2
Kada je završio priču sa "Crnim biserima" Vlada Janković Džet je "uskočio" u kombinaciju sa Ljubom Ninkovićem, koji je do tada svirao u sastavu "S vremena na vreme" i Stevanom Stevanovićem (SOS bend) i tako nastaje jedna od prvih supergrupa na ovim prostorima "Tunel" koja je opstala čitavih 12 godina.
– Poštovali smo se, iako smo dolazili iz različitih muzičkih miljea. Ljubu Ninkovića poštujem i danas, i mislim da je jedan od naših najboljih autora koji je nezasluženo skrajnut. Pisao je fenomenalne stvari od kojih su neke antologijske u evropskim okvirima. Ali, uvek je imao užasno visoke kriterijume, stalno bio nezadovoljan i mislio da može bolje. Kada sam shvatio kakve stvari odbacuje, rekao sam mu – pa, čekaj čoveče, ovo je fenomenalno…
Konstatuje kako je, nažalost, u muzici neophodno biti „trgovac, samoreklamer“ da bi sa onim što je dobro uspeo da dobaciš do publike. Zato i ne priznaje onu „izreku“ da dobre stvari, bilo da su u pitanju muzika, knjiga ili film, uvek pronađu put do publike.
Osvrćući se na život grupe „Tunel“, kojoj se posle osnivanja pridružio i Vlada Negovanović, i koja je snimila pet studijskih albuma, sa ponosom priča da su uživali u onom što rade.
– Ne sviraš ti samo note, već kroz njih daješ neku svoju emociju, bilo da je radost ili tuga. I ako to radiš iskreno, čuje se. Ima puno bendova koji sviraju savršeno, i to je pošten pristup, ali ta muzika ne dodiruje. Čim se završi, vi zaboravite šta ste uopšte čuli. Skoro sam čistio naše stare snimke, jer planiram da krajem godine eventualno napravim kompilaciju „Tunela“ i tako dobro zvuče – priča Vlada Janković Džet, dodajući da je „Tunel“ bio u nekoj vrsti procepa, generacijskom problemu:
– Znate, po onom principu „isuviše stari za rokenrol, isuviše mladi za smrt“. Za tadašnju novu generaciju mi smo sa preko tridesetak godina bili matorci, a za ove stare smo opet bili neko novo ime. Uvek smo dobro prolazili kada smo nastupali na zajedničkim svirkama, na primer sa „Divljim jagodama“ u Pioniru, ili sa „Dr. Feelgood“ u Pinkiju. Nismo imali svoje „klasične“ fanove, već one koji vole i nas, i zbog toga smo možda bili u senci više nego što smo zaslužili.
Danas se podrivaju veliki umetnici
Možda će to promeniti upravo objavljen prvi koncertni album „Tunela“, u izdanju „Longpleja“, koji obuhvata svirke u periodu od 1982-1985, održane u zagrebačkom „Kulušiću“ (u okviru akcije „Dobrodošli, bolje vas našli“) i na omladinskim akcijama u Negotinu, Paraćinu i Pirotu. Kada je preslušao izdanje, čuo je, kako priznaje, koliko su bili dobro uvežbani, i entuzijazam koji ih je krasio.
– U razmaku od dve godine pokrenute se dve akcije „Dobrodošli, bolje vas našli“, što je bilo veoma korisno za regionalni, tada jugoslovenski rokenrol. Poznato je bilo da bend koji iz Zagreba ne uspe u Beogradu, bolje i da ne svira. Nekoliko bendova „eksplodirali“ su zahvaljujući tim akcijama. „Idoli“, kasnije „EKV“ upravo su u Zagrebu doživeli „katarzu“. Na tom prvom susretu Beograd-Zagreb, „Idoli“ su dočekani u Zagrebu kao „Bitlsi“. A s druge strane, „Film“ i „Haustor“ su zahvaljujući svirkama u Beogradu preko noći postali ozbiljni bendovi. Jedino „Prljavo kazalište“ i „Parni valjak“ nisu tako dobro prošli, čak su imali utisak da ih neko podriva ovde u Beogradu…
U to vreme, kako naglašava Džet, svi bendovi su voleli da sviraju, bilo da su pripadali novom talasu, panku, rokenrolu…
– Danas je sve to postalo pozorište, spektakl, ozvučenje sa tri miliona vati, svetla… A nema muzičkog doživljaja. Izgubilo se mnogo toga. Ne želim da kukam, ali mislim da je elektronika toliko toga upropastila. Iako jeste uštedela vreme u studiju, koje je uvek najskuplje, ne možeš da uživaš uz mehaničke bubnjeve, nije to ta emocija. Čini mi se da danas diskografske kuće svesno rade na tome da nemaju velike umetnike, jer oni su skupi, ne samo finansijski, već zato što su osobenjaci. Danas se guraju u prvi plan producenti, disk džokeji, jer neuporedivo manje koštaju. Koje veliko ime se pojavilo u poslednjih 10-15 godina? Poslednja velika stvar je bila Lejdi Gaga. S vremena na vreme se pojave neka imena, ali nisu megazvezde, već za jednokratnu upotrebu, jednu sezonu i onda doviđenja!
