“Čini mi se da smo kao društvo stavljeni u poziciju da treba da budemo srećni što uopšte opstajemo u kulturološkom smislu. Teško je govoriti o nekom napretku u takvim okolnostima. Ipak, postoji nešto uzbudljivo u tom stanju na ivici kulturološkog opstanka. Mislim da takvo stanje u društvu, paradoksalno, stvara jednu bogatu „potkulturu“ koja nikad u tako zanimljivom obliku ne bi mogla da nastane u društvu koje prosperira”.
Kada pročitate ove rečenice mladog Jovana Sibinovića iz sve uzbudljivijeg pank rok benda Šajzerbiterlemon (Jovan Sibinović – gitara, vokal, Konstantin Janković – bas gitara, Ana Đurović – bubnjevi), stvarno pomislite da je konačno došlo vreme da se optimizam i neustrašivost najnovije generacije stave u službu ovog društva. I obratno. Jer, zaista je kucnuo poslednji čas da se otresemo udobne pomirenosti sa sudbinom, u kojoj je uvek neko drugi kriv, a mi jel’te totalno blokirani da uradimo šta god. Iako bismo baš eto mogli i hteli – ali, valjda nam ne daju dušmani. Šalu na stranu, Hali Gali bendovi definitivno su izgleda spremni da od tek obećavajućih lokalnih underground atrakcija, prerastu u scenu koja i svira i dobro misli, delujući svojim oštroumljem na otupela sečiva onih u koje, po navici, već decenijama polažemo nadu. Pred Novu godinu, od Šajzera smo tako dobili na poklon novi singl i video spot pod nazivom “Strepnja”, kao najavu budućeg albuma koji izlazi na proleće. Do tada – razmislite o rečima ovog momka. Iznenadićete se koliko ćete se dobro osećati nakon toga.
Da krenemo redom – novi singl, novi spot, novi album. Kada ste, gde i kako snimali novu ploču?
Novu ploču smo počeli da snimamo u maju ove godine, a završićemo snimanje tek negde u martu 2022. Sve se to dešava u Down There studiju u Beogradu sa Urošem Milkićem i Andrejem Mladenovićem kao producentima. „Strepnja“ je objavljena ovog meseca i predstavlja prvi singl sa albuma, ali ideja je da ona tek zagrebe maštu slušalaca. Publiku očekuju mnoga iznenađenja i verujemo da ćemo novim albumom uspeti da privučemo neke nove ljude, kojima možda do sada nismo bili toliko interesantni, a opet da zadržimo sve one koji su nas do sad zavoleli. Posebno mi je drago da kažem da ste sa pravom iskoristili izraz „nova ploča“ jer će album zaista izaći i na vinilu.
Kako bi sad opisao prethodni, debitantski album Šajzera, u odnosu na ovaj drugi – žanrovski, emotivno, zanatski, produkcijski…
Mislim da ćemo albume tek moći adekvatno da uporedimo kada zapravo završimo sa novim izdanjem. Ono što je jasno jeste da je prethodni album obuhvatao mnogo manje žanrovskih odrednica i da je proces njegovovog stvaranja bio lišen detaljnijih promišljanja i planiranja. Nismo imali neku konkretnu ideju i koncept, već smo samo hteli da snimimo sve pesme koje imamo i izbacimo tu energiju iz sebe. U tom duhu, on je uglavnom i bio sniman „uživo“. Jasno je da su te pesme pune emocija, ali ne mislim da smo mi imali u glavi koja su to tačno osećanja koja želimo da prenesemo.
Za razliku od tog procesa, sve vezano za novi album se, pre svega, ozbiljno promišljalo. Imamo koncept, imamo ideju o tome šta želimo da kažemo, detaljno se radi na pesmama i aranžmanima, sve ima svoje mesto, za svaku kreativnu odluku postoji opravdanje i „u igri“ je mnogo novih muzičkih elemenata i žanrova sa kojima ranije nismo koketirali. U skladu sa takvim pristupom je novi album i sniman. A opet, daleko od toga da je ta promišljenost uslovila odsustvo iskrene emocije. Štaviše, emocije su sada, kada su donekle artikulisane, možda još i snažnije, a tekstovi svakako iskreniji nego na prvom albumu. Cela stvar je podignuta na jedan viši nivo i verujemo da će publika to prepoznati.
Koliko si zadovoljan kvalitetom vašeg sviranja na novom albumu? Može li se reći da ste tehnički i umetnički osvojili svoje instrumente i pomerili veštinu izvođenja na viši nivo?
