Jelena Lengold: Danas se proslave najambiciozniji, morate krvnički raditi na svom marketingu

Dobitnica ovogodišnje međunarodne nagrade “Branko Radičević” je beogradska spisateljica i pesnikinja Jelena Lengold. Ovu odluku jednoglasno je doneo žiri Brankovog kola u sastavu: predsednik Nenad Grujičić, Andrea Beata Bicok i Radmilo V. Radovanović. Nagrada će biti uručena Jeleni Lengold na svečanom zatvaranju 52. Brankovog kola u ponedeljak 18. septembra u Karlovačkoj gimnaziji. Ovogodišnja laureatkinja već je dobitnica značajnih nagrada i priznanja, a njena poezija i proza prevedene su na engleski, italijanski, poljski, danski, češki, bugarski, slovenački, mađarski, makedonski i albanski jezik.

- Pravo da vam kažem, znači mi ova nagrada. Zato što dolazi iz Vojvodine, koja mi je pre dve godine, na veoma nepravedan način, oduzela pesničku nagradu “Miroslav Antić”, a koju mi je žiri već bio dodelio. Jako me je to tada povredilo, jer su razlozi za oduzimanje nagrade bili sve samo ne književni, bili su politički. Te tako sada ovu nagradu doživljavam kao da je žiri želeo da ispravi tu nepravdu. Zahvalna sam im na tome veoma. Iako se i dalje nadam da ću doživeti da jednog dana, kada politički komesari ne budu odlučivali o kulturnoj sceni, odem u Novi Sad i po onu nagradu, retroaktivno – kaže Jelena Lengold u intervjuu za Nova.rs.Vi ste prva autorka iz Srbije koja je dobila ovu međunarodnu nagradu, kako to?- Dali ste mi zgodan šlagvort ovde da diskretno ishvalim samu sebe. Ali bojim se da su razlozi banalniji. Pretpostavljam da čitava manifestacija “Brankovo kolo” nije dobila neki naročiti budžet i da jednostavno nisu ni bili u prilici da ove godine ugoste nekog pesnika iz inostranstva, da mu plate put i smeštaj. Te su posegnuli za nekim ko je blizu i ko može časkom kolima da skokne do Sremskih Karlovaca o svom trošku. Teška priča, sasvim u skladu sa Brankom Radičevićem. To je naša stvarnost.

Ljudi vole da pročitaju pesmu na društvenim mrežama, ali poezija se baš i ne prodaje, uz retke izuzetke. Da li je to njena sudbina?- Čujem iz razgovora sa izdavačima da se knjige jako loše prodaju i inače poslednjih godina, sve knjige. A poezija se zaista nikad nije prodavala. Samo ponekad neko zablista i proslavi se, najčešće ako je već stekao popularnost na mrežama, ili na neki drugi način. U današnje vreme morate biti poznati na neki prizemni, tabloidni način, ili morate krvnički raditi na sopstvenom marketingu. Ne postoji više normalan način da književni časopisi formiraju čitalački ukus. Danas se proslave najambiciozniji. Ponekad se to poklopi sa kvalitetom, a ponekad bogme i ne.Mnogi ne znaju da ste godinama radili na radiju, da imate radiofoničan glas i da jako lepo čitate poeziju. Fali vam radio?- Naravno, fali mi i uvek će mi faliti. Ali ne ovaj današnji radio, već onaj kakav je bio nekada. Danas sve to više nema nikakvog značaja, radio je postao jedna traka koja beskonačno pušta muziku i ne saopštava vam gotovo ništa važno. Niko više ne sluša radio. Divno sam se osećala iza mikrofona, bila sam bukvalno rođena za taj posao. Ali eto po drugi put moram da pomenem politiku. I na radiju sam ispala višak u ono vreme kad su Miloševićevi ljudi pravili spiskove nepodobnih ljudi i prezimena.Podjednako ste uspešni kao prozni pisac i kao pesnikinja. Ko su za vas najveći pisci i pesnici, a da su to bili istovremeno?- Prvo su mi pali na pamet Rejmon Karver i Čarls Bukovski, pa neću dalje misliti. Prve asocijacije su obično i najiskrenije. Oba ova autora jako volim i kao pesnike i kao prozne pisce. I mnogo sam naučila od njih.Šta je vama danas najbolja književnost? Neko se kune u Knausgora i Uelbeka, neko u Frenzena ili Murakamija… Šta vama najviše leži i da li se slažete da je autofikcija sve popularnija?- Volim sva četiri autora koje ste sad pomenuli i pročitala sam skoro sve njihovo što je kod nas prevedeno. To su sve veliki pisci. Kad čitam bilo koga od njih, ja pomislim – e ovaj je najbolji. Ako bih baš morala da biram izmenju njih četvorice, verovatno bih izabrala Murakamija, ali evo, čim sam to rekla, već sam se pokajala, jer mogla sam da kažem i da najviše volim Frenzena. Što se tiče autofikcije, ona je takođe proizvod modernog shvatanja umetnosti, po kome je umetnikov život istovremeno i njegovo delo. Neki ljudi, poput Knausgora, umeju zaista da svoj život pretoče u dobru literaturu. Neki, međutim, ostaju na ispraznim i banalnim pokušajima, pa ih onda čitamo samo da bismo zadovoljili znatiželju, ali izvan toga ne ostane mnogo. Verujem da je autofikcija samo faza koja će proći, kao i sve mode. Pisac mora da poseduje sposobnost imaginacije i promišljanja. Mora da bude svi ljudi, mora da bude mnogo veći od sebe samog, da bi bio prihvatljiv za različite čitaoce.

Kako vam deluje srpska stvarnost danas, vidite li neku nadu da će se stvari uskoro promeniti na bolje? Vi ste poznati kao oštra kritičarka ove vlasti.- Moj muž Aleksandar Baljak ima jedan aforizam koji glasi ovako: “Ja sam veoma zabrinut. A čime se vi bavite?” Malo je toga u našoj stvarnosti što bi mi u ovom trenutku ulilo optimizam. Imam utisak da smo se našli u jednoj beskrajnoj petlji, bez izlaza. Depresivni smo i ubijeni u pojam, kao nacija. Utučeni smo nepravdom i strahovima. Ne postoji kolektivna svest o odgovornosti, ne postoji volja da uzmemo stvar u svoje ruke i da budemo kreatori svoje sudbine. Ljudi čekaju da neko nešto reši. A taj neko neće rešavati ništa za našu dobrobit, rešavaće za svoju. Toliko smo već koraka unazad napravili da je to istinski zastrašujuće. Ovde bukvalno više ništa ne funkcioniše od osnovnih institucija. Nemam ideju kako da to rešimo, sve dok su ljudi ovoliko apatični. Moguće da nikad nećemo ni rešiti, možda ćemo prosto izvetriti vremenom, kao stari parfem, po nekom zakonu prirode, po kome sve što je nejako na kraju izumre.Bonus video: Ljubivoje Ršumović recituje pesmu "Domovina se brani lepotom"