Jovan Sibinović: Šajzerbiterlemon nije Novi talas

Kultura 27. apr. 202121:01 > 22:45
Podeli:
Jovan Sibinović Sajzebitelemone
Jovan Sibinović. Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Sve te generacije zajedno moraju da čuvaju taj kulturni identitet, ali samo mladi mogu da ga iznova preispituju i redefinišu i to je neophodno da bi on opstao u ovim okolnostima koje su gotovo neuporedive sa onima iz vremena “novog talasa”, kaže za Nova.rs Jovan Sibinović iz benda Šajzerbiterlemon.

Piše: Zorica Kojić

Kada pravite izložbu o tako velikim i nezaobilaznim muzičkim fenomenima, kakav je „novi talas“ u Beogradu i 40-godišnjica izlaska kultnog albuma “Paket aranžman“, te pojava prvih samostalnih diskografskih radova na “Paketu” zastupljenih grupa, onda vam stvarno nije svejedno koji će zvuk pratiti njeno otvaranje, a da se uspostavi kvalitetan generacijski odmak u odnosu na sve one legendarne pesme Električnog orgazma, Šarla akrobate i Idola, koje i danas veoma rado slušamo.

Izbor je pao na mladi beogradski bend Šajzerbiterlemon (Jovan Sibinović – gitara, vokal, Konstantin Janković – bas gitara, Ana Đurović – bubnjevi), kao upečatljiv primer najnovijeg “novog talasa” u ovom gradu i šire regionalno. Već vlasnici albuma “Iza naših zidova” (Geenger Records, maj 2019), Šajzerbiterlemon pojavili su se u međuvremenu i na “Hali Gali kompilaciji“ (Kišobran/Pop Depresija/ Hali Gali, novembar 2019), koja bi mogla apsolutno biti shvaćena kao svojevrsni “Paket aranžman” novog doba. Treba li uopšte reći da je beskompromisni garažni pank benda Šajzerbiterlemon, obasjan mnogim autentičnim bojama na potezu od radikalnog zvuka Šarla akrobate do novomilenijumske psihodelije, privukao obilje mladih posetilaca i učinio otvaranje izložbe “Novi talas u Beogradu: PAKET ARANŽMAN (1981-2021)” u četvrtak 22. aprila na Platou ispred Umetničkog paviljona “Cvijeta Zuzorić”, zaista relevantnim događajem od zavidnog kulturnog značaja.

Stvarno ste pokidali na otvaranju izložbe “Novi talas u Beogradu: PAKET ARANŽMAN (1981-2021)“! Kako je bilo svirati pred bar dve različite generacije na Platou ispred Umetničkog paviljona “Cvijeta Zuzorić” – ove vaše, tinejdžerske, i one vaših roditelja?

– Pre svega, bilo je sjajno uopšte svirati pred bilo kim. Pandemijske okolnosti su takve da smo imali malo prilika za bilo kakve koncerte u poslednjih godinu dana i ovo je prvi put još od oktobra prošle godine da se otvorila mogućnost za tako nešto. Posebno je zadovoljstvo što se to odigralo povodom jedne ovako važne izložbe. Što se tiče tog ukrštanja generacija u publici, bio je prisutan značajan broj ljudi koji su decenijama više nego uspešno formirali kulturni identitet ovog grada i mi smo počastvovani ako se bilo kom od njih svideo naš nastup. Ipak, još nam je draže što smo imali vrlo lep odziv te nove, vrlo mlade publike koja tek stasava, i koje iz godine u godinu ima sve više. Značajno je i prisustvo kolega iz naših “generacijskih” bendova, mladih fotografa, pa i mladih novinara. Sve te generacije zajedno moraju da čuvaju taj kulturni identitet, ali samo mladi mogu da ga iznova preispituju i redefinišu i to je neophodno da bi on opstao u ovim okolnostima koje su gotovo neuporedive sa onima iz vremena “novog talasa”. Poređenje generacija je, čini mi se, nepotrebno i teško izvodljivo, pa tako ne vidim ni nas niti bilo koji drugi savremeni bend kao nekakve naslednike onih sastava sa fotografija na izložbi, ali veliki uticaj i ogromna zaostavština te generacije su neupitni.

Kalemegdan, izložba, Novi talas u Beogradu, Paket aranžman
„Šajzerbiterlemon“, svirka na Kalemegdanu, Otvaranje izložbe „Novi talas u Beogradu“. Foto: Vesna Lalić/Nova.rs

Pa dobro, šta zapravo tebi i bendu Šajzerbiterlemon danas znači ’novi talas’, onako iskreno? Kako ti lično, Ana i Konstantin gledate na muziku sa “Paket aranžmana“ i prve albume bendova kao što su Šarlo akrobata, Električni orgazam i Idoli?

