0
Izrael Galvan tretira flamenko sa bezobrazlukom ljubavnika. Prekida gest, oponaša pokrete ptica, odlazi. Ponekad leti. Njegove ruke udaraju u leđa. On na trenutak prekida svoj zamah u kratkotrajnoj pauzi, baš kao što to čine genijalni komičari poput Čaplina, piše kritika svetskih časopisa o koreografu i flamenko igraču Izraelu Galvinu, koji je sinoć nastupao u Madlenianumu u okviru 20. Beogradskog festivala igre.
Izrael Galvan i večeras osvaja beogradsku scenu, ovoga puta u Bitef teatru, izvodeći komad “Solo”, predstavu bez pratnje muzike. Umesto toga, pažljivo osluškujući svoje telo, stvara zvučnu partituru koristeći ritmove sopstvenih stopala, škljocanja prstiju, pa čak i, u nekoliko prolaznih trenutaka, svog glasa…
– Moj “Solo” je neka vrsta mog ličnog, intimnog flamenka. Koristim tradiciju kao osnovni alat, ali postoji konverzacija sa samim sobom. Slušam sebe, svoj ritam, muziku koju stvaram i razgovaram sa njom. Flamenko koristi čitavo telo igrača, a na licu se izražavaju osećaji koji dišu sa tom igrom. Tako se na licu može pročitati i sreća, i neka vrsta komičnosti, duhovitosti, i možda potrebe za igrom sa velikom strašću – kaže španski koreograf i igrač.
Galvan je u razgovoru za Nova.rs evocirao uspomene na svoje prve korake, kao sin seviljskih flamenko igrača Hozea Galvana i Eugenije de Los Rejes.
– Od svoje pete godine počeo sam da živim duh i atmosferu poznatih stecišta flamenka i različitih akademija za umetničku igru na koje me je otac vodio. Majka je čak i u sedmom mesecu trudnoće igrala, tako da se zapravo ne sećam nekog vremena u svom životu kada nisam igrao. Flamenko sam kao mali razumeo kao dečju igru – kaže i dodaje:
– Nije postojala prava potreba da budem igrač, jer sam ja u stvari oduvek to i bio. Koristio sam tehniku i tradiciju flamenka, ali sam želeo istovremeno da uspostavim i neku vrstu umetničkog traganja i da zadovoljim svoju umetničku potrebu. Vremenom sam shvatio da je igra nešto kao moja sestra bliznakinja, koja mi je pomagala da se predstavim svima – kaže Galvan.
U vreme kada su igrali njegovi roditelji, flamenko je bila porodična stvar, a on se uvek trudio da bude nezavisan i u tome je, ističe, uspeo.
– Danas kroz flamenko možete da bude individualni i da progovorite o čemu god hoćete!
Radio je na brojnim projektima različitih umetničkih formi i sarađivao sa umetnicima različitih disciplina, a godine 1998. predstavio je komad “Pogledaj! Crvene cipele”, prvi celovečernji komad sopstvene kompanije, koji su stručni kritičari ocenili kao briljantan. “Uneo je pravu revoluciju u koncept flamenko predstava”, pisali su tada. Na pitanje šta je to novo i revelucionarno što je uneo u igru, kaže:
– Flamenko je kao virus koji se širi između mene i publike. Taj virus kada je u vama karakteriše i upravlja vašim bićem. Flamenko ste vi, i on se prožima kroz vas. Flamenko živi na poseban način kroz različite igrače. Moj flamenko izvorno jeste tradicionalan, ali je i samo moj!
Inspiraciju, navodi, doživljava u trenutku i vodi ga svaki novi korak i momenat u kojem se nalazi.
– Kada sam na sceni osećam trenutak i pratim ritam energije u prostoriji. Zato često postoji veoma jaka veza između publike i mene. Tako se stvara autentičnost. Moje telo prati moja osećanja u datom trenutku – objašnjava.
Često njegova igra prati aktuelni trenutak ili njegov stav po pitanju društveno-političke situacije. Tako je 2012. godine igrao i osmislio komad “The Real”, kao poseban osvrt na romski holokaust pod nacističkim režimom:
– Vidim sebe kao umetnika i čoveka koji ono što oseća i misli povodom neke teme to igra i prenosi na scenu. Flamenko se neminovno prožima kroz moje telo i rad. U flamenku se uglavnom bira jedna tema, kao na primer što je čest primer, delo Federika Garsije Lorke. Međutim, ja ne volim da se koncentrišem samo na jedno. Moja igra oslikava ono što me u tom trenutku interesuje. Flemenko je moj glas, moje oruđe kojim mogu da izrazim svoje mišljenje i odraz je mog bića i moje duše – ističe Galvan.
Govoreći o komadima “Zlatno doba” i “Solo” kojim se predstavlja beogradskoj publici kaže:
– “Zlatno doba” je bilo poput flamenko koncerta i ideja je da publika oseti da ih flamenko obuzima, a “Solo” je veoma intimno delo i to će se večeras osetiti. “Solo” je moja molitva kojom spajam telo i muziku. Pažljivo osluškujući svoje telo, stvaram zvučnu partituru na koju igram. Tako se stvara dualitet tela i muzike…
Bonus video: 18. Beogradski festival igre
