Jelena Lengold: Nema te PR agencije koja će napraviti velikog umetnika

Podeli:
Jelena Lengold Foto: Dalibor Danilović

Uvek mi je bilo nelagodno kad treba da govorim o svojoj knjizi, da je tumačim, da ističem njene vrednosti i prednosti. Moju generaciju su učili da je skromnost vrlina, kaže u intervjuu za Nova.rs, spisateljica Jelena Lengold.

Glavni junak novog, trećeg po redu romana spisateljice Jelene Lengold „Lakonogi dan“ (Arhipelag) je pisac koji, u potrazi za razrešenjem porodične istorije i životnih sumnji, kao i nedoumica poteklih iz ljubavnog brodoloma, odlazi na dugačko putovanje po Evropi – od italijanskih obala do norveških luka i fjordova. Isidor Kraus putuje kroz vreme i geografiju kako bi pronašao smisao i otkrio neke od životnih tajni. U romanu ima humora, ali i muzičke pozadine.

– Muzika, kao što znamo, ima sposobnost da saopšti i ono što je neizrecivo. Uvek sam zavidela filmskim rediteljima jer u svoje delo mogu da uvrste i muziku i fotografiju i dijalog i da sve to spoje u nešto istinski efektno. Mi pisci imamo na raspolaganju samo reči. Poželela sam da čitaocima ponudim još jedan kanal kroz koji će pratiti barem pojedine scene ove knjige – kaže Jelena Lengold u razgovoru za Nova.rs.

“Nije na piscu da prepričava ili preporučuje svoju knjigu. Ono što je pisac umeo da kaže, kazao je u knjizi”, kaže glavni junak romana „Lakonogi dan“ Isidor Kraus. Da li je to i vaš stav kao pisca?

- Apsolutno. Uvek mi je bilo nelagodno kad treba da govorim o svojoj knjizi, da je tumačim, da ističem njene vrednosti i prednosti. Moju generaciju su učili da je skromnost vrlina, a danas to više ne važi, danas čovek mora da nauči kako da sam sebe ponudi tržištu kao poželjnu robu. Možda bih te tehnike i umela da savladam kad bih želela, ali ne želim. Moje je da se nadam da će glas o knjizi ići od čitaoca do čitaoca, i da će ona tako pronaći svoj put.

Jelena Lengold Foto:Stanislav Milojković/Promo

“Jelena Lengold nežno ruši barijere sentimentalnosti i minira očekivanja: budućnost ne može doneti ništa sem samoće”, napisala je Vladislava Gordić Petković o vašem novom romanu. Da li se slažete s njom?

- Vladislava ovde govori o junaku “Lakonog dana”, ne o meni. Ne mora nužno značiti da su junak i autor slični karakteri. Ja sam izmislila već toliko različitih likova u romanima i pričama... Bilo bi psihološki nemoguće da ličim na sve njih zajedno. Ali mi se svakako sviđa ako je tačno da “miniram očekivanja”, dobro je kad se u knjizi stvari ne dešavaju na predvidiv način.

"Od ljudi se danas traži da budu sopstvena marketinška agencija, da rastu kao neumorni samohvalisavci i da kroz život koračaju makijavelistički. Kad se odraste na taj način nastaju surovi, bezodnosni pojedinci. Jer da bi opstali, ubili su sve najdelikatnije u sebi”, napisali ste jednom. Kako je došlo do toga? Ko je kriv? Kako da se to promeni?

- Bojim se da se to neće skoro promeniti. Mi živimo u vremenu obmane i samohvalisanja. U vremenu u kome je važnije kakav utisak ostavljate nego šta u stvari jeste. Juče sam čula jednu reklamu za neki telefon koja kaže „napravi od svog života stori“. Moram da kažem da me je to nekako užasnulo. Prvo zbog toga što se literarni pojam, koji veoma visoko vrednujem, zloupotrebljava da bi se stvarala lažna ili ulepšana slika nečijeg života, a zatim što se ta laž nudi kao poželjan oblik egzistencije. O korišćenju stranih reči da i ne govorimo, to je već izgubljena bitka. Sve u svemu, važno je da vaš stori na mrežama deluje blistavo. Kakav je vaš život izvan toga, to očigledno nikoga ne zanima. Dužni ste da budete poželjni u svakom smislu, a ako to niste, dužni ste da se sklonite, takav je to svet.

