1
Beograd prestaje da bude grad koji prepoznaju oni koji su u njemu rođeni i u kome su život proveli, govorio je za Nova.rs arhitekta Đorđe Bobić, koji je preminuo juče u 85. godini nakon kraće bolesti.
Arhitekta Đorđe Bobić, koji je bio znan po mnogobrojnim projektima diljem Srbije, bivše Jugoslavije, Rusije, koji je potpisao brojne knjige iz oblasti arhitekture, urbanizma i sociologije grada, ali se bavio i karikaturom, a bio svojevremeno, dok je gradonačelnik Beograda bio Nenad Bogdanović, i gradski arhitekta često je od osnivanja portala Nova.rs bivao naš sagovornik na najrazličitije teme.
Glavni gradski arhitekta od 2004. do 2008. godine, koji je diplomirao na Arhitektonskom fakultetu u Beogradu, a usavršavao se u Parizu i bio autor više od 300 urbanističkih i arhitektonskih projekata, za Kulturnu rubriku portala Nova.rs pričao je tako pre tačno tri godine, uoči otvaranja izložbe u u galeriji „Haos“. Na toj postavci „April u Beogradu – apsurdne devastacije u gradu“ izložio je oko stotinak crteža, nastalih poslednjih godina.
Bobićevi crteži su bili duhoviti i kritički komentari na graditeljske i političke poteza gradske vlasti, donošene uglavnom bez konsultacija sa stručnom i najširom javnošću. Tako je uz skicu Narodne skupštine Bobić primetio:
„Ovi napredni prisvojiše Beograd i preinačuju ga skroz…Postasmo u našem gradu podstanari“.
Na pitanje Nova.rs kako mu Beograd, kao arhitekti, danas izgleda sa žalom je konstatovao da „prestaje da bude grad koji prepoznaju oni koji su u njemu rođeni i u kome su život proveli“:
– Beograd je postao žrtva jedne udruge investitora i vlasti, koji u svom interesu i za svoju dobrobit čine loše stvari, a da pritom struku i javnost, odnosno građane ništa ne pitaju. U pripremi je novi generalni urbanistički plan Beograda do 2041. godine, gde se u proglasu spominje veliko učešće građana, ankete, ali ja u to ne verujem. Jer sve što se desilo poslednjih desetak godina pokazuje da ono što građani misle njih baš mnogo ne interesuje. Javni interes su uklonili i građanima serviraju potrebe. To je kao da vam na televiziji poručuju da su „najk“ patike najbolje na svetu i da ako ih nemate ne možete da hodate. I nameću vam potrebu za „najkama“, i vi ih kupujete, a ni sami ne znate zašto… Dakle, građanima se nameću potrebe, a zapravo su u pitanju potrebe vlasti i investitora. Nemam ništa protiv investitora, jer bez njih nema napretka grada, ali zadatak države i vlasti jeste da ih kontroliše – da poštuju planove, zakone, javni interes… A kada se dogodi da investitor radi šta god mu padne na pamet da bi uvećao profit i zadovoljio svoj interes, a vlast mu se pritom pridruži iz istih razloga, onda nastaje ono što gledamo maltene svaki dan.
Često je pominjao i Beograd na vodi kao primer „jeftino prepisane priče odnekud, koja nema nikakve veze sa ovim gradom“, jer mu menja lik.
– Dovoljno je samo da sa Gazele ili Novog Beograda pogledate kako to izgleda i sve vam je jasno. Pokriven je grad. Taj beogradski greben od „Pobednika“, preko Beograđanke do Hrama svetog Save, pokriven je i promenjen. Ja svoj grad zbog toga više ne prepoznajem. A i sama arhitektura objekata koji su tamo izgrađeni jednostavna je, neprihatljiva za jednu prestonicu, ponovljena, prepisana arhitektura, bez ikakve umetničke ili arhitektonske vrednosti. To je nešto što ne pripada ovom gradu, a mislim da ne pripada nigde…
Povlačio je i paralele između Beograda na vodi, i Nacionalnog stadiona i zgradom Nacionalne koncertne dvorane:
– Sve se radi na neki čudan način – vlast odlučuje o svemu, a kulturna javnost i javnost uopšte ne pitaju se ni oko čega. To je veliki udarac za našu arhitekturu i za našu umetnost. One više ne mogu da dođu do izražaja, a pritom ono što se kao proizvod stranaca nalazi ovde u Beogradu je zaista neprihvatljivo – od Beograda na vodi, pa čitave priče oko spomenika Stefanu Nemanji, a Makiš da i ne pominjem… Umesto da se stimuliše domaća umetnost (arhitektura, vajarstvo, slikarstvo) vodi se potpuno pogrešna politika. To ne mogu da razumem, kao ni pravdanje time da su u pitanju krediti stranih banaka koje traže ogromne garancije. Država je ta koja bi morala da priskoči u pomoć i da ima politiku stimulacije domaćeg stvaralaštva – da pomogne našim biroima, vajarima, slikarima da mogu da učestvuju u svetskoj umetnosti. Znate, za vreme druga Tita, šta god o tom vremenu neko mislio, tako se radilo, i jugoslovenska i srpska arhitektura bile su među najprepoznatljivijim, ne samo u Evropi, nego i šire – objašnjavao je Bobić.
Smatrao je da glavni problem svih vlasti, od Josipa Broza do danas, jeste neshvatanje da se ne može sve uraditi odjednom.
– Nikako nije dobro hvaliti se kako ste vi nešto uradili, a oni pre vas ništa. Grad se razvija u kontinuitetu i nije tačno da ni za vreme prethodne vlasti, ali ni onih pre njih, sve do Broza, nešto nije rađeno. I u ono vreme su dizani spomenici. Pamtili su se ljudi, njihova dela i udeo u kulturi i životu ove države, tako da priča kako ništa nismo uradili ne stoji i ne volim je. Jedan poznanik mi je nedavno pričao kako ova vlast pravi ulice. Moja poruka je: „Nemojte se praviti važni zato što asfaltirate ulice“. Znate, to je nešto što se ne spominje, to je neka rutina, obaveza, kao kad porodica sebi skuva ručak… Možete se praviti važni sa mostom, a ne sa nečim što je vaša obaveza zato što ste na mestu na kom primate platu od građana Beograda i Srbije – naglašavao je Bobić.
A pre nego što je otvorena ta aprilska izložba u „Haosu“ Đorđe Bobić je imao važnu poruku za sve:
– Ljudi, nemojte ćutati, govorite o svemu slobodno, jasno. Jer je to vaša obaveza kao građana, da javni interes podržite i branite!
Bonus video: Zaustavite gradnju sedmospratnice
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