– Nemam neki lični sentiment prema tom vremenu. Rođen sam, naravno, puno kasnije, a i mislim da je suvišno da mladi ljudi fabrikuju nostalgiju prema prošlosti koju nisu živeli, koliko god se ona činila privlačnom. Mi smo pre pet godina svirali obradu “Neba” Električnog orgazma, ali i pored toga smo uvek žanrovski bili dosta drugačiji. Ipak, čini mi se da se naš pogled na neke od tih albuma i njihov možda subliminalni uticaj na našu muziku ne zasnivaju toliko na žanru, već na unikatnoj energiji i originalnosti tih pesama. Kod prvog albuma Šarla me inspirišu tekstovi i to “divljačko“ sviranje instrumenata, a “Odbrana i poslednji dani“ je album koji nadilazi svaku mogućnost verbalnog opisa. To su neke neponovljive stvari. Te dve ploče i pesma “Nebo“ su ono što meni lično znači iz perioda “novog talasa“. Svestan sam velike važnosti “Paket aranžmana“, ali, da budem potpuno iskren, meni lično pesme sa te kompilacije i nisu mnogo bitne. Na mene je mnogo više uticala kompilacija “Artistička radna akcija” koja je objavljena iste 1981. godine.

Nastup na otvaranju započeli ste legendarnim uvodnim instrumentalom “Šarlo je nežan” sa albuma “Bistriji ili tuplji čovek biva kad …“. To ipak nije bilo klasično ’skidanje’, već ste ovom valceru udahnuli svežinu savremenog doba – kako ste radili na njemu?

– Hteli smo da tokom svirke napravimo neki kratak omaž temi izložbe. Šarlo je trenutno ubedljivo najbliži našem senzibilitetu od bendova sa “Paket aranžmana”, tako da nije bilo teško izabrati bend koji ćemo da obradimo. Što se tiče izbora pesme, s obzirom da smo na ideju o omažu došli tek nekih nedelju dana pred koncert, odabrali smo „Šarlo je nežan“ jer smo jedino tu kompoziciju imali vremena da pripremimo. Budući da je u pitanju uvodni instrumental sa tog albuma, lepo se uklopilo da to bude i uvod za našu svirku. Odmah smo znali kako želimo da je odsviramo i „prebacimo“ u naš stil. Priprema je, čini mi se, trajala nešto manje od pola sata.

Ovih dana počinjete snimanje novog albuma, ipak ceo proces planirate bez žurbe – kakav je tajming vezan za izlazak buduće ploče?

– U maju ćemo ući u studio sa producentima Urošem Milkićem i Andrejem Mladenovićem i snimiti četiri nove pesme koje bi trebalo da budu okosnica našeg drugog albuma. Proces oko nastanka albuma će ići polako, jer su samo te pesme spremne za snimanje, preostale numere koje će se naći na izdanju su tek u nekim ranim fazama nastanka i njih planiramo da snimimo krajem godine, nakon što dovoljno poradimo na njima. U poslednjem kvartalu godine nameravamo da objavimo barem jedan najavni singl sa video spotom, a album će ugledati svetlost dana naredne godine. Biće dug proces, ali verujemo da će finalni proizvod opravdati sav rad i strpljivost.

Možeš li da nam otkriješ ponešto u vezi sa zvukom na novoj ploči. Da li se i u čemu on razlikuje od onog na prethodnom albumu “Iza naših zidova”? Čime ste se inspirisali u međuvremenu?

– Ključna razlika je u paleti senzibiliteta. “Iza naših zidova” je, čini mi se, bio album sa jednim dominantnim senzibilitetom koji se provlačio kroz sve pesme. Pesme se jesu razlikovale, ali su manje-više pripadale “istom svetu”. Želeli bismo da na novom albumu svaka pesma donekle ima neki svoj “mali svet”. To bi trebalo da budu svetovi različitih žanrovskih stilova i energija. U tom kontekstu, neka pesma će recimo da bude razuzdana i besna, možda i još više nego one sa prvog albuma, neka druga će biti psihodelična i hipnotišuća, a neka treća vrlo nežna i vedra. Ipak, pokušaćemo od svih tih različitih svetova iz novih pesama da stvorimo jednu koherentnu celinu i da u tom procesu redefinišemo i nadogradimo naš identitet.

Jovan Sibinović Sajzebitelemone
Jovan Sibinović, grupa Šajzerbiterlemon. Foto: Nemanja Jovanović/Nova.rs

Konačno, šta preporučuješ za obavezno slušanje iz stare i najnovije generacije bendova? Koji su tvoji, Anini i Konstantinovi favoriti ovih dana?

– Potrudiću se da ne nabrajam bendove za koje mi se čini da su opšte poznati, radije bih od, uslovno rečeno, “starijih” bendova probao da izdvojim nekoliko njih koji su na mene značajno uticali, a prvi mi padaju na pamet The Gun Club, Violent Femmes (“Blister in the sun“ je široko poznata, ali bih skrenuo pažnju na čitav opus), Wire i novosadski novotalasni bendovi Slobodana Tišme Luna i La Strada. Ovih dana se do krajnjih granica “šara” sa žanrovima, slušamo The Raincoats, Plumtree, Kate Bush, od regionalne scene na plejlistama su Spiridon, Dimitrije Dimitrijević, Bernays Propaganda, a ja trenutno najviše slušam neopravdano zaboravljeni domaći evergreen, konkretno pevače kao što su Dušan Jakšić i Diego Varagić. Naravno, uvek volim da skrenem pažnju na sve bendove koji su se s nama našli na “Hali gali kompilaciji”, ali i na Dogs in Kavala, Klotljude, Slonz, Crve i mnoge druge bendove i izvođače koji čine domaću scenu daleko bogatijom i raznovrsnijom nego što šira javnost može da zamisli.

Komentari

Vaš komentar