Čini mi se da je kod nas tehnika sviranja uvek radikalno podređena pesmi. U tom kontekstu, mislim da sa svakom novom pesmom polako napredujemo kako kreativno, tako i svirački. Daleko od toga da smo osvojili svoje instrumente, ali još uvek verujem da tehnička potkovanost treba da ostane u drugom planu. Štaviše, smatram da vrhunski svirači često nesvesno dolaze u iskušenje da naškode svojim pesmama.
E sad, o čemu govore novi tekstovi? Odakle je najčešće stizala inspiracija? Da li ono što trenutno čitaš deluje na tvoje stihove? Ili sve ipak dolazi iz stvarnih doživljaja?
Možda previše pojednostavljujem, ali ako su tekstovi prvog albuma bili neki razuzdani zapisi mladosti i „buntovništva“, upakovani u jedan dominantan senzibilitet, onda su tekstovi drugog albuma donekle artikulisani zapisi o odrastanju i sazrevanju, koji su sada upakovani u mnoštvo različitih senzibiliteta, ali tako da svaka pesma nosi određeni skup osećanja koji ima svoje jasno određeno mesto na albumu. Čitalačko iskustvo sigurno na podsvesnom nivou utiče na stil pisanja, ali pre bih rekao da su tekstovi inspirisani kako stvarnim doživljajima, tako i atmosferama iz tuđih pesama koje me istinski dirnu.
Pa, čiju si muziku najčešče slušao u poslednje vreme, osim svoje? Otkrivaš li stalno neki novi zvuk ili si tradicionalan u svom izboru?
Pomno pratim rad ostalih mladih kolega i prijatelja. Sitzpinker i Proto tip su krenuli sa nekim vrlo zanimljivim zaokretima u zvuku na putevima do svojih albuma prvenaca, Vizelj je – kako samo oni to umeju – pokazao srednji prst „rokerskoj“ zaostavštini i poslao poruku da nove generacije bendova ne mare za žanrovske odrednice, Klotljudi su se sa novim albumom učvrstili kao najveći „skriveni dragulj“ regionalne scene, a KOIKOI su stekli značajnu popularnost zahvaljujući verovatno jednom od najkvalitetnijih domaćih izdanja u ovom veku. Sve su to novi zvukovi. Bendovi koji su samo pre dve godine, kada je bila objavljena Hali Gali kompilacija, zvučali stilski srodno, sada počinju da kreiraju svoje autentične izraze i na mala vrata se upisuju u istoriju kroz muziku koja će dugo živeti. Voleo bih da sledeće godine sa novim albumom otklonimo svaku sumnju da smo i mi deo toga.
Kako se uklapate sa zajedničkim vežbanjem u bendu? Gde zapravo vežbate? Nastaju li muzika i pesme na probama ili svako donese neku već definisanu ideju?
Jedan deo posla se događa u mojoj sobi, ali onaj drugi, mnogo značajniji, događa se u studiju. Od kada smo morali da napustimo Bigz, „skućili“ smo se u studiju Lion na Zvezdari, u mom komšiluku. Ja uglavnom na probu donesem neku verziju teksta i nekakvu zamisao o pesmi i atmosferi, ali moje zamisli su često apstraktne i onda svi zajedno to uživo oblikujemo i konkretizujemo. Tek u tom procesu zajedničkog oblikovanja zapravo nastaje pesma i to je apsolutno timski rad u kome Ana i Kole imaju svoj neizostavan kreativni doprinos.
Novi spot za pesmu „Strepnja“ totalno je žensko delo: rediteljka je bubnjarka benda Ana Đurović, snimateljka Ana Žeželj, a montažerka Janja Bilbija. Kako grupi Šajzerbiterlemon prija ova udružena ženska energija?
Posebno nam je drago što je baš Ana režirala spot i okupila tu sjajnu ekipu. Lepo je kada upravo članovi benda stoje iza jednog singla, i u vizuelnom i u zvučnom segmentu. I ženska i muška energija su uvek bile sastavni deo Šajzera i to se ovde pretočilo i u spot. U kreativnom timu je vladala ženska energija, a sam koncept spota odiše muškom energijom.
Na koji način je Ana osmislila spot za pesmu i prenela Konstantinu i tebi svoju ideju? Da li spot odgovara osnovnom raspoloženju pesme? Zašto… strepnja?
