Branko Miljković: Pokušaću da živim dalje, mada sam više mrtav od svih mrtvaca

Ljudi vole da čitaju šta je bilo iza kulisa, kakav je zaista bio nečiji privatan život, svakodnevne muke i radosti... I ta potreba je sve veća i veća. Publicista i pisac Radovan Popović (Dub, 1938) objavio je nedavno za izdavačku kuću Agora knjigu “Srpska epistolarna antologija 20. veka”, jedinstveno delo koje je zahtevalo mnogo truda i koje predstavlja pravu poslasticu za sve ljubitelje književnosti.Šta su i kome pisali u svojim pismima Crnjanski, Andrić, Danilo Kiš, Borislav Pekić, Radoje Domanović, Isidora Sekulić, i drugi veliki srpski pisci, zastupljeno je u ovoj knjizi u tvrdom povezu od 566 strana. U današnje vreme interneta, više niko ne piše klasična pisma, tako da je epistolarna literatura odavno u izumiranju i zato je ovo delo još značajnije.Iz Popovićeve knjige vam ovog puta donosimo pismo pesnika Branka Miljkovića (1934-1961), književnom kritičaru i njegovom prijatelju Petru Džadžiću. Datum pisma nije naveden.„Dra­gi pri­ja­telju, ne znam zašto, ali želim da ti obja­snim sušti­nu svog pora­za od ko­ga se ni­ka­da više neću opo­ra­vi­ti. Pre sve­ga mo­raš zna­ti da mo­ja ne­sreća ni­je pu­ki ljubav­ni jad. Ili, tačni­je rečeno, jes­te to, ako se ta mo­ja ljubav shva­ti kao eros u spi­no­zis­tičkom smi­slu. Ta Žena ni­je bi­la tek mo­ja ljubav­ni­ca. Ona je bi­la prva i osnov­na po­tre­ba mo­ga du­ha. Ona je bi­la i mo­ja duhov­na zašti­ta i za­klon. Ona je bi­la za me­ne zašti­tni omo­tač od me­ta­fi­zičke stu­de­ni. Bez Nje ja sam pot­pu­no i di­rek­tno izložen ko­smičkoj be­smi­sli­ci i noći. Mo­ja usamljenost je sa­da apsolutna. Za me­ne ne pos­to­ji oblast čis­tog važenja i pevanja. Sa­da mo­je pe­sme traže mo­ju gla­vu. Više ne­ma ko da me sa njima po­mi­ri. To je sa­mo Ona zna­la. A ni­je zna­la da zna. Po­red Nje najopa­sni­je mi­sli pre­tva­ra­le su se u div­ne i be­za­zle­ne me­ta­fo­re. Sa­da je sve to po­divljalo i be­so­mučno ki­diše na me­ne. Ka­da bih sa­mo mo­gao po­beći od ono­ga što sam re­kao!Živim u uža­snom stra­hu. Bo­jim se da go­vo­rim, da pišem. Sva­ka me reč može ubiti. Ja sam naj­veći deo svo­jih pe­sa­ma na­pi­sao pre ne­go sam Nju za­vo­leo, ali tek sa Njom ja sam pos­tao pesnik tj. onaj ko­ji ni­je ugro­žen onim o čemu pe­va, ko­ji ima je­dan pov­lašćen po­ložaj u odno­su na ono što ka­zu­je. Sa­da mo­ja po­ezi­ja gu­bi sva­ku vre­dnost i izvrga­va se u mog najžešćeg ne­pri­ja­telja. Možda bih ja pos­tao pra­vi pe­snik da je ta div­na Žena os­ta­la kraj me­ne. Ova­ko ja sam onaj što se igrao va­trom i izgo­reo. Po­raz ne može bi­ti po­be­da ma ko­li­ko ve­li­ki bio. Izgubivši nju ja sam izgu­bio i svo­ju snagu, i svoj dar. Ja više ne umem da pišem. Os­ta­la je sa­mo ne­s­reća od ko­je se ništa dru­go ne može na­pra­vi­ti osim no­ve ne­sreće.Sećaš li se, dra­gi pri­ja­telju, da sam ja na­pi­sao stih: ’Je­dan nesrećan čovek ne može bi­ti pe­snik’. Tek sa­da vi­dim ko­li­ko je to tačno. Ja ću po­kušati da živim i dalje, ma­da sam više mrtav od svih mrtva­ca za­je­dno. Ali ova užasna patnja je po­slednji os­tatak ono­ga što je u me­ni ljud­sko. Ako nju nadživim, ne očekuj­te od me­ne ništa do­bro. Ali ja ne ve­ru­jem da ću je nadživeti.Želi ti sve najboljeBrankoP. S.Ako želiš da mi pišeš, piši mi o Njoj. Bi­lo šta. Ne u ve­zi sa mnom. Šta je­de, ka­ko spa­va, da li ima nazeb itd.; ti sve to mo­žeš zna­ti. Sva si­tni­ca ko­ja se na Nju odno­si za me­ne je od ne­pro­cenjive vrednosti. Ako pres­ta­nem da mi­slim o Njoj, počeću da mi­slim o smrti.Po­noć je. Do viđenja Bran­ko.”Knjigu sa popustom možete kupiti na sajtu Izdavačke kuće Agora.Bonus video: Pisac Dejan Aleksić

video-cdn src="https://best-vod.umn.cdn.united.cloud/stream?asset=dejanaleksipisac-novas-worldwide&stream=hp3500&t=0&player=m3u8v&sp=novas&u=novas&p=n0v43!23t001" video-id="3120266"]