64
Kada si suočen sa smrću, ako uopšte za to imaš vremena, neminovno pomisliš kako je sve isuviše brzo prošlo, kako nisi stigao da uradiš ni deo zamišljenih planova, kako su snovi ostali neostvareni, kako odlaziš a da nisi dovoljno dao. Poneko od nas pomisli kako je život dragocen i kako bi želeo da budeš još malo u ovoj dimenziji, da daš još nešto, da popraviš ono što si radio naopako, da udeliš još malo sreće, možda čak da još malo primiš sreće, priča za Nova.rs Jovan Matić, frontmen Del Arno Band-a, prvi put otkako je pre tri meseca doživeo infarkt nakon čega je podvrgunt hirurškom zahvatu.
Rođen je 1961. u Beogradu. Do sedmog razreda osnovne škole živeo je u Francuskoj. Studirao je na francuski jezik i književnost na Filološkom faklutetu. Prvo zaposlenje mu je bilo u Francuskom kulturnom centru a potom u Agenciji France Presse (AFP) sve do vojske 1984-85. Nakon odsluženog vojnog roka, radio je u Radio Jugoslaviji u francuskoj redakciji i kasnije na Radio Jugoslavija FM. Prelazi na Radio Pingvin a onda ponovo u AFP gde je zaposlen i danas.
Sa bratom 1986. osniva Del Arno Band, prvi autorski rege bend na prostorima SFRJ.
– Kako sam, to se i ja pitam – kaže na početku razgovora i nastavlja:
– Čitav svoj vek provodim u čvrstoj veri da razum i dobra emocija moraju nadvladati sve loše čemu prisustvujemo, ali me nažalost decenije iza nas demantuju jer iz loših okolnosti upadamo u još gore. Mislim ovih dana da je ono što mi se desilo samo logična posledica nakupljenih loših vesti, kako privatnih tako i javnih. Za sve ovo mogu da krivim ili sebe, svoja naivna uverenja ili neku nevidljivu silu koja “odozgo” diktira naše bivstvovanje. S druge strane, mogu da konstatujem da sam imao sreće, jer ono što mi se desilo može da ima vrla drastična i konačna ishodišta koja rezimira samo jedna rečenica posmatrača – “zdrav, prav, ništa mu nije falilo samo se srušio i nema ga”. Očito je moj gospodar imao za mene druge planove. I, eto još sam tu, popravljen, spreman za još po koji krug na ovoj zemlji i sada valja otkriti kako da se iskoristi to vreme.
Kako teče oporavak?
– Onaj fizički, da ne bude sve u sivim ili tamnim tonovima, teče dobro, to kažu pregledi i rezultati analiza. Dobra vest jeste i da mi je rečeno da ću moći da nastavim da se bavim muzikom. U fazi sam promišljanja šta i kako dalje. Sada samo još treba odgonetnuti šta mi je činiti sa poklonom koji sam nesporno dobio, kako upotrebiti pravilno to vreme koje mi je dato. Nisam, priznajem, doneo nikakve sudbonosne odluke, mislio sam samo na to da ću ih doneti ukoliko preživim. I tek sada, tokom oporavka, ozbiljno o tome razmišljam. Da ne ulazim u detalje, sve se svodi na jedno – voleo bih da to što sam još tu bude polazna osnova da popravim sve što je ostalo nepopravljeno, da mi se dozvoli da to učinim kako bih mirno sačekao ono što svima nama sledi. Nadam se da ću za to imati vremena i da će mi život dozvoliti da to stignem da učinim.
Koliko ti misli okupira pandemija koronvirusa?
– Godinama, ako ne i decenijama unazad uveren sam da je sistem kako je postavljen iz mnogo razloga naopak i da vodi u pogrešnom pravcu.
Dekadencija koja je očevidno zaposela našu svakodnevicu za mene je uverljiv dokaz kako je postavka – parlamentarna demokratija, liberalni kapitalizam, liberalna društva – u kojoj većina nas živi, objektivno iscrpljena i ne nudi više odgovore na to kako i šta dalje. Hajde da verujemo da se sve radilo sa dobrim namerama. Mada, mnogi elementi ukazuju na to da elitama sveta nikada opšta sreća svih nas nije bila cilj. Pre verujem da je mahanje tom„opštom srećom“ bio samo mamac, kamuflaža čiji je cilj da nam zamagli pogled. Kako bi pristojan normalan čovek mogao da ima nešto protiv „slobode“, „ljubavi“, „jednakosti“ i „pravde“? Ne bi, naravno, međutim, jedini je problem što to nisu bili, po svemu sudeći, ciljevi već samo proklamovani ciljevi, mišolovka za naivne, pristojne i vaspitane. Čovek prosto želi da veruje u sreću i, polazeći od sebe, ne veruje da postoje oni koji imaju drugačiju agendu. I pored kolosalnog truda da se pad sakrije, ogromnih ustupaka našim sebičnostima, aktivnom podsticanju našeg moralnog sunovrata za mnogo ljudi postalo je očigledno da „stvari ne idu u dobrom pravcu“. To što je moglo da se uspešno kamuflira pre 30 godina sada bode oči i ne može više da se održi. U tom smislu ovaj virus je naišao kao „kec na jednaest“. Jer, u sadašnjim okolnostima, nisu za sunovrat sistema krivi gramzivi, nezasiti ljudi kojima nikada nije dovoljno gaženja običnog sveta, koji su nas pretvorili u robu, roblje, nego je kriv virus. Zbog njega se sve ruši.
Misliš li da je to zgodan izgovor da elite i ne žele da se pandemija završi?
– Saterani smo u svoje domove, savetuje nam se da se dobrovoljno odreknemo svih svojih sloboda, da prestanemo da radimo ono što je u samoj suštini čoveka – da se družimo, viđamo, grlimo. Da se razumem, virus je realan i veoma opasan i ne spadam u one koji to negiraju. Samo konstatujem da je elitama dobrodošao jer, pogledajte, oni putuju i druže se kao da se ništa ne dešava, mi smo ti koji smo zatvoreni. Svi ljudi koji budu zbog ovoga izgubili posao neće ga izgubiti zato što je ekonomija na naopakim nogama već decenijama, nego zbog virusa. Kad nam budu institucionalno ukinute sve slobode, neće to biti zbog želje za kontrolom, već zbog virusa, i da ne ređam dalje.
Kako pobediti ove fizičke i mentalne okove?
– Ne znam odgovor na ovo pitanje. Moraćemo sami da probamo da se sačuvamo. Nema dobre formule jer smo u sadašnjosti koja je prezasićena informacijama i više ne možemo da razaznamo koje su od njih tačne, koje lažne a koje propaganda. Moj utisak je, na osnovu svega što je prethodilo pandemiji i na osnovu iskustva ovih poslednjih godinu dana od kada kovid-19 hara planetom, da prisustvujemo kraju jedne epohe. Ne mogu da zamislim šta sledi ali mogu da kažem da se plašim da će držanje ljudi u kontradikcijama u kojima se drže masovno – da budem sasvim jasan ne samo kod nas i u regionu, nego svuda na svetu – da će to stanje potencijalno izazvati kod ljudi nekontrolisani bes, a da on može proizvesti anarhiju. Naznake toga možemo da vidimo kod demonstracija protiv mera vlada u svetu i kod nas. Toga se najviše plašim, da dođe do masovnog “pucanja po šavovima” u psihičkom smislu a da će to onda proizvesti anarhiju.
Šta je samoodbrana u ovim okolnostima?
– Protiv ovoga najviše pomaže, da kažem, “zbijanje redova” unutar osnovnih zajednica, kao što je porodica. Koliko god puta da sam čuo, a i to je normalno – toliko smo vremena proveli zajedno zbog ovog virusa da više ne mogu da gledam svoje najbliže – uveren sam da je zapravo tu izvor kojeg se moramo držati da bismo ovo prošli. Pomaže sve što je plemenito, što je proizvod zadate vrednosti koju kao svesna ljudska bića možemo da proizvedemo. Muzika je jedna od tih stvari i svakako je i uteha i izvor snage za ovakva vremena.
Imaš li ideju dokle će da traje ova zona sumraka?
– Nemam, ovo može da se završi na nekoliko načina. Može virus da bude savladan i da se sve nastavi kao da se ništa nije desilo ali, iskreno, najmanje verujem u tu mogućnost. Promene koje slede ne mogu da zamislim jer je izuzetno širok spektar mogućnosti, od katastrofičnih poput svetskog sukoba širokih razmera izazvanog posledicama koje će ovaj virus ostaviti, preko tektonskih poremećaja u odnosima snaga najvećih sila i promena u političkom društvenom uređenju… Nisam dovoljno pametan da to predvidim a nisam teoretičar zavere iako ne mogu da isključim da su naši vladaoci sveta iskoristili ovu situaciju da zamisle scenario po kojem će svet biti ubuduće uređen.
Del Arno je proletos snimio spot za pesmu „Sudbina je svih da prođu“ koji otvara album “Ako ne znaš šta da radiš”. Već sami naslovi zvuče proročki.
– Ne bi bio prvi put da smo imali, da kažem, “vizionarske” poteze. Zaista, ova pesma sumira našu suštinu. Tu smo privremeno i samo od nas zavisi da li ćemo i kakav ćemo trag ostaviti iza sebe.