Da bih odgovorio na pitanje zašto strepnja, moram ovde otkriti neke detalje o novom albumu. Album je koncipiran tako da kao celina simbolizuje jedan „emotivni put“ koji čovek iznova prelazi u večnom procesu odrastanja. Taj put je često surov, ne oprašta, ali uvek nagrađuje ako se istraje. Na početku tog procesa je uvek osećaj strepnje, a „cela slika“ tog koncepta će biti razjašnjena samim izlaskom albuma na proleće 2022. Moram priznati da pesme jesu nastajale pre osmišljavanja svega toga, ali kada sam ih sve zajedno sagledao, nekako se spontano nametnulo to shvatanje o čemu one zapravo govore u kontekstu celog albuma.
Ana je sjajno upakovala ideju spota tako da on u određenom simboličkom smislu bude vezan za pesmu, ali pre svega tako da ne odvraća pažnju od iste. Hteli smo da spot navodi ljude da pažljivije slušaju i mislim da je Ana kao član benda to najbolje moguće razumela. Meni se čini da bi spot mogao da simboliše pripremu i odlučnost da se korača tim kompleksnim „emotivnim putevima“ i pored straha koji nam odrastanje donosi, dok se u pesmi opisuje susret sa surovostima života. U prvom susretu sa tom surovošću – koje se u ovoj pesmi personifikuje i uzima ulogu prvog lica – često se osećamo kao sportista pred neko bitno takmičenje. On strepi kakav će biti njegov nastup, ali stiska zube, skuplja hrabrost i izlazi na teren da pruži svoj maksimum, koliki god da je pritisak.
Da li je još uvek aktuelna pandemija imala uticaja na vaš novi album i pesme zabeležene na njemu? Kako si proveo svoj karantin? Koje osnovno osećanje iz tog perioda pamtiš?
Mislim da ne možemo više govoriti o tome kao o stranom faktoru koji na neki segment života utiče, a na neki drugi ne. Hteli to ljudi da prihvate ili ne, pandemija je uticala i još uvek utiče na svaki segment života verovatno svakog čoveka na planeti. Proveo sam karantin u pisanju gomile tekstova od kojih će se na kraju pola jedne rečenice naći na albumu, stvaranju gomile gitarskih rifova i melodija od kojih se apsolutno ništa neće naći na albumu, u puštanju brkova i rađenju sklekova pri čemu je veliko pitanje kada ću sledeći put ponovo uraditi nešto od te dve stvari. A ipak, da nije bilo tog karantina na proleće 2020, znam da ni album, ni bend, ni moj život generalno ne bi ni ličili na ovo što sada jesu. Kod mene nije bilo toliko važno osećanje tokom samog zatvaranja. Ključno je bilo da kada izađeš iz takvog karantina, kreneš da donosiš neke značajne odluke koje nikad inače ne bi imao hrabrosti da doneseš. Bar je tako bilo u mom slučaju i zbog toga sam na neki čudan način jako zahvalan zbog tog perioda.
Kako mladi bend u Srbiji danas može da uspe? Šta se dešava sa scenom? Pronalazite li način da budete zadovoljni muzičari, uprkos svemu?
Mlad bend može da uspe ako napravi neke autentične pesme, koje imaju potencijal da emotivno pogode značajan broj ljudi. Drugi uslov bi bio da veoma naporno rade i postave bend kao prioritet u životu. Postoji značajan broj bendova koji je ili već ispunio, ili je na putu da ispuni ovaj prvi uslov. Ipak, skoro nikom se neće odmah nakon dobrih pesama otvoriti put do slave, već će morati krvavo da zarade taj uspeh, kroz hiljade pređenih kilometara na turnejama i godine napornog rada u studiju. Upravo tu dolazimo do ključnog pitanja: koliko bendova je zapravo spremno da se istinski žrtvuje zarad uspeha? Jako je teško očekivati da se mladi perspektivni ljudi zaista odreknu nekih zacrtanih životnih puteva koji su im određeni školovanjem ili nekim drugim životnim faktorima, zbog svojih autorskih bendova koji su sada vrlo nesiguran izvor prihoda. Nažalost, okolnosti su takve da smo prinuđeni da nam bend bude „plan B“ u životu, a da bi se postigao neki veliki uspeh, muzika uvek mora da bude „plan A“. Mislim da se trudimo onoliko koliko osećamo da treba i ne zamajavamo se snovima o nekim ogromnim uspesima. Zadovoljni smo ovim što smo do sada uradili, ali ipak osećamo da možemo više, i iz te ambicije se i rađa novi album.
Kakav je prijem benda Šajzerbiterlemon u regionu? Gde ste imali najbolji koncert do sada?