Zato ne isključuje mogućnost da sa „Tunelom“ ponovo stane na scenu. A srećna okolnost jeste da su svi živi i zdravi. Već ima spreman i album sastava koji je osnovao nakon raspada „Tunela“ – „Vlade Džet benda“.
Od rokera do radijske zvezde
I jedan od prvih rokera na ovim prostorima već decenijama je radijska zvezda. Od 1978. godine, kada je počeo da radi na Radio Beogradu, bio je voditelj i autor tri emisije: „Linija za rokenrol“, „Demo ekspres“ i „Hit 202“. A prvi put je ušao u radio daleke 1961. godine kao brigadir, pravo sa radne akcije.
– Imao sam tada 15 godina, a pričali smo o životu brigadira na Adi Ciganliji. Ali, nikada pre sebe nisam video kao domaćina u radiju, već gosta, jer sam i posle dolazio sa „Crnim biserima“. I, odjednom sam prešao tu rampu i bio sa druge strane. Za samo petnaestak dana sam shvatio da sve ono što sam čitav život radio bilo je zapravo spremanje za radio!
Dve legende rokenrola na ovim prostorima: Cane i Vlada Džet – večeras na Dvestadvojci!#DemoEkspres – od 22:00!https://t.co/JZ7XlKAv3i pic.twitter.com/IdhZcyr3Su
— Radio Beograd 202 ? (@Beograd202) January 5, 2017
Kroz emisiju „Hit 202“ predstavio je i promovisao brojne bendove. Od prvog sekunda kada je počeo da radi na radiju shvatio je da će mu misija biti da mladim muzičarima da šansu:
– Cilj mi je bio da dođem u poziciju da mogu da pomažem mladim, ali i starim bendovima. Svima je potrebna pomoć, kako god se zvao. Nikada nikoga nisam odbio i nikada nikome nisam uzeo „žutu banku“, što je jako bitno, jer je nažalost to uobičajena praksa… – naglašava Džet.
Ta njegova pomoć nebrojenim muzičarima priznata je i zvanično. Ovenčan je sa nekoliko nagrada, a podseća da je, nakon što je dobio „Zlatni mikrofon“ Radio Beograda, istakao kako to nije „priznanje njemu lično, već profesiji“:
Vladimir Janković Džet, autor i voditelj emisija #Hit202, #DemoEkspres202 i #LinijaZaRNR, je jedan od ovogodišnjih dobitnika nagrade „Zlatni mikrofon”. Dodela ovog značajnog priznanja koje dodeljuje Radio Beograd održana je danas u Kamenoj sali Radio Beograda. pic.twitter.com/cvBSZ1JntY
— Radio Beograd 202 ? (@Beograd202) October 1, 2018
– I kada je „Ju grupa“ dobila odlikovanje od tadašnjeg predsednika, shvatio sam to kao da je naša branša-rokenrol dobila priznanje. I kada je Bob Dilan dobio Nobelovu nagradu za književnost, osećao sam se kao da sam je ja dobio. Naravno, ne poredim sebe sa Dilanom, ali mi smo iz istog miljea. Kada neko „od naših“ dobije priznanje, to je čast za sve nas!
„Pomirenje“ sa Milanom Mladenovićem
Iako su posle radija došli i televizija i internet, Džet smatra da je ovaj medij i dalje neprikosnoven. I da ga ništa ne može ugroziti!
– Radio ima tu tihu indoktrinaciju, koju nema nijedan drugi medij. Uvek upotrebljavam isti primer- sedite kod kuće, radio vam svira, i čujete reklamu za servis za popravku i odgušenje cevi „Radulović“. I čujete je sto puta. I sutra kad vam se zapuši cev nećete zvati Jankovića ili Petrovića, već Radulovića. To vam je ostalo negde zapisano u mozgu. Radiju nije potrebna tolika posvećenost kao televiziji ili koncertu. Radio čujete i kada ga ne čujete. Vasa podsvest registruje taj zvuk, a posebno ako vam se nešto svidi. To je moć radija. Čini mi se da danas čak i radijski ljudi potcenjuju ovaj medij i zato su nam radio program takvi kakvi jesu. Ali, biće bolje jednoga dana…
Iako priznaje da je među muzičarima uvek bilo i uvek će biti dosta sujete, Džