1
Da potencijalno katastrofična situacija kada četvoro prijatelja u jednoj kući na Baltiku biva opkoljeno nekontrolisanim šumskim požarom može da dovede do zbližavanja teško je zamisliti. Ali, taj užas koji im se dešava, ipak, rađa u njihovim odnosima ljubav, požudu i seks. Bio bi to siže novog filma Kristijana Pecolda "Crveno nebo", koji je trijumfovao na Berlinalu.
I nakon svetske premijere na čuvenom Berlinskom filmskom festivalu novo ostvarenje slavnog nemačkog sineaste prikazano je sinoć na Festivalu evropskog filma Palić, u okviru Glavnog takmičarskog programa.
Ljubimac palićke publike, koji je pre dve godine ovenčan nagradom „Aleksandar Lifka“ za doprinos kinematografiji, na Festivalu evropskog filma Kristijan Pecold ovoga puta nije mogao da dođe, ali je zato tu bio jedan od glavnih glumaca „Crvenog neba“ Lengston Ujbel.
Britanski glumac s adresom u Berlinu pojavio se danas na susretu s medijima na Velikoj terasi na Paliću i prisetio se kako je uopšte došlo do saradnje s Pecoldom:
– Mislim da me je Kristijan video u Netfliksovoj seriji „Neortodoksno“. Upoznali smo se godinu dana pre nego što smo počeli da snimamo film. I imao sam vremena da promislim kako treba ući u lik, pripremiti se. Raditi s njim je neverovatno iskustvo. Sa svojom vizijom osigura nekako da svako iz ekipe uradi najbolje što može. Umetnički govoreći mislim da je napravio tim koja govori isti jezik. Ovo je priča o četvoro ljudi koji se zaljubljuju na Baltičkom moru, ali onda nastupa požar. I postavlja se onda pitanje koliko se mi kao mladi interesujemo za naše okruženje, za ono što se dešava oko nas u svetu. Postavlja se i pitanje klase, različitih bekgraunda – objasnio je Ujbel, dodavši kako Kristijan nije samo neverovatan reditelj, već i scenarista, koji je potpisao još jedno ostvarenje za obožavanje.
Pred novinarima se pojavila i Klara Vlasakova, scenaristkinja filma „Svakodnevni propusti“, koji je sinoć prikazan u okviru selekcije Paralele i sudari. Ovo ostvarenje prati tri žene koje se nalaze na životnoj raskrsnici – jer im misteriozni prirodni fenomen okreće svet naglavačke. Scenaristkinja je istakla da je za ovu predapokaliptičnu dramu inicijalna kapisla bio jedan člana u „Njujorkeru“:
– To je priča o životu tri žene, od kojih je jedna u šezdesetim. Preminuo joj je suprug i ona pokušava da se snađe sad sama u svetu koji se zasniva na veštačkoj inteligenciji. Iako prva pomisao na češki film nije science fiction, nisam sigurna da sam baš napisala takav scenario, ali jesam se oslanjala na taj žanr. Neki film zovu feminističkom distopijom, i mislim da je to dobar opis – naglasila je scenaristkinja.
Već tradicionalnu nagradu AFIFS za najbolji srpski film, koju na Paliću dodeljuje Asocijacija filmskih festivala Srbije, dobilo je ostvarenje „Da li ste videli ovu ženu?“ Matije Gluščevića i Dušana Zorića. Ovo priznanje, još jedno u nizu, nakon prve nagrade na Festivalu autorskog filma, biće im uručeno večeras na palićkoj Letnjoj pozornici. Govoreći o uspehu filma, koji je premijerno prikazan na Venecijanskom filmskom festivalu prošlog septembra, reditelji su priznali da su u početku mislili da će ostvarenje podeliti ljude:
– Da će neki misliti da je film sranje, a drugi da je odličan. Ta ideja nam je bila bliska. Znali smo od početka da sve želimo da radimo zajedno. I spontano se desilo. Srodne smo duše. Ljudi uglavnom ne mogu ovaj posao da rade u paru, ali nama to prija – istakli su Zorić i Gluščević, koj su i zajedno studirali režiju na FDU, dok se ostvarenje „Da li ste videli ovu ženu“ razvilo u dugometražni naslov od studentske vežbe na fakultetu.