Najdraži koncert van Srbije je verovatno bio na PIN Music Conference u Skoplju. Svirali smo u toaletima njihovog Mladinskog Kulturneg Centra i, kada kažem toaletima, doslovno mislim na WC te zgrade. Ideja organizatora bila je da svake večeri festivala postoji jedan „ekskluzivan“ skriveni nastup na tom, kako su ga nazvali Toilets stage-u, i tokom celog nastupa bio je potpuni haos u publici. Voleo bih da je neko snimio ceo taj koncert, jer je suvišno to rečima opisivati. Tu nije moglo da stane više od 50-60 ljudi, a bolje smo se osećali nego na mnogim koncertima na kojima je bilo znatno više publike. Moramo, naravno, spomenuti i Sloveniju u kojoj smo uvek sjajno dočekani, još od našeg prvog koncerta van zemlje, u Gala Hali na festivalu Radio Študenta, pa sve do velike časti i privilegije da sviramo u krcatoj Menzi Pri Koritu na MENT festivalu u Ljubljani. Ove godine smo svirali i u Mađarskoj, a imali smo zakazane koncerte i u Poljskoj i Bugarskoj koji su nažalost zbog više sile otkazani. U 2022. godini ćemo, pre svega, pokušati da konačno probijemo led i sa publikom u Hrvatskoj.
Kako ti se čine izgledi Srbije u 2022? Hoćemo li postati uspešniji, obrazovaniji, kulturniji, otvoreniji… ili bar, za početak, samo finiji i ljubazniji jedni prema drugima?
Mislim da je društvo suviše polarizovano da bismo se nadali nekim pomacima u kolektivnoj svesti nacije. Možemo samo da se nadamo da ćemo više ceniti i voleti svoje bližnje i da ćemo više negovati sve ono lepo što nam je ostalo. Čini mi se da smo kao društvo stavljeni u poziciju da treba da budemo srećni što uopšte opstajemo u kulturološkom smislu. Teško je govoriti o nekom napretku u takvim okolnostima. Ipak, postoji nešto uzbudljivo u tom stanju na ivici kulturološkog opstanka. Mislim da takvo stanje u društvu, paradoksalno, stvara jednu bogatu „potkulturu“ koja nikad u tako zanimljivom obliku ne bi mogla da nastane u društvu koje prosperira.
Jednom si mi rekao da tvoja generacija nije učaurena u neke ekskluzivne žanrove i da je veoma tolerantna prema različitim vrstama muzike – da li je to rešenje i za druge naše lokalne i globalne probleme?
To verovatno zavisi od konteksta. „Tolerancija prema različitim žanrovima“ bi u prenesenom značenju možda mogla da predstavlja situaciju u kojoj građanski srednji sloj, pogotovo onaj njegov deo koji je direktno svojim zanimanjem društveno angažovan, konačno pokuša istinski da razume narod koji živi na ivici egzistencije i prestane da „sa visine“ komunicira sa tim ogromnim brojem ljudi. Tu svakako tolerancija nije prava reč, već međusobno uvažavanje, razumevanje i empatija među ljudima. Svi mi koji se bavimo umetnošću, kulturom, medijima, naročito u Beogradu, po prirodi stvari smo ipak donekle „učaureni u neke ekskluzivne žanrove“ i to je nešto što po mom mišljenju svakako treba menjati.
S druge strane definitivno ne mislim da treba da budemo tolerantni prema svemu što je različito od nekog našeg viđenja. Neminovno je da se, kako na političkoj tako i na drugim „scenama“, susrećemo sa bahatim moćnicima koji surovo eksploatišu radnu snagu i nipodaštavaju sve oko sebe, sa teoretičarima zavere koji tvrde da to nisu, a šire antivaksersku i mnoge druge propagande koje narušavaju fizičko i mentalno zdravlje naroda, sa neo-nacistima, kriminalcima i parapolicijom koja je plaćena da se odrekne morala. Smatram da prema njima ne treba da postoji tolerancija. Njihovi stavovi i radnje svakako ne bi trebalo da ulaze u okvir nečega što nazivamo „sloboda mišljenja“, ali brojne su okolnosti koje sprečavaju da se društvo sa njima obračuna onako kako su zaslužili. Uostalom, društvo ih je, nažalost, i stvorilo.
Konačno, šta bi poželeo svojim kolegama iz benda i sebi u Novoj 2022. godini?
Želim nam da privučemo što više pažnje sa novim albumom, da odsviramo neke koncerte koje će publika dugo pamtiti i, naravno, da mi i naši bližnji sačuvamo psihofizičko zdravlje i zadržimo vedar duh i želju da rastemo i pored surovosti koje nas okružuju.
Bonus video: Najlepši snimci jedne Beograđanke na proputovanju oko sveta
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare