0
U više recenzija ili opisa ovog filma naći ćete da se radi o "filmskoj odiseji" koja prati Bowiejev kreativni i muzički put kroz sve dekade njegovog rada.
SLOBODNA ZONA: MOONAGE DAYDREM (2022, r. Brett Morgen)
Ovo drugo je samo delimično tačno. Od Bowiejevih devedesetih imate živo (i vrlo „najninčnejlasto“) izvođenje „Hello Spaceboy“ (koja iz nekog razloga funkcioniše kao metaforični ram ovog filma), a od dvehiljaditih nemate ništa. Još je problematičniji izraz „filmska odiseja“ koji, iako korespondira sa jednim od njegovih najvećih hitova, zapravo pokušava da uobliči ono što je u suštini mahom hronološki poređan miks Bowiejevih nastupa i intervjua, zašećeren raznoraznim kadrovima koji iz različitih epoha i medija (filmovi, reportaže…) pokušavaju da oforme nekakav „univerzum“ unutar koga se narečena odiseja odvija.
Brett Morgen je već svojim prethodnim dokumentarcem o Kurtu Cobainu („Montage of Heck“) demonstrirao da ume dobro da „partneruje“ s naslednicima prava na „lik i delo“ i zauzvrat dobije „privatne“ materijale koji inače ne bi bili dostupni. Ovde je svoj rad, ako smem da budem zajedljiv, „platio“ time što je od svih ljudi koje je tokom „odiseje“ Bowie sreo, samo Iman (jedna od „naslednica“) posebno akcentovana i na nju odlazi redak par ne-Bowie minuta. Međutim, apsolutno nije jasno šta je Morgen dobio zauzvrat. U filmu nema ničega što zalazi u domen privatnog, opskurnog ili dragocenog, sem možda živih snimaka koji baš time što nisu naročito dobri demonstriraju da su napravljeni zarad privatnih namena. A baš ti snimci krase više od pola ovog filma i ilustruju Bowiejeve „muzičke partije“.
S druge strane, interesantno je da umetnik koji je i u svoju smrt „stupio konceptualno“, a o osmišljavanju karijere da i ne govorim, dobio film koji sem jeftino učitanog koncepta „odiseje“ zapravo nema nikakav koncept i bazira se na kompoziciji uobičajenog hronološki postavljenog dokumentarca sa vešto postavljenim „hedovima“, s tim što je ovde struktura fluidnija (Morgen je mešanjem perioda pokušao da zamulja striktno hronološki tok), dok je bavljenje etapama površno i bez ikakavih posebnih uvida. S tim što je Bowiejeva „polna fluidnost“ namenski izvučena u prvi plan da korespondira sa aktuelnim trenutkom, za slučaj da ste pali u komu pre 50 godina i niste primetili da je Bowie isto toliko godina bio advokat brojnih, pa i seksualnih sloboda.
„Moonage Daydream“ (još večeras i sutra od 20.30 časova u Sinepleks galeriji) je „striktno za fanove“ u onom smislu da će samo fanovima značiti „još Bowieja“ na bilo koji način. Za filmofile (a gledali smo ga u IMAX sali Cineplexx Galerije) ovo je naporna i neinspirativna montaža materijala povučenih iz sličnih, „klasičnijih“ formata kojoj „najveće platno“ sa propratnom audio podrškom nije naročito doprinelo i koja apsolutno ničim ne zaslužuje tretman i pažnju (nastup na ovogodišnjem „Kanu“) koji je zaslužio. Jednoga dana kada vam (uskoro) stigne na HBO-u, to će biti i više nego što ovaj film zaslužuje.
OCENA: 5/10
Bonus video: Vedrana Pribačić i Mirta Puhlovski o filmu „Veće od traume“
