudno i očekivano. Možda zato što je „Variola vera“ konkretnija, a „Kičma“ iz filmske perspektive govori isto o tome, ali na jedan filozofski način. Zato smo hteli da skrenemo pažnju na ovog umetnika i njegove filmove i zato smo ih stavili u centar ovogodišnjeg Festivala autorskog filma – kaže Srđan Vučinić, umetnički direktor FAF-a.
„Kičma“ je snimljena u Beogradu, tema je urbana i smeštena je u (novobeogradske) blokove. Birajući distopiju za svoj umetnički film, Gilić je išao ispred svog vremena.
– „Kičma“, snimljena 1975. godine, bavi se budućim vremenom i u pitanju je distopija, što je Holivud tek kasnije otkrio kao temu i od toga su pravili komercijalne filmove, recimo iz devedesetih – kaže Vučinić.
I Andrej Tarkovski je svog čuvenog „Stalkera“ snimio tek četiri godine kasnije. Dvojica reditelja su, u neku ruku, i slična.
– Gilić je jedini reditelj kome je Andrej Tarkovski dao svoj scenario da po njemu snima. Čuo je da u Jugoslaviji ima jedan reditelj koji mu je sličan i tražio je da se upoznaju. Taj film, nažalost, nije snimljen. Gilićev stil ima veze i sa Bresonom, to se vidi po njegovom radu sa glumcima. To i nisu glumci, nego su modeli. Gilić je, međutim, razvio svoj stil. On je završio arhitekturu, bavio se još scenografijom i još šezdesetih godina imao je viziju kakve filmove želi da snima – priča Vučinić.
„Jugoslovenski film ‘Kičma’, iako mračan i strašan, jedna je od najoriginalnijih i najizuzetnijih vizija propasti sveta koju sam ikada video. Kada dođe smak sveta, to verovatno neće biti ni zemljotres ni poplava, svet će nestati u epruveti i u špricu. ‘Kičma’ je blistavo režiran film koji nam kroz divnu fotografiju hiljade reči zamenjuje slikama. ‘Kičma’ je delo Vlatka Gilića, cenjenog sineaste i reditelja jugoslovenskih dokumentarnih koji u domenu igranog filma debituje ovog stravičnom fantazijom što muči i proganja, ovom pričom o čudovišnom pomoru koji Beograd pretvara u kosturnicu“, zapisao je američki filmski kritičar Reks Rid 1977. godine.
Govoreći o vezama „Kičme“ sa današnjicom, uz opasku da umetničko delo ne može da se posmatra jednostrano, Vučinić kaže da film „razmatra aktuelne probleme“.
– Pored toga, govori o problemu čoveka i ljudske vrste, gde je čovek uzrok zla. Antropološki pesimizam mu je osnova, i te bolesti i tog zagađenja. Kao prokletstvo ljudskog roda. A Gilić kaže da je „šire gledano, režija na planeti Zemlji generalna proba za smak sveta. Da li će to biti premijera bez reprize, to zavisi od nas… Mislim da je zadatak umetnosti odlaganje te fatalne premijere“. Iz te njegove izjave se vidi da Gilić gaji i nadu i to bi bila ta dublja, filozofska osnova tog filma – navodi naš sagovornik.
Vučinić kaže i da sam sadržaj nije toliko u centru, koliko filmski postupak.
– To je i jedna od najboljih uloga Dragana Nikolića, on je tu drugačiji nego što ga pamte iz drugih filmova i scena s njim na kraju je filmski gledano veoma upečatljiva. Igraju i glumci koji su bili van tog glumačkog sveta. U ulozi arhivara u krematorijumu pojavljuje se Pavle Stefanović, muzikolog i estetičar, jedan od najznačajnijih u tadašnjoj Jugoslaviji. Film je pun zanimljivosti i na tom manjem planu, u detaljima, a gledano kroz tu antropološku perspektivu ima veze i sa današnjim vremenom, sa antropocentričnom civilizacijom, pa je to i kritika tog i takvog bića. Toga ima i kod Kurosave u filmovima koje je snimao pred kraj života. A Gilić je bio jedan od prvih autora koji se bavio tim stvarima – ističe Vučinić.
„Kičma“ je, podseća on, i prvi film nekadašnje jugoslovenske kinematografije prikazan u okviru takmičarskog programa na Kanskom festivalu posle „Skupljača perja“. Dodaje i da dugo nije prikazivan, a da to nije film za gledanje na računaru i da ga svakako treba pogledati na velikom platnu, kao i Gilićeve kratke i dokumentarne filmove.
– Prikazaćemo i 6-7 Gilićevih kratkih i dokumentarnih filmova, među kojima su remek-dela „In kontinuo“, „Dan više“ i „Ljubav“. Te filmove svakako treba pogledati na velikom platnu jer su i pravljeni za bioskope. Gilićevi filmovi nagrađivani su na najznačajnijim festivalima u to vreme, „In kontinuo“ je nagrađen za najbolji kratki film u Berlinu, dobio je gran pri na festivalu u Manhajmu, glavnu nagradu u Oberhauzenu za „Dan više“… – navodi Vučinić.
Vlatko Gilić režirao je 13 dokumentarnih, kratkih i dugometražnih filmova. Tri ostvarenja („In kontinuo“, „Dan više“ i „Moć“) čuvaju se i u Muzeju moderne umetnosti u Njujorku (MoMA), gde je još sedamdesetih godina imao retrospektivu. Retrospektive njegovih filmova povremeno se priređuju i u drugim gradovima Amerike i Evrope. A kod nas kao da je pomalo zaboravljen. Kako to?
– Mnogi danas ne znaju ni za pisca Miodraga Bulatovića, a bio je najprevođeniji pisac posle Andrića, bio je poznatiji nego Kiš i Pekić. Tako i za Gilića ne znaju, a znaju druge reditelje – kaže Vučinić.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
