1
Danas se navršava petnaest godina od smrti pisca kultnog romana “Kalifornija bluz”, a u glavnom gradu nema nikavog obeležja niti znaka sećanja na Milana Oklopdžića, koji je bio svojvrsni prometer beogradskog duha. O tome za Nova.rs govori njegova supruga Brana Simonović.
Ovog prvog jula navršava se 15 godina od smrti „najbeogradskijeg“ pisca Milana Oklopdžića, poznatijeg kao Mika Oklop, koji je početkom osamdesetih svojim književnim prvencem “CA.Blues” (Kalifornija bluz) promenio književne tokove, ali i svest generacija koje su zarobljene u vremenu socijalizma iščekivale neka modernija vremena.
To se desilo kada je izašla ta kultna knjiga. Izgledalo je kao da je neko otvorio prozore, provetrio, i svež vazduh je omamio stotine i stotine hiljada ljudi, (roman je prodat u sto hiljada primeraka na području tadašnje Jugoslavije). Mika Oklop je postao simbol slobode, različitosti, neustrašivosti, fajter sa čuburske kaldrme, koji diše ono što piše.
Neopisivo oduševljenje je nastalo kada se pojavila ta knjiga roze korica, išla je iz ruke u ruku, otimali su se za nju i njeni deovi su postali deo žargona, počeli su u govor da ubacuju rečenicu: “Ja ne radim nigde: suviše sam lak za težak posao, suviše težak za lak posao i suviše sam seksi za noćni posao.”
Nije slučajno što je „Kaliforniju“ posvetio Keruaku, koji je na njega izvršio uticaj da ne bude pisac koji s jednog finog balkona i iz daljine posmatra to što se dešava, nego da bude u tome, da neki put bude inicijator događaja, a nekad hladan ili vrlo strastan posmatrač.
Govorio je: ”Mene više interesuje trenutak empirijskog saznanja. Još uvek više volim ulicu nego biblioteku.”
Nedavno je njegova supruga Brana Simonović, koja živi u Americi, posetila Beograd i ostala malo zatečena, o čemu govori:
“Bila sam na Mikin rođendan pored njegovog groba, dve bele ruže, nekoliko tihih reči i tako je to prošlo. Obišla sam dva beogradska parka u kojima je grad Beograd planirao da postavi spomen obeležje Miki Oklopu . Nema Mike ni u jednom parku, a i šta bi on tamo tražio?! Nema ni Mikinih knjiga u beogradskim knjižarama. Pitam u knjižari šta imaju od Oklopa a oni kažu da nemaju ništa, kažu nije štampan. Neki pisci se više ne štampaju u rodnom gradu ?
Možda da zaboravimo sve, ko se seća sećaće se a ko se ne seća zašto da bude uznemiren podsećanjem?”, pita se Brana i sumira slike sadašnjeg grada.
“Beogradu treba više ljubavi i brige, stare zgrade izgubile su lepotu pred zubom vremena, niko ih više ne gleda. Svi su pogledi u vis u nove zgradurine koje rastu. Neke beogradske ulice u rupama nisu asfaltirane decenijama, tužno su se uklopile sa starim zgradama sa razvaljenim fasadama…”
Sa Mikinom udovicom se dopisujem poslednjih godina, osvežavamo sećanje na ovog posebnog pisca i čoveka koji je bio sinonim za urbanost, asfalt, džez, mangupluk. U knjizi „Čuvarkuće, udovice pisaca“ objavio sam njenu ispovest o životu sa Oklopom i o tome kako je nastao kultni roman.
Zanimalo me je kakav je bio daleko pre nego što će stići književna slava i sve ono što je ovog gradskog kauboja pretvorilo u uvoznika modernog izraza za područje Jugoslavije.
“Bio je ‘pican’; voleo je italijanske mokasine, engleske košulje, škotske mašne i čarape, odela je šio od engleskih štofova kod Bogosijana, nosio blejzere sa zlatnim dugmadima, bordo somotske pantalone, igla u kragni košulje, izbrijavao se do ‘ispod kože’, koristio najbolje parfeme, i…. I imao čuveni osmeh. A kosa?! To je bilo posebno: kratka ali sa dugačkim pramenom koji je češljao od razdeljka na levoj strani na desnu stranu, do desnog uha. Bio je visok i ‘šlang’. Veoma mu je bilo stalo do toga kako izgleda. Ispod izgleda krili su se slojevi tajanstvenosti, nežnosti, romantičnosti, humora… Imao je fantastičnu memoriju, veliko znanje o književnosti i džezu, nije bio spontan, bio je prirodno komplikovan… Voleo je Ameriku, američke pisce, muziku, jezik, kulturu… Magistrirao je u Kaliforniji, imao velike planove, dobio sjajne ponude tamo i onda mu otac umre, što kod nas kažu, ‘naprasno’: od srčanog udara. Vratio se u Beograd zbog majke. Stigao je potpuno promenjen u nepromenjeni Beograd.”
Tada je i počeo da piše, svoj prvi, ispostaviće se, kultni roman. Ali morao je da prekine zbog odlaska u vojsku.
Mikin povratak iz vojske je bio pravo iznenađenje. Pukovnik u jedinici ga je pustio nedelju dana ranije i rekao mu:‘Idi Oklope i neka ti je prosto!’ Nije mogao više da ga gleda u jedinici.”
“Trebalo mu je vremena da se vrati samom sebi i da nastavi da piše CA. Kada je seo za svoju staru pisaću mašinu, završio je knjigu za mesec dana, rekordno. Dok je pisao ja sam svake večeri čitala sveže stranice i bila zadivljena. Mikin rukopis sam odnela u Zagreb gde sam se srela sa gospodinom Crnkovićem, izdavačem. Predala sam mu Mikinu CA. Posle kratkog vremena stigao je od Zlatka Crnkovića odgovor da nije zainteresovan za objavljivanje. Epilog: dotični izdavač je kasnije izjavio da je napravio najveću grešku što nije objavio Mikinu knjigu. No, on nije bio jedini koji je odbio i Miku i CA. Knjiga je prvo bila ponuđena beogradskoj ‘Prosveti’. Nisu bili zainteresovani. Lagano se oporavljao i od vojske i od neuspeha sa izdavačima. Počeo je da se šeta Beogradom i da se sreće sa poznanicima i prijateljima. Video se sa Momom Kaporom i tada je sve počelo. Moma je pročitao CA i odneo je u BIGZ. Mikina prva knjiga je štampana 1981. godine. Ostalo znate,”kaže Brana.
Znamo.
Mika Oklop je preminuo u 59. godini u Kaliforniji.
Pred kraj mi je rekao:“Videćeš, jednog dana će ulica na mojoj Čuburi nositi moje ime! Smejali smo se zajedno, mada znam da je on to mislio ozbiljno,” kaže Brana.
To se nažalost nije desilo.
Bonus video: Beogradska knjižara u kojoj se pušio hašiš
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare