0
Suicid je i dalje tabu. Iritiralo me je što ljudi pristupaju psihičkom poremećaju i činu samoubistva kao da je to slobodna volja, kaže za Nova.rs Juraj Lerotić, reditelj nagrađivanog filma "Sigurno mjesto" u kojem je doneo autobiografsku priču o suicidu svoga brata.
Sve počinje traumatičnim događajem – iznenadnim pokušajem suicida, koji stvara potpuni razdor u jednoj porodici. Cilj majke i brata je spašavanje bližnjega, sina i brata iz tame, ali sve se pretvara u pakao…
Ko god da je pogledao hrvatsko ostvarenje „Sigurno mjesto“, koje je scenaristički potpisao, režirao, i u njemu igra glavnu ulogu Juraj Lerotić, nije mogao da se „sastavi“. Autobiografska priča o tragičnom gubitku rođenog brata Lerotiću je donela nagrade u Lokarnu, Sarajevu, Zagrebu, Kotbusu, a film „Sigurno mjesto“, koji je i hrvatski kandidat za Oskara, beogradska publika konačno je imala priliku da vidi u okviru 28. Festivala autorskog filma.
I ne samo što je smogao snage da životnu priču prenese na veliko platno, već je i sve što od svetske premijere u Švajcarskoj, diljem sveta, prati film toliko uzbudljivo i intenzivno da se Juraj Lerotić, kako priznaje u razgovoru za Nova.rs, trudi da „smanji tenziju“.
Iako ste pisali scenario za film bez namere da ga završite, koliko ste, stvarajući ga, pokušavali da shvatite šta su to psihički poremećaji i sam čin samoubistva, koji su vam do tada bili nepojmljivi?
– Pre toga sam morao shvatiti šta je to da bih mogao napisati scenario. Imao sam dosta jasnu sliku šta želim da napišem. Trudio sam se samo da emotivno s tim činom budem u redu, koliko to čovek može biti. Jer, taj proces tugovanja je nešto dugoročno i nešto što se vraća kao bumerang. Znao sam sve to pre nego što sam počeo da pišem scenario, tako da nisam naučio ništa novo pišući o tome.
Dok ste prebirali po svom umu i srcu shvatili ste da čin samoubistva često poimamo kao „proizvod“ slobodne volje. Zašto ga najčešće tako doživljavamo?
– To me je čak i iritiralo pre nego što sam počeo da pišem. Generalno me je iritiralo što ljudi pristupaju psihičkom poremećaju kao da je to slobodna volja. Ako je neko depresivan, mislimo, onda je to njegova slobodna volja. I obično se kaže: „Hajde, što se malo ne trgneš, nađeš neki posao“. Ista „priča“ se ponavlja i sa suicidom. Pripisujemo ga ili hrabrosti ili kukavičluku. A moje iskustvo, i rekao bih da je tako, nije da je to racionalna odluka, da neko zbroji sve na papiru i kaže sebi: „Moj život nema smisla“. To ide iz neke duboke unutarnje prisile, iz nečeg što se zove psihoza. Onaj koji sebi oduzima život više uopšte nije on, takoreći. On kao da se iznutra već ubio na nekoliko nivoa, socijalnom, nivou samopoimanja. U psihijatriji sada postoji tendencija da se ne govori – počinio suicid, nego umro od suicida. Nekada smo za ljude govorili da su ludi, a danas bar imamo termine šizofrenija, depresija… Verovatno će i termin suicida dobiti neki svoj „jezik“.
Ako ste i imali neki „cilj“ sa „Sigurnim mjestom“ bio je to onaj da se u javnosti pokrene priča o mentalnom zdravlju. Zašto je danas ta tema i dalje tabu?
– Meni se čini da to nije bio moj jedini cilj. Drago mi je da ljudi čitaju film i iz te vizure. Ali, film je daleko složeniji. Ne bi bilo dobro da je to samo angažovani film, jer bi to onda bilo plakatno. A zašto je ta tema tabu, nemam tačan odgovor. Ali, postoji tu sigurno nekog srama. A taj sram možda dolazi iz nerazumevanja. Ako imate neko somatsko oboljenje u svojoj kući, vi ćete mnogo lakše reći – mama mi ima rak, nego mama ima šizofreniju. Postoji tu i dalje neka stigma. Mislim da to proističe iz toga što nam je to nepoznato. Psihijatrija je, nažalost, kako bi se reklo, u prednaučnoj fazi. Ni ona ne zna tačne uzroke, samo leči simptome. Verovatno i to doprinosi tome da nam je teško o tome da govorimo, jer ne znamo puno toga. A ne pričamo o tome i jer pokušavamo da zaštitimo svoje bližnje. Teže će neko dobiti posao nakon pokušaja suicida ili psihoze. Taj sram nam služi da se zaštitimo, jer živimo u društvu gde je to još uvek tabu. I kad u medijima pročitate vest o nekom ubici koji je počinio zločin, uz to će pisati kako je šizofren, depresivan. Ali, minoran postotak ljudi psihičkih bolesnika i onih s psihičkim poremećajima je opasno.