Svedoci smo i da veliki deo pisaca, slikara, glumaca, generalno umetnika, mora po društvenim mrežama neprestano da se reklamira. Surova su vremena za umetnike koji moraju da budu i svoji PR-ovi, zar ne?

- Da li zaista to moramo ili pristajemo da nametnuta pravila, nisam sigurna. Mislim da ne moramo. Ja sam otišla u samostalne umetnike baš zato da ne bih morala više ništa, i toga se držim. Uvek je bilo narcizma među ljudima, pa i među umetnicima, a ovo vreme je dušu dalo za negovanje te karakterne crte. Meni su, priznajem, nametljivci, ljudi bez mere, podjednako smešni i danas, kao što su bili i ranije. Nema te PR agencije koja će od nekoga napraviti velikog umetnika. Popularnost je jedno, ona se može stvoriti veštački, ali kvalitet zaista ne može.

Jelena Lengold Foto: Dalibor Danilović

Prilično ste aktivni na Tviteru, bunite se, reagujete, vidi se da ste zdušno protiv ove vlasti i to nikad i ne krijete. Ali mnogi intelektualci su odabrali da se ne izjašnjavaju ili da podjednako napadaju opoziciju i tako sve relativizuju. Da li ti ljudi u stvari nešto potajno očekuju da dobiju ili jednostavno ne žele nikom da se zameraju da bi mirnije spavali?

- Pre svega, nisu svi umetnici intelektualci, to nije ista stvar. Umetnik ne mora da bude intelektualac. Taj epitet intelektualac se kod nas daje dosta olako, maltene svakome ko je završio fakultet. Intelektualac je nešto više od toga, to je osoba koja poseduje kritičku, analitičku svest i koja se ne libi da iznese svoj stav. Taj koji nema potrebu da u teškim, nepravednim vremenima iznese svoj stav, taj sasvim sigurno nije intelektualac, a nije ni slobodan čovek, pa samim tim ne može biti ni istinski umetnik.

Kako je živeti danas u Srbiji pod Aleksandrom Vučićem? Osećate li ponekad bespomoćnost?

- Ne sviđa mi se pomisao da živim “pod” Vučićem, niti pod bilo kojim drugim autokratom. Pre bi se moglo reći da živimo okruženi tim zadahom, stalno se nadajući nekom svežem vazduhu. Moj život je takav kakav je, bio bi verovatno sličan da je bilo ko drugi na vlasti, ali u Srbiji postoje desetine hiljada ljudi koji žive u strahovitoj nepravdi i siromaštvu. Ne dozvoljvam sebi bespomoćnost, to ne vodi ničemu. Mislim da je moja dužnost i dužnost svih ljudi koji imaju javni glas, da se bore u ime ljudi koji su istinski bespomoćni i koje niko ne čuje.

Kako komentarišete rezultate izbora, odnose u opoziciji, koliko ste i da li ste razočarani?

- Nisam razočarana uopšte, samo sam malo umorna posle dugotrajne predizborne tenzije. Opozicija u Srbiji radi u nemogućim uslovima. Šta su mogli? Da opet bojkotuju, pa da ih zbog toga rastrgnu, ili da izađu na izbore u neregularnim uslovima? Ne čudi me ni što je nesloga među njima. To vam je kao porodica sa mnogo problema, stalno se u toj kući svađaju jer su svi nesrećni. Moj je utisak, ipak, da su ovi izbori nešto pomerili i da je vladavina Aleksandra Vučića postala mnogo klimavija i nesigurnija, a ne onakva kakvom je njegovi mediji predstavljaju. Verujem da je u njihovim redovima već lagana panika.

U novom romanu pišete i o uzaludnosti uloge pisaca u javnom životu i njihovoj beznačajnosti. Vaš izdavač Gojko Božović je baš pominjao kako su kultura, umetnici, a pogotovo pisci, bili važni u 20. veku. Danas mogu da kažu šta hoće, ali to nikoga ne dotiče. Ima li nade da se to ponovo u budućnosti preokrene?

- Neću ni pokušavati da budem prorok, pa da nagađam u kom će pravcu ova civilizacija da se razvija. Jer već me je toliko toga iznenadilo da sam odustala od bilo kakvih pretpostavki. Sada sam otprilike u fazi života kad više ništa ne može da me zaprepasti. Ono što vidim to je da se skraćuje razmak između trenutka kad neki pisac napiše recimo knjigu sa elementima fantastike i trenutka kad ta knjiga postane naša stvarnost, to je ono što zabrinjava. Možda bi bilo dobro čitati pojedine pisce danas na taj način, kao ljude sa izvesnom intuicijom za ono što nas čeka u veoma bliskoj budućnosti. Možda nije toliko važno da li pisci nešto osuđuju, već na šta u svojim delima upozoravaju.

Ko su danas genijalni svetski pisci, šta vam danas najviše leži od novije svetske literature?

- Poslednjih meseci sam uzela da pročitam sve što sam mogla naći od Džonatana Frenzena i Kazuo Išigura. To su dva pisca sa čijim delom nisam bila previše upoznata, možda i zato što su njihove knjige uvek bile veoma skupe. Ali otkad sam počela da čitam na Kindlu, knjige su mi postale mnogo dostupnije, originali takođe, sad čitam mnogo više i upravo one knjige koje želim. Moram da priznam da me Kindl kao naprava zaista oduševljava, to je moj novi najbolji prijatelj, koji mi mnogo pomaže u ovim teškim godinama pandemije i usamljenosti. A što se tiče Frenzena, uopšte nije preterano što su ga nazvali Tolstojem modernog doba. Iskreno se nadam da će i on, kao Išiguro, biti krunisan Nobelovom nagradom.

Frenzen i Išiguro

Da li pratite dešavanja oko književnih nagrada u Srbiji? Gde se vi tu nalazite i u kom ste taboru: NIN, anti-Nin, Beogradski pobednik i sad nova nagrada NBS-a, pisci ocenjuju pisce? Kako vam se sve to sa novim nagradama čini?

Smešni su mi pisci koji se ljute na pojedine žirije i prave od toga omanje skandale. Sasvim je dovoljno da svom izdavaču napomenete ako ne želite da budete u konkurenciji za neku nagradu, nema potrebe da se od toga pravi javni nastup. Recimo, moj izdavač nije poslao knjige na konkurs za, kako ste ga nazvali, anti-NIN, i meni se čini da je to sasvim u redu. Ali ako neki Arhipelagov autor želi da ipak konkuriše, Arhipelag će tu knjigu naravno poslati, to je stvar lične odluke svakog pisca. Ono što se meni čini, uopšteno, to je da su mlađi pisci veoma nestrpljivi da već s prvim knjigama postignu veliku popularnost, a da u isto vreme iskazuju i prezir prema nagradama, za kojima žude. To je izvestan paradoks, koji je pomalo komičan, ali koji svedoči o nekakvoj pogubljenosti u kojoj su se svi ti mladi pisci našli. Oni su odrasli rušeći autoritete, i sad kad su skoro sve porušili, nemaju neke referentne vrednosne tačke koje bi bile smernice na njihovom putu. Veoma je teško ići kroz život prezirući sve oko sebe, mislim da im uopšte nije lako.

Hrvatski pisci su jako popularni kod nas, naši skoro da tamo i ne postoje, osim par izuzetaka. Da li je naša književnost slabija ili jednostavno tamo nema dobre volje da se promoviše srpska književnost?

- Srpska književnost nije imala tu potrebu ili taj imperativ da iz temelja gradi svoj identitet u poslednjih nekoliko decenija. Ona je postojala u Jugoslaviji i samo je nekako prirodno nastavila da postoji nakon toga, kao književnost koja već ima svoju dugu tradiciju. Druge zemlje koje su se odvojile su, čini mi se, imale jaču potrebu da svoj novi identitet izgrade i stavile su veći naglasak na to. Ipak, veze među piscima su ostale jake sve vreme, i bile su jake čak i u vremenima kada su sve druge spone između Srbije i Hrvatske bile prekinute. Nažalost, ni mi više nismo u prilici da pratimo u potpunosti ex-jugoslovensku književnu scenu. U suštini, u Beogradu se čitaju tri hrvatska pisca, jedna Makedonka, dva-tri bosanska autora i to vam je to. Zabluda je da ovde čitamo baš sve kvalitetno što se u zemljama oko nas pojavi.

Da li i dalje postoji stigma prema ženskim piscima i i takozvanom „ženskom pismu“ ili su ta vremena prošla?

- Naravno da ta stigma postoji i naravno da je prepuna predrasuda i pogrešnih pretpostavki. Jedino što je u svemu tome istina, to je da žene mnogo više čitaju nego muškarci, to će vam potvrditi svaki knjižar ili bibliotekar.

Bonus video: Frenzen - Zašto je plakao dok je čitao Elenu Ferante?

Komentari

Vaš komentar