0
Po ugledu na čuvenih Marksovih „jedanaest teza o Fojerbahu“, pozorišni kritičar i profesor na FDU Ivan Medenica je u autorskom tekstu za Nova.rs izdvojio 11 teza o stanju u našem teatru.
Piše: Ivan Medenica
Na kraju godine očekuje se da izdvojimo, u pozitivnom ili negativnom smislu, autore, predstave, pozorišta, festivale… I ja ću to uraditi, ali je bitnije da se prethodno kaže da je „car go“. Ni to nije originalno, niti preterano dramatično, jer kad nema šta pametnije da se izdvoji kao fenomen u pozorištu, proglašavaju se „kriza savremene (domaće) drame“, „kriza pozorišne kritike“ ili, što cepidlačiti, „kriza pozorišta kao takvog“.
Međutim, u našem pozorištu već decenijama unazad buja najopasnija mogućna kriza, o kojoj bukvalno svi govore u kuloarima, ali retko ko javno. Nisam hrabar što ću ovde sumirati ta raširena razmišljanja: kao pozorišnom kritičaru i univerzitetskom profesoru, pozicija mi je lagodna, jer ne zavisim od pozorišnog – sistema. A, problem je baš u njemu, sistemu, zbog čega i nemamo vrhunske teatarske domete, osim kao izuzetke. Ovde ću nabaciti samo teze (nategnuću da ih bude jedanaest, kao čuvenih Marksovih „jedanaest teza o Fojerbahu“).
1. Nemogućnost normalnog stvaralačkog procesa, zbog toga što uprave pozorišta povlađuju glumcima, čak i stalno zaposlenima, te opravdavaju njihova odsustva s proba prouzrokovana prevashodno snimanjem, u najvećem broju, drugorazrednih televizijskih serija.
2. Dosta niske plate stalno zaposlenih glumaca, o finansijskim problemima „samostalaca“ da i ne govorimo, koje u velikoj meri, nikako u potpunosti, opravdavaju ovakvo ponašanje.
3. Sistem stalnih angažmana u pozorištu kao takav (ne samo glumaca već i, recimo, umetničkih direktora pozoriša – ovo drugo ne postoji nigde u svetu). To nijedna vlast nije preispitala od pada „državnog socijalizma“. Ne zalažem se za ukidanje stalnih angažmana, ali je ispitivanje njegovih modaliteta neophodno (ona izostaje zato što tu nema političkog interesa, a veliki je politički rizik – ako se javno pobune poznata i popularna lica).
4. Hiperprodukcija ne samo glumačkog, već svih stručnih profila u pozorištu na nepotrebno velikom broju fakulteta iz ovih oblasti i u Srbiji i u delu regiona kojem naši građani gravitiraju (akreditacija mnogih od ovih visokoškolskih ustanova i njihovih programa je skandal po sebi).
5. Prilagođavanje studija na većini akademija aktuelnim prilikama, te zahtevima tržišta („grabi svaku priliku“, „što pre radi“, „samo praksa“…)
6. Nepostojanje državnih fondova i programa (izuzetak su neki nezavisni konteksti) za razvoj publike, zbog čega rapidno opada njen kulturni nivo, pa pozorišta, čak i ona elitna, privlače publiku bulevarskim metodama – imenima glumaca iz popularnih televizijskih serija.
7. Hiperprodukcija slabih televizijskih serija, a koja snižava estetske zahteve prema umetnosti glume.
8. Uticaj i političkih kriterijuma u imenovanju upravnika pozorišta.
9. Nemogućnost finansijski održivog angažovanja niza pozorišnih profila (krojači, inspicijenti, garderoberi, binski radnici…), što ozbiljno narušava profesionalni nivo predstava.
10. Očajne finansijske i infrastrukturne okolnosti u kojima radi nezavisna scena. Kad bi imala adekvante, mogli bismo da sagledamo da li je problem bio samo u tim objektivnim neprilikama, ili ima i dubljih razloga: školovanje, realni umetnički potencijali autora i čitavih trupa…
11. Nedovoljna umreženost institucionalnog pozorišta na međunarodnom planu (ne računam region bivše Jugoslavije gde neretko vladaju lični interesi): naši teatri godinama ne učestvuju na stranim festivalima prvorazrednog ranga.
Rad na kompetentnijoj i uticajnijoj pozorišnoj kritici, od školovanja do, pre svega, njenog profesionalnog i finansijskog statusa u medijima, posebna je priča.
I u takvim, nemogućim okolnostima, neke su se predstave, ipak, izdvojile vrlo visokim umetničkim dometima: „Očevi i oci“ (Narodno pozorište Beograd, režija Veljko Mićunović), „Jevanđelje po F. M. Dostojevskom“ (SNP, Novi Sad, režija Jernej Lorenci), „Obična priča“ (Drugdrugu, Centar za kulturu „Vlada Divljan“, režija Kiril Serebrenikov), „Budućnost“ (BDP, režija Žiga Divjak) i još neke.
Bonus video: Aplauz za balet „Ko to tamo peva“ u Ljubljani