Važi li to za ceo svet?
– Mislim da da. Imam dojam da je u zapadnim društvima to manja stigma, naročito reći da ideš kod psihoterapeuta. Ali, uvek misliš da je kod komšija bolje. Međutim, putujemo dosta s ovim filmom i, primera radi, u Švajcarskoj su mi ljudi govorili da je isto i kod njih. Nisam očekivao da je i tamo suicid tabu.
Otvara li onda vaš film polje za drugačije viđenje?
– Bilo bi to pretenciozno reći. Često mi se desi da mi ljudi priđu posle filma i utisak mi je da oduzima sram ljudima. Jer, svaka trauma i gubitak je sram. Više pričamo kako je to tužno, a ne pričamo o tom čudnom refleksu srama. I čini mi se da posle ovog filma ljudi dele svoja osećanja. Tako mi je jedan čovek prišao koji se razveo rekavši mi da je taj razvod doživeo kao neku vrstu poniženja. I ono što je video u filmu – da se radikalno ne sramim, njemu je bilo inspirativno. Da možeš slobodno da kažeš – nešto me boli. Sumnjam da će film imati neku „političku težinu“. Potrebno je da za to postoji politička volja. Recimo, u Hrvatskoj ne postoji strategija brige o mentalnom zdravlju. Do 2016. je postojala neka strategija koja nikada nije implementirana i zbog toga se ne može doći do psihoterapije, jer ne postoji način da se novac raspodeli. Mislim da film neće naterati državu da nešto učini, ali na nekom mikro nivou, među gledaocima, može se dogoditi da ljudi počnu da govore o tome, da se ne stide, da podele svoju bol.
Koliko ste pišući, a onda i snimajući i igrajući u „Sigurnom mjestu“ ponovo otvorili ranu?
– Pre nego što sam se upustio u snimanje morao sam s tom ranom biti, koliko se može. Nisam mogao da snimam taj film u grču boli. Onda bih izgubio objektivnost, te slike bi na mene delovale prejako. Morao sam biti čist. Radeći taj film morao sam birati krv koja će se slivati niz ruke moga brata, morao sam gledati krevet na kojem će moj filmski brat ležati. Čini mi se da sam ostao okružen tim temama, a nisam siguran koliko je to bilo potrebno. Osetio sam se retraumatizovanim, kao da sam ponovo proživeo sve. Ali, s druge strane nisam imao izbora. Ako nam je teško i ako nas nešto boli, ne znači da se time ne treba baviti.
Kada ste letos osvojili Srce Sarajeva za najbolji film i najboljeg glumca pred okupljenim novinarima ste kazali „kako vam nijedna nagrada, nijedan film ne može nadoknaditi gubitak brata“. Kad neko „ode s ovog sveta“ obično se kaže – „moraš napred, život ide dalje“. No, može li se to?
– Može. Samo treba biti strpljiv sam sa sobom i da ljudi oko onog ko tuguje budu strpljivi. Nema tu jednog rešenja. Čak i kad je neka manje dramatična smrt, ili kad prekinemo prijateljstvo, ljubavni odnos, čovek se polako sastavlja.
S obzirom da film izaziva toliko emocija kod gledalaca, od Lokarna, preko Kotbusa, do Sarajeva i Zagreba znači li vam kada publika podeli s vama svoju uzdrmanost „Sigurnim mjestom“?
– Za neke je to užasno uznemirujuć film, a za druge film o ljubavi, ili o zdravstvenom sistemu, o tome kako se neko nosi s traumom. I to je neki vihor emocija. Ljudi mi priđu i kažu mi u isto vreme – čestitam i moje saučešće. To je nekakva čudna kontradikcija koja je istinita. To sam osećao dok sam snimao, jer je neka scena bolna, a ti se raduješ jer je uspela. Sve je kontradiktorno. I dobro je kad ljudi ne pokušavaju da pronađu samo jednu emociju. Ili mi kažu – uživao sam u filmu, ma nisam uživao, jer užasno je to što ti se dogodilo. To je intenzivno, ali tačno.
Brata i dalje, kako ste priznali, prizivate u svest. Šta sada, koje to priče, doživljaje „delite“ s njim?
– Priznajem da razgovaram s bratom, ali za sebe čuvam o čemu.
Šta biste sada nazvali svojim „Sigurnim mestom“?
– Kao i kod svih drugih, to je nešto između porodice i prijatelja.
Bonus video: Otvaranje Festivala autorskog filma
