0
Među nama su žene predatori, bilo je polazište od kog je krenuo Tod Hejns radeći na filmu „Maj decembar“ u kome glume Natali Portman i Džulijen Mur. Favorita za nagrade Zlatni globus (koju dodeljuje Holivudsko udruženje stranih novinara), Američki institut za film već je uvrstio u 10 najboljih filmova ove godine što je uvod u nominacije za nagrade Oskar. „Maj decembar“ istražuje emancipaciju i dignitet žene koja je posvetila život sopstvenom zločinu. Nije bilo kakav zločin u pitanju, već fenomen koji se decenijama povremeno pojavljuje širom sveta - nastavnica koja je zlostavljala učenika posle odslužene zatvorske kazne stupa u brak i nastavlja život sa njim.
Piše: Dejan Šapić
Sprema se roštiljijada u domu jedne prosečne porodice u Džordžiji. Deca, mahom tinejdžeri sa svojim roditeljima su nestrpljivi. U goste stiže poznata glumica Elizabet (koju tumači Natali Portman) sa namerom da istraži svoju sledeću filmsku ulogu. Ona će igrati 59-togodišnju ženu, pre dve decenije uhvaćenu u seksu sa 13-togodišnjim školskim drugom svoga sina, koja posle zatvorske kazne stupa u brak sa njim. Žena koju će glumiti je Grejsi (Džulijen Mur) i ona sada ima troje dece, jedno na koledžu i dvoje koje završavaju srednju školu i priredjuju pomenutu roštiljijadu koju upravo gledamo. Glumica u filmu Elizabet (Natali Portman) intervjuiše bivšu prestupnicu, sada uzornu majku koju igra Grejsi (Džulijen Mur) kako bi u budućem filmu iskreno prikazala njenu životnu priču. Istražuje i njenog supruga nekada napastvovanog dečaka sada 36-togodišnjaka Džoa (Čarls Merton). Udobno i naizgled srećno žive sa svojom decom.
Pratimo svojevrsnu igru kroz lažnu žensku saosećajnost izmedju dve jake ličnosti, glumice u budućem filmu Elizabet i nekada prestupnice sada zadovoljne porodične žene Grejsi. Odnos njih dve u okvirima članova i prijatelja porodice predstavlja rivalitet i odbranu pozicije žene na različitim stranama. Borbu za doslednost i istrajnost sopstvenih možda nepromišljenih postupaka bivše predatorke sada prosečne pripadnice srednje klase Grejsi sa jedne strane i prećutno osudjivanje i moralno podozrenje jedne poznate ličnosti iz sveta filma Elizabet sa druge strane. Prisustvujemo emancipaciji žene i toliko naglašavanog dostojanstva iz dve različite pozicije.
Poslednjih godina je na delu neo-feministički pokret u borbi za jednakost žena sa muškarcima i vraćanja dostojanstva koje im je oduvek pripadalo. Podrazumevalo se, nije se sprovodilo u delo i nije bilo dovoljno vidljivo. Od broja poslanica u parlamentima širom sveta, do prebrojavanja žena koje su dobile velike filmske nagrade za režiju (Oskar, Zlatna palma u Kanu) koje su ranije bile rezervisane za muškarce, slično je i sa književnim nagradama… do podsticanja ženskog preduzetništva ili liderstva u kompanijama, zauzimanjem mesta na značajnim društvenim pozicijama.
U filmskoj industriji pojavljuje se kvalifikacija „žena reditelj“ kao da je u pitanju određeni filmski pod-žanr, što se u konačnici može uzeti kao takav. Sve je više filmova koje na velikim festivalima tretiraju buđenje ženske seksualnosti, ukazivanjem na njihovu zapostavljenost u društvu i ostvarivanje prava, te spremnošću da se izbore sa nepravdama. Najvidljivije je bilo 2021. kada su na dva najznačajnija svetska filmska festivala u Kanu i Veneciji glavne nagrade osvojile žene rediteljke. Zlatnu palmu dobio je film „Titan“, francuskinje Žulije Dukorno o ženi kojoj su posle saobraćajne nesreće dok je bila devojčica ugradili u glavu parče titanijumske ploče. Ona sada odrasla, poseduje nadljudsku snagu i kreće da se obračunava sa okolinom otvoreno pokazujući seksualnost, snagu i moć. U Veneciji je tada Zlatnog lava osvojila Odri Divan za angažovani film „Događaj“ o zabrani abortusa u Francuskoj na početku sedamdesetih godina prošlog veka. Hrabra mlada studentkinja bori se sa sopstvenim telom za lični izbor.
Kulminacija talasa nagrađenih žena reditelja odigrala se u Kanu ove godine u sve četiri selekcije. Zlatnu palmu dobija film „Anatomija pada“, Džastin Trit o borbi žene da dokaže svoju nevinost na sudu povodom nesrećnog slučaja pada supruga sa terasa u vikendici tokom jedne zimske francuske idile. U programu „Izvestan pogled“ najbolji je engleski film „Kako se kresnuti“ Moli Mening Voker, ozbiljna studija o prihvatanju prvog seksualnog odnosa tinejdžerki i neophodnosti da se razgovara o tome. Žiri uglednog programa Nedelja kritike (gde je bio prikazan naš film Lost Country, Vladimira Perišića) nagradio je malezijski film „Tiger Stripes“ Amande Nel Eu o buđenju ženstvenosti u jednoj osnovnoj školi kada glavna junakinja prva u društvu dobije menstruaciju. Slično kao u pomenutom „Titane“ počinje da dobija natprirodna svojstva postajući u pojedinim trenucima neobuzdana životinja, zver. Ovde nije kraj trijumfu žena reditelja na ovogodišnjem Kanskom festivalu. U progamu Dani autora pobedila je Katalonka Elena Martin sa filmom „Kreatura“ o još jednom viđenju ženske seksualnosti iz perspektive odrasle žene koja preživljava traume iz detinjstva. Dok je bila dete po koži su joj se pojavljivljuje alergijska reakcija izazvana potrebom za dodirom muškog tela i sve do danas ona ima osipe po koži prilikom seksualnog kontakta sa svojim suprugom. U ovom svojevrsnom talasu filmova žena reditelja iz celog sveta, autorke polaze od žene kao subjeka tretirajući njihovo telo kao objekat. Toliko iscrpljuju telo svojih junakinja postavljajući mu različite izazove kako bi se izborile sa onim „sopstvenim unutrašnjim“, ličnim. Dovodeći tako do sirovosti, ponekada i banalnosti borbu za žensku emancipaciju i preko potrebno dostojanstvo.
Tod Hejns u filmu „Maj decembar“ sa sukobom dve glavne akterke, Elizabet (Natali Portman) koja je se sprema za ulogu glumice stvarnog dogadjaja koji se desio Grejsi (Džulijen Mur) pre dvadeset godina, podigao na viši nivo emancipacije i dostojanstva oko kojeg se one prećutno bore.
Sofisticirano iznijansirani karateri bez nasilja ili surovosti pokazuju nam kako poznata glumica treba da udje u ulogu žtrve druge žene koja se stoički bori za lično dostojanstvo da ona to nikada nije bila. U borbi za ženskom dominacijom i rivalstvom oslikavaju se karakteri dva složena lika. Glumice koja u navodnoj želji da upozna što bolje stvarnu ličnost žrtve koju treba da odigra na filmu osuđujući je kroz prećutne poglede i neizrečeno. Deluje apsurdno ali Tod Hejns u svom novom filmu više postiže na ženskoj emancipaciji i njihovom uvažavanju od brojnih žena reditelja, pretežno mladjih autorki, koje otvaraju probleme ženstvenosti i svoje junakinje na kraju filmova – pobednike, često ostavljaju izmrcvarene, svesno ponižene i degradirane. Što verovatno jeste čest slučaj u stvarnim životima.
Bilo je uobičajeno ili se bar podrazumevalo da su muškarci seksualni napasnici koji koristeći svoj autoritet i društvenu poziciju atakuju na mladje žene ili na maloletnice. Počelo je sa #Me Too pokretom 2006. godine, kasnije društvenim pokretom Tarane Burk američke aktivistkinje usmerenim protiv moćnih ljudi najpre u filmskoj industriji koji su zlostavljali i seksualno uznemiravali žene. Cilj je bio da se žene ohrabre da progovore o svojim preživelim traumatičnim iskustvima. Kulminiralo je 2017. godine kada poznati holivudski producent Harvi Vajnstin, čiji su filmovi do tada osvojili preko 80 nagrada Oskar, biva optužen od više desetina žena za seksualno uznemiravanje i silovanje. Od tada se sve menja, posebno nakon izrečene pravosudne presude 2020. godine Vajnsmitu osuđenom na 23 godine zatvora. Više poznatih ličnosti su optuženi za seksualno zlostavljanje Žerar Depardje, Kevin Spejsi, komičar Bil Kozbi… mnogi ugledni američki producenti, spisak je poduži. Usledila je tzv „kensel kultura“ ili otkazivanje angažmana potencijalih, optuženih napasnika sve dok se ne dokaže njihova nevinost ili krivica. Ove godine je Venecijanski filmski festival je napravio iskorak i ugostio filmove potencijalnih predatora čiji procesi pred pravosudjem još uvek traju kao što je slučaj sa novim filmovima autora Vudija Alena, Romana Polanskog i Lika Besona. Primećujemo da u šou biznisu nema žena predatora da je ta uloga rezervisana za muškarce. U stvarnom svetu običnih, malih ljudi toga ipak ima sasvim dovoljno da se povremeno pojavi neki od slučaja zabeležen u medijima.
Upravo je priča filma „Maj decembar“ je zasnovana na istinitom događaju iz 1997. godine u Americi kada je nastavnica otpočela vezu sa učenikom. Naslov filma je saznaćemo, kolokvijalni naziv za seksualni odnos izmedju starije žene i dečaka. U Vašingtonu nastavnica Meri Kej stupila je u vezu sa svojim tada 12-togodišnjem učenikom Vili Fualaom. Dok je čekala izricanje presude, Meri je rodila Fualauovu ćerku. Tužilac je tražio zatvorsku kaznu od 7,5 godina, ona je postigla sporazum o priznanju krivice za tri meseca zatvora i bez kontakta sa Fualauom doživotno. Ubrzo nakon što je okrivljena izašla iz zatvora policija je hapsi u automobilu sa Fualauom. Vraćena joj je kazna i nakon osam meseci provedenih u zatvoru, rodila je Fualauovo drugo dete. Posle odslužene kazne venčali su se i nastavili život sa svojom decom. Detalji slučaja pokazuju nam koliko je bila snažna želja nastavnice Meri Kej da istraje u svojoj nameri po cenu višegodišnjeg zatvora. Slična je istrajnost Džulijan Mur da opravda svoju poziciju nevinosti u filmu. Ovo nije usamljeni slučaj da se nastavnica posle seksualnog odnosa sa učenikom, odslužene zatvorske kazne venča sa njim i kasnije nastave da odgajaju decu. Zabeležini su slični slučajevi svuda po svetu. Akteri su, po nekom nepisanom pravilu, učenik uzrasta 12 do 14 godina i nastavnica izmedju 35 i 40 godina. Jedan od takvih je i slučaj hrvatske nastavnice rukometa Renate Juras koja je radeći u Beču zavela 13-togodišnjeg Ervina. Posle odslužene kazne zatvora od dve godine oni su se venčali i dobili ćerku. Naslovi u novinama su otprilike bili „Umesto na svadbeno putovanje 16-togodišnji Ervin mora da krene u novu školsku godinu“… Zajedničko za sve njih je da se napastvovanje žene predatora završava sa brakom oštećenog dečaka. Sa druge strane, nije poznato da su muškarci pedofili posle zatvorske kazne završili u braku sa oštećenom devojčicom.
Ne postoje tačni podaci o pedofiliji u svetskoj populaciji ali se procenjuje da je od 0,5 do pet odsto među odraslim muškarcima. Izveštaji u slučaju ženske pedofilije pokazuju da je odnos 10 muških predstavnika prema jednom počinjenom slučaju žene. Pravi broj zlostavljene dece od strane žena teško je utvrditi usled tendencije društva da se odbaci negativan uticaj seksualnih odnosa između mladih dečaka i odraslih žena. Podrazumevan obrazac za pedofiliju jeste da su to muškarci koji ne mogu obuzdati svoje seksualne nagone prema deci.
Teorija nekada zlostavljan – sada zlostavljač nudi još jedan model motivacije predatora. Tako pedofilova istorija seksualnog zlostavljanja u njegovom detinjstvu kasnije predisponira njega ili nju za pedofilske sklonosti. U literaturi procene o učestalosti seksualnog zlostavljanja u detinjstvu jednog pedofila kreću se od 40 do 100 odsto. Što bi značilo da od 10 zlostavljača njih sigurno četvoro a možda i svih desetoro je bilo u detinjstvu zlostavljano. Kod žena prestupnica ovaj procenat može biti i veći, mogu biti češće seksualno zlostavljane u detinjstvu.
U drugoj polovini fima „Maj decembar“ se navodi takva insinuacija, da je Grejsi imala seksualno iskustvo kao devojčica sa svojom starijom braćom, ali ona to pred kraj i sam rasplet odlučno negira svojoj suparnici Elizabet.
Reditelj Tod Hejns nam nije dao konačan odgovor šta može biti uzrok fenomenu braka i decenijske ljubavi izmedju žene napasnika i dečaka. Vešto je secirao odnos Grejsi i njenog partnera Džoa, od početka kada se incident odigrao do trenutka kada 20 godina kasnije zatičemo ovaj par sa decom koje pripremaju za upis na koledž. Elizabet koja se sprema da odigra ulogu u budućem filmu ozloglašene Grejsi i okruženje njihove porodice nam daje mogući odgovor za pomenuti fenomen u stvarnom životu.
Kada se tu doda i uloga medija dobijamo ozlojađenost okruženja i želju da rasčereče žrtve. Ne pitajući se šta ih je dovelo u dobrovoljno i obostrano prihvaćen odnos. Sa jedne strane imamo pubertetliju od 12-14 godina još uvek nedovoljno zrelog da prosuđuje i sa druge svesnu zrelu ženu. Stupanjem u takav odnos bivaju trajno obeleženi od strane zajednice i to postaje njihova lična trauma. Jedini koji može da ih razume je upravo ona druga osoba, njihov partner u zločinu. Time ona postaje njihova zajednička trauma koja ih vodi dalje u potvrdu učinjenog. Odustajanjem od njihovog odnosa ostali bi na polju trenutne zaljubljenosti ili seksualne privlačnosti što bi bilo pogubno jer bi oboje trajno bili obeleženi od strane prijatelja, rođaka i tako odbačeni – slično muškim pedofilima. Ulazeći u brak i rađanjem dece oni na taj način brane i potvđjuju sopstvenu iskrenost u prvobitnoj odluci da prekrše društvene i zakonske norme. Tada njihov budući život ima smisla i oni pronalaze utočište. Izlaz za ženu se nameće kao spasonosan dok bi za dečaka to mogla ostati manipulacija od njegove starije partnerke. Dete je ipak nezrelo uvučeno u ljubavni odnos a potom i društveni splet okolnosti kroz suđenje, razgovore sa porodicom, psiholozima i sažaljenjem okoline. Na kraju oni grade porodicu i budućnost na sopstvenim greškama koje su dobrovoljno prihvatili i svesno ušli znajući moguće posledice i konsekvence.
Iako se u filmu tako nešto eksplicitno ne navodi, vidimo na kraju žrtvu, sadašnjeg supruga Džoa posle više od 20 godina braka, vidno nesrećnog sa željom da krene u možda neki drugi život i samu akterku Grejsi često uplakanu i zamišljenu nad njihovim sudbinama. Sve vreme su oni bili jedna prosečna srećna i zadovoljna američka porodica.
Bonus video: Vudi Alen u Veneciji
