2
Kod mene je strast spram stvaranja tolika da ne mogu da radim ništa drugo. I to je za mene ključ. Za svoje filmove sam sve žrtvovala, jer verujem u njih. Sa svojim partnerom sam čak stavila stan na hipoteku kako bih skupila sredstva. Da bi za druge tvoj film nešto značio, najpre je bitno da tebi bude sasvim poseban, kazala je Jasmila Žbanić danas u Sarajevu.
I dok je dan uoči otvaranja 28. Sarajevo film festivala publici prikazala radnu verziju svog novog filma o direktoru Energoinvesta Emeriku Blumu i nekadašnjem sarajevskom gradonačelniku, a uskoro je očekuje premijera epizode serije „The Last of Us“, po adaptaciji američke video igre, Jasmila Žbanić se na masterklasu, održanom danas u Bosanskom kulturnom centru, koncentrisala na dosadašnji karijeru, pričajući o tome kako nikako da se oslobodi „bolne prošlosti“ ovog prostora u svojim ostvarenjima, ali i svom procesu rada ili o tome kako se nametnuti u kinematografiji.
Ako sinesti nemaju strasti, onda im se „crno piše“ moglo se zaključiti iz priča nagrađivane rediteljke i scenaristkinje. Svu energiju, sav bes, sve što jedan umetnik ima trebalo bi, po sudu Jasmile Žbanić, da „istrese“ u svom delu:
– Pride je veoma bitno da će stalno razgovaraš s ljudima koji su nezainteresovani za nešto što ti misliš da je najvažnija tema na svetu. Meni je uvek bitno da svoj scenario dam da pročitaju ljudima koji nemaju veze s ovim regionom, i ne znaju šta se sve ovde desilo. Desilo mi se, dok sam pisala scenario za „Quo Vadis, Aida?“, da su me neki ljudi upitali: „A, šta je tvoja misija, ne razumemo?“ Moj odgovor isprva je bio: „Zar to nije očigledno?“ Ali, onda sam shvatila koliko je dragoceno da neko stalno preispituje ono što radiš. Bitno je i da se okružiš ljudima koji se neće ustručavati da ti postave iskrena pitanja, čak da ponekad budu i brutalni, koliko god ti bila povređena. Jer, sve u ovom poslu se svodi na iskrenost i ljubav – odsečna je bila Žbanićeva.
Svaki svoj film vidi kao formu samotkrivanja. Ako tokom procesa rada ne saznaš nešto o sebi, onda „ništa od krečenja“:
– Krucijalno je da otkriješ nešto o sebi, jer je to most koji te spaja s ljudima potpuno različitog bekgraunda, različite tradicije, klase… Taj istinski trenutak samotkrivanja, koji se ne može definisati rečima, jeste nešto što je ključ uspeha filma. Bez toga, bez lične drame, bio bi to samo esej – ocenila je rediteljka i scenaristkinja.
Otkrivajući kako joj je pošlo za rukom da sa filmovima, koji se naizgled tiču samo ovog podneblja, dopre do internacionalne publike, ukazala je da je posredi razumevanje „emocija“ koje svaki čovek na ovoj planeti deli:
– Smeh ili izdaja osećanja su koja može razumeti svako, a ako u film ubacujete „lokalne elemente“ trebalo bi da budete sigurni da će biti protumačeni kao „kodovi“ te lokalne kulture. Ponekad mi se čini da su neke moje kolege reditelji isuviše tašti da bi nam pokazali put prema mostu filma. Ne treba biti stidljiv i uzdržavati se od otkrivanja tog sveta publici. Kada jednom gledaocima otvorite taj svet, emocije će uraditi posao, bez obzira da li ste iz Bosne, Poljske, Amerike… Znate, kada sam snimala „Quo Vadis“ znala sam isprva samo da će oni koji su preživeli Srebrenicu gledati film. Neki su me upitali zašto nisam prikazala mrtve na podu, u krvi, ali mislim da su gledaoci dovoljno inteligentni da kada vide pištolje jasno je da su svi mrtvi. Takođe, želela sam na neki način da očuvam dostojanstvo tih ljudi. Nije mi namera bila da bilo koga povredim, ili ponizim tim filmom – naglasila je Žbanićeva.
Dok sprema svaki scenario, mnogo vremena provodi istražujući temu s kojom se uhvatila u koštac. Kada je spremala „Grbavicu“, otišla je u kuću žene koja je bila silovana. I „rezultat“ tog strašnog čina bilo je dete:
– Toj ženi nisam rekla da znam tu tajnu. Ni u jednom trenutku nismo pričale o onome što se desilo, već o tome šta će njeno dete nakon što završi osnovnu školu i odraste, kako sprema kafu, kako se nosi s životom, da li će se ikada vratiti u Foču… I to mi je bilo krucijalno kako bih shvatila šta znači nastaviti život nakon tog strašnog događaja. Pripremala sam se za taj film, ne samo istražujući sve dostupne fakte, čitajući, već i emotivno, razgovarajući sa ljudima. I tek sam onda, kada sam potpuno ušla u taj svet, mogla da napišem scenario.
Govoreći o tome zašto se kroz filmove stalno vraća turobnoj prošlosti na ovim prostorima, naglasila je kako još uvek taj mrak utiče na njen svakodnevni život:
– Sve je to povezano s ratom ovde. Čini mi se da je rat ovde još uvek tabu, a smatram da to treba istaći na videlo, otkriti sve, jer će nam to svima, ne samo meni, pomoći da razumemo život ovde danas, pomoći će nam da se pročistimo. Ne pravim ja filmove zbog prošlosti, već zbog sadašnjeg trenutka i budućnosti. Suštinski je važno za ovu i sve nove generacije da razumeju šta se desilo u Sarajevu tokom rata kako bi krenuli dalje i živeli bolji život – kazala je Jasmila Žbanić.
Suočavanje s ratnim zločinima bilo je i tema filma „Za one koji ne mogu da govore“. I dok sve počinje kao priča o australijskoj turistkinji koja dolazi u Višegrad, kako bi „provela divno vreme, u divnoj prirodi“, sasvim slučajno saznaje da je sva nesrpska populacija u Višegradu izbačena iz grada i da je 1.800 ljudi ubijeno:
– A na čuvenom mostu na Drini, na kojem stoji, ljudi su bukvalno poklani. Zato u toj sceni ona kao da je simbol neke vrste „turiste smrti“. Kako se suočavamo sa zločinima i šta je, danas, ostalo posle njih tema je koja me okupira – priznala je Žbanićeva, a nije mogla da ne pomene „situaciju“ koja ju je zadesila u Srbiji s poslednjim filmom „Quo Vadis, Aida?“, koji niti je distribuiran, niti je prikazivan na festivalima, već je samo mogao da se pogleda onlajn:
– I oni koji su ga pogledali preko onlajn platforme slali su mi stalno poruke. Jedna od njih bilo je pismo od jedne gospođe iz Srbije, koja mi je napisala kako se u „narativu oko Srebrenice od nečega stalno bežalo, i kako joj je, kad je videla film, konačno jasno od čega se bežalo“. I pre neki dan zaustavila me je ovde u Sarajevu jedna žena iz Srbije i rekla mi je: „Sada sve razumem“. E to je moć filma, koji u tako kratkom vremenskom periodu, može da vam donese ne samo činjenice, već i emocije.
Pomenula je rediteljka i kako je godinama, i pre nego što je snimila film, odlazila svakog 11.jula u Srebrenicu. I iz godine u godinu bila je prisutna na komemorativnom skupu, pričala je s okupljenima, trudila se da bude krajnje profesionalna, uzdržana, da je ništa od tih strašnih priča ne dotakne… Međutim, promenilo se, kako je priznala na kraju Jasmila Žbanić, sve kada je film izašao u javnost:
– Kada sam sad u julu otišla na žensku konferenciju u Srebrenici, jedna žena je govorila. Iako sam sve te priče i ranije čula, samo jedna njena reč probudila je silne emocije u meni. Iako nisam plačljiva osoba, počela sam da plačem i nisam prestajala da plačem tri sata. Kasnije sam pričala s terapeutom kako bih shvatila šta se desilo, i objasnila mi je da je moj film dao glas tolikim ljudima koji nisu mogli da pričaju o svojim traumama. Dala sam im moć!
Bonus video: Mads Mikelson daje autograme u Sarajevu
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