U kakvoj je fazi trenutno bend, krojite li ipak neke planove?
– Ogroman deo vremena tokom pandemije nismo mogli da se nalazimo i radimo jer su takve mere bile na snazi. Ipak, ono što smo uspeli jeste da završimo album za koji je ideja nastala još 1994-95. kada smo sarađivali sa Pagankama na pesmi “Treći svijet”. Još tada je bilo razgovora da bi možda trebalo snimiti ceo album koji bi bio kombinacija naših starih pesama i muzike koju stvara Del Arno Band.
Pre par godina smo počeli da radimo na tome, sa delom Paganki koje su se u međuvremenu penzionisale, sa njihovim nastavljačima pevačkom grupom “Jenđe”. Najzad je ta ideja realizovana krajem 2019. kada je album završen. Međutim, on stoji na čekanju jer ne vidimo da je u ovim okolnostima moguće predstaviti ga kako valja, te čeka bolja vremena. U međuvremenu smo snimili pesmu i spot za leto 2020, pa smo je ostavili za bolja vremena jer ove godine nije bilo leta. A kako stvari stoje, pitanje je da li će ga biti 2021. Takođe, vredno samo radili na svom narednom albumu i više-manje pola pesama je spremno. Sve to je od mog zdravstvenog incidenta i, nakon toga, zbog “nepovoljne epidemiološke situacije” stavljeno na pauzu. Čim okolnosti to budu dozvolile nastavićemo sa radom i naravno radujemo se ponovnoj mogućnosti da održimo koncert, ako ih u “novom postkorona svetu” uopšte bude bilo.
Da li možeš da zamisliš da ne bude koncerata uživo?
– Muzika bez publike ne postoji. Uveren sam da će, na ovaj ili onaj način, postojati u budućnosti, jer čovek prosto ne može bez te dodate vrednosti. Pada mi na pamet jedan, za mene anonimni komšija, koji je u vreme policijskog časa, proletos pevao operske arije s svog prozora i uveseljavao komšiluk. Pesma i potom aplauzi u mrtvoj tišini tog vremena dokaz su da muzika ne može da umre a u kakvom će obliku postojati ostaje da se vidi.
Pišeš li pesme u ovom tajm-autu?
– Za sada uglavnom upijam ono što se događa, pa će to u nekom trenutku da „izađe“. Tako funkcionišem oduvek.
Ceo radni vek si proveo u medijima. Da li se i šta na tom polju promenilo?
– Dogodile su se gotovo neprimetno, poput one priče o žabi u hladnoj vodi koja se postepeno zagreva, kapitalne promene. Ali, ne na bolje. Mislim da bi bilo uputno da se prisetimo činjenice da vesti uređuje nevidljiva ruka onoga ko njihovo pravljenje finansira i da je u tom smislu priča o slobodi medija neprimerena. Naprosto, tražiti, sakupljati materijal za vesti košta, to neko plaća, a taj koji plaća svakako nema za cilj da vest koja izađe bude suprotna njegovim interesima kakvi god da su. U tom smislu posao se promenio, ako je uopšte ikada bio drugačiji. Takođe, želja da sve to zajedno bude ekonomski isplativo, efikasnije, uslovila je promena na štetu objektivnih istina ako takve uopšte postoje.
Na šta konkretno misliš?
– Ako je primarni cilj da se sakupi što više “klikova”, a to jeste danas jedan od proklamovanih ciljeva, onda se lako sklizne u distorziju vesti, pa i upada u neistinu. Na primer, vidiš na ekranu svog kompjutera ili češće telefona, naslov “A onda je uradio nećete verovati šta”, klikneš a u sadržaju ne pročitaš ništa neverovatno. Ili, „Skandalozna bla, bla , bla“ a onda unutra „jadac“, nema ništa skandalozno. I to je to. Sve u svemu, mislim da je profesija u velikoj opasnosti od ovakvog pristupa, od obaveze da se proizvede što više vesti, kao da pravimo flaše. A tu su i svi oni koji mogu u etar odnosno internet da bace šta god im padne na pamet. Došli smo do situacije kada, poput reči u pesmi Police „To much informations“, imamo previše informacija ali zapravo ih nemamo uopšte. To utiče na slabljenja interesa čitalaca za mejnstrim medije i cena će biti njihovo postepeno potonuće.
Iskreno se nadam da ćemo uskoro voditi razgovor „oči u oči“.
– Čuvajte se, čuvajte svoje i držite se zajedno, šta god i po svaku cenu, jer to je jedini preduslov da se ovo prođe. Posle može sve ostalo. I poslušajte nekoliko naslova novijih pesama Del Arna – „Sudbina je svih da prođu“, „Izleči me“ i „Još uvek ima nade“. Živi bili!!!
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