Ovim filmom, koji neku karakterišu i kao feministički, jer u centar priče stavljaju sredovečnu ženu, želeli su da poruče su poručili da i žene imaju pravo na svoju intimu:
– Želeli smo da ugradimo deo sebe i tražili smo šta mogu biti zajedničke stvari, emocije za nas kao mlade momke i nekog ko je stariji. Da li uopšte postoji razlika? Pravili smo film ne samo o sredovečnim ženama, majkama, već svim ljudima koji nisu imali hrabrosti i slobode da tragaju unutar sebe i onda su odjednom odlučili da to moraju da urade. Mislim da ćemo i ubuduće nastaviti da se bavimo ljudima s margine, koji nešto potiskuju u sebi. Ljudi koji su uspeli nama nisu previše inspirativni. To kopanje po samom sebi je nama nešto interesantno i to pokušavamo da prenesmo na veliko platno – kazali su mladi sineasti i najavili da rade na još jednom zajedničkom projektu, koji je ovoga puta usmeren na očeve.
Pričalo se i o nagrađivanom turskom filmu „Sneg i medved“, koji je nastao i zahvaljujući srpskim koproducentima, pa rumunskom animiranom filmu, festivalu koji je posvećen ovom žanru u toj zemlji. Takođe, i o seminaru i panelu Mreže kinoprikazivača Srbije, o značaju umrežavanja bioskopa u ovoj zemlji, promociji novih domaćih filmova, ali i prikazivanju arthaus ostvarenja u našim bioskopima. Govorilo se i o izložbi povodom stogodišnjice rođenja Mije Aleksića, koja je postavljena u Subotici. Mija Aleksić je, podsetimo, rođen pre sto godina u Gornjem Milanovcu, a pre jednu deceniju u ovom gradu pokrenuti su Dani Mije Aleksića. Izložba, koja je u toku, nastala je uz pomoć i podršku porodice glumca, Jugoslovenske kinoteke, Narodnog pozorišta… A cilj je bio da se na postavci predstavi celokupan glumački opus velikana i da ga i ovim putem sačuvaju od zaborava.
Predstavljene su i dve nove knjige u izdanju Filmskog centra Srbije. Jedna od njih koja će se tek pojaviti u prodaji jeste „Kritički vodič kroz srpski film 2018-2022“ čiji su autori Đorđe Bajić i Zoran Janković.
– U knjizi imamo 85 filmova nastalih u tom periodu, što je impresivna brojka. Govorimo o dvadesetak filmova godišnje, a bilo bi ih i više da nije bilo korone. Zato treba očekivati da u narednom periodu imamo i po 25 filmova godišnje. Kod nas je produkcioni bum krenuo pre nekoliko godina. Kvantitet je tu, a kvalitet je otvoreno pitanje – ocenili su Bajić i Janković, napomenuvši da postoje dve glavne tendencije u našoj kinematografiji – komercijalni film namenjen širokoj publici, koji je sve bolji, a s druge strane ostvarenja čije su prirodno stanište festivali, jer ne pretenduju na veliku publiku, već na umetnički dojam.
– Film „Leto kada sam naučila da letim“ je spojio komercijalnost i visok umetnički kvalitet. Imali smo u proteklih pet godina filmove u Karlovim Varima, Berlinu, Kanu, Veneciji. Takođe, broj autorki je sve veći. Primetili smo i tendenciju da danas imamo autore u rasponu od 50 godina – dakle od reditelja s 25 godina do veterana koji uspevaju da zadrže glavu iznad vode. Ali, u kvalitativnom smislu sada debitanti nose srpski film – zaključili su Janković i Bajić.
Saša Radojević, autor još jedne nove knjige „Srpski film: Pedesete“ objasnio je da ovim delom poziva na preispitivanje vrednosti ostvarenja iz te decenije:
– Ovo je pokušaj da se epoha koja je imala tretman maloletnog delikventa ponovo vrati u fokus. Ta epoha bila je vezana za pojam socijalističkog realizma, koji u suštini nikad nije postojao na filmu, i zato su ta ostvarenja eliminisana iz centra pažnje. Kinoteka redovno pravi rekonstrukcije naših filmova od Drugog svetskog rata do danas, i od svih njih samo je jedan iz pedesetih. I to „Pop Ćira i pop Spira“. Ako Kinoteka ima takav odnos to je za mene bio još veći poriv da se bavim tim vremenom. Meni nije bio cilj rehabilitacija nekih reditelja, autora, već dekada kao celina. Jer, šarolikost koja je postojala tada može da posluži kao dobar uzor i danas. Film je bio tako važna umetnost kakva nikada potom biti neće i to je karakteristika tog vremena. To je period kada dominira ono što je klasicističko – fabularni pristup filmu, tu su autori poput Vojislava Nanovića, Žike Mitrovića, Vladimira Pogačića, Vanje Bjenjaša, a o sredstvima za ta ostvarenja odlučivala su imena poput Andrića, Oskara Daviča, Aleksandra Vuča. Od 100 filmova koji su od strane Kinoteke proglašeni nacionalnom baštinom je skandalozno samo šest filmova. Želeo sam da ovom knjigom to ispravim – kazao je Saša Radojević.
Bonus video: Zelenović o 30 godina Palićkog festivala
