0
Maestro Enio Morikone je bio divna osoba, smatrao sam ga drugim ocem, kaže za Nova.rs čuveni saksofonista i kompozitor Stefano di Batista koji večeras sa svojim kvartetom zatvara 39. Beogradski džez festival.
– Bio sam u Beogradu već nekoliko puta, dolazio sam s Mišelom Petrućijanijem davno, pa onda bar još jednom. Divno mi je bilo! Sećam se da su ljudi tako fini, a i sam grad je prelep, kaže za Nova.rs slavni italijanski kompozitor i saksofonista Stefano di Batista.
I dok na „slabašnom“ engleskom pokušava da objasni koliko mu se dojmio Beograd, s vremena na vreme samo, sav uzbuđen, ubaci po koju italijansku reč, koju bi svako ovde razumeo. Bellissima! Meraviglioso!
Ovoga puta vraća se cenjeni italijanski džezer u naš grad, kako bi predstavio projekat insipirisan slavnim italijanskim maestrom i kompozitorom Eniom Morikeneom. Zapravo, album „Morikoneove priče“ i čitav projekat jeste plod ljubavi ali i prijateljstva s velikim Eniom Morikoneom. Otuda naziv koncerta, kojim će večeras biti zatvoren 39. Beogradski džez festival u Mts dvorani, i jeste „Morikone i još ponešto“.
Di Batista je, kako se seća za Nova.rs, imao neverovatnu šansu da bude blizu jednog od najvećih italijanskih kompozitora i dirigenata ikad:
– Teško je opisati moju sreću zbog prijateljstva s Morikoneom. Upoznao sam maestra 2007. godine. Moj prijatelj me je pozvao na specijalnu večeru koju je pravio povodom priznanja za životno delo maestru. I te večeri sam se upoznao s maestrom. Sedeli smo jedan kraj drugoga i počeo je da me propituje o životu. Objasnio sam mu da potičem s periferije Rima, i da mi je majka kuvarica u restoranu koji je držala zajedno s mojim ocem. Kad sam mu to rekao, bio je oduševljen i pitao me je znam li dobro da pravim pastu? Kazao sam mu kako se trudim, ali da nisam baš majstor. No, da volim da je jedem, i da mi ne stvara probleme, za razliku od pice i to one rimske, fine, koja je neverovatna, ali mi teško pada (smeh). Upravo zbog te vrste neposrednog dijaloga i mog „skromnog“ porekla iz rimskog predgrađa Morikone je shvatio da sam dobra, prizemna osoba – seća se Di Batista.
Sledeće što ga je Morikone upitao bilo je da li je poneo saksofon sa sobom na večeru. Na potvrdan odgovor, naložio mu je da izvadi instrument jer mu se javila savršena kompozicija za njega u glavi:
– Svi su bili zblanuti, jer nije to često radio. Uzeo je salvetu i na njoj počeo da zapisuje melodiju, note. Tu pesmu „Flora“ sam uvrstio na album. Od tog trenutka postali smo prijatelji i često bih odlazio u njegov dom.
Na našu opasku da je Morikone, s kojim je potpisnica ovih redova imala priliku da razgovara u Beogradu, delovao kao prijatna osoba, Stefano di Batista se slaže:
– Da, u pravu ste. Bio je veoma divna osoba. Kad god bih odlazio kod njega, ponekad bih zgazio nešto svojim kolima. I obično bi mi pomagao, navodio me koji je pravi put da se odvezem od njega… Bio mi je, na neki način, kao drugi otac. Nismo mnogo pričali o muzici. Znao sam da nije toliko voleo džez. Kad su neki džezeri radili obrade njegovih kompozicija, to mu se baš i nije sviđalo. Naročito, kad su mu mnogo menjali melodije, note…
S Morikeoneom je bio u kontaktu maltene do maestrove smrti, 6. jula 2020. u 91. godini:
– Dok sam snimao album „Morikoneove priče“, bio je još uvek živ. Sećam se da sam se tokom snimanja plašio, ne znajući da li ću imati hrabrosti da ga pustim maestru. Plašio sam se da mu se neće svideti. Nažalost, nije ni bilo vremena, otišao je. Ali, na sreću Andrea Morikone, maestrov sin mi je dao silne komplimente. Život je bio takav…
I bez povezanosti s Morikoneom, burna je karijera Stefana di Batiste. Rođen 1969. godine u Rimu, saksofon je odabrao kao instrument već u 13. godini, a u džez se zaljubio slušajući ploče Arta Pepera i Kenonbola Ederlija. Iako klasično obrazovan, susret sa alt saksofonistom Masimom Urbanijem bio je prekretnica da se okrene džezu. Početkom devedesetih obreo se u Parizu, gde je ubrzo ostvario kontakt sa bubnjarem Aldom Romanom, na čijim je albumima gostovao, i dirigentom Lorenom Kunjijem, koji ga je pozvao u novu postavu „Orchestre National de Jazz“.
Francuske prestonice se i danas s osmehom seća:
– Pariz je bio najbolji grad u Evropi za muziku. Mnogo promotera tad je već počelo da me poziva na koncerte van Italije, i shvatio sam da je bolje da iznajmim stan u Parizu. Ako sam već imao 60 koncerata godišnje, bilo je bolje biti u Parizu. Tamo sam otkrio svoju drugu stranu. Stefana di Batistu iz Rima sam vrlo dobro znao, ali onda sam upoznao i Stefana di Batistu iz Pariza (smeh). Isto je telo, ali drugačiji um, u zavisnosti od toga gde sam. A danas je to miks. Sviram mnogo. Deo mene je iz rimskog predrađa, a drugi je iz Pariza, tog magičnog grada.
Uspeo je Stefano di Batista i da, nepozvan, i praktično ilegalno, „pohađa“ čuveni džez koledž Berkli.
– Kad sam imao dvadesetak godina, bio sam veoma znatiželjne prirode. Družio sam se tad s Metjuom Garizonom, sinom Džimija Garizona, najboljeg basiste Džona Koltrejna. Metju je rođen u Rimu, i pričao je, pored engleskog i italijanski. Metjuova mama mi je rekla da, ako se zaputim u Ameriku, obavezno pozovem njenog sina. To sam i uradio. On se upisao na Berkli, i išao sam s njim na časove, bez upisa i ne plaćajući ništa. Ali, samo sam hteo da upijem neka nova znanja, nije mi ideja vodilja bila da se „švercujem“ – skrušeno nam priznaje.
Debitovao je 1997. godine sa albumom „Volare“, za vodeću francusku kuću „Label Bleu“. Već naredne godine izlazi mu prvi od pet albuma za slavnu kuću „Blue Note“. Sarađivao je s velikanima džeza, a sprema i novi album „La dolce vita“, na kojem će se naći muzika Nina Rote, Luća Dale, Paola Kontea i Bobija Sola.
U Italiju se vratio kad je dobio ćerku Floru. I baš je po njoj nazvao pesmu koju je za saksofonistu komponovao veliki maestro.
– A nedostajali su mi i roditelji. Nažalost, i oni su, poput Morikonea, otišli, ali još uvek su u meni. Italijani su, znate, čudni. Ne vole baš mnogo da se seljakaju, vole da budu na jednom mestu. Prekršio sam to pravilo – priča muzičar.
Na pitanje ko su divovi džeza, odgovara kao iz topa:
– Majls Dejvis i Džon Koltrejn! Naravno, tu su i Ela Ficdžerald i Luis Armstrong koji su džez učinili prijemčivijim. Oni su za mene nedodirljivi!
A kad ga upitate o italijanskom džezu, uvek će mu jedno ime prvo pasti na pamet. U pitanju je vrsni italijanski instrumentalista i kompozitor, s kojim je dosta radio, i stari znanac beogradske publike Enriko Rava:
– Enriko je muzičar koji je tako poetičan u svom stilu, tako je osećajan, a takvi ljudi su nam potrebni da bismo bolje razumeli džez. U džezu imamo mnogo vrsnih izvođača, ali nedostaju nam taktilni umetnici, koji svoju svoj izraz zasnivaju na osećajima. Enriko je jedan od najboljih. Danas se u džezu mnogo svira, dosta ljudi uživaju u ovoj muzici. Muzičari unose dosta strasti u džez, i mislim da je ovo pogodan trenutak za džez.
Stefano di Batista jedva čeka novu svirku u Beogradu, i poručuje da je muzika, koju svira sa svojim kvartetom, internacionalna:
– Jezik kojim mi govorimo je za sve, i voleo bih da zasladimo priču za vašu divnu publiku. Veoma nam je bitno da sviramo u Beogradu. Ovo je prilika da upoznamo neke nove ljude i daćemo sve do sebe da svi mi zajedno uživamo!
Bonus video: Aleksandar Simić i Maks Kočetov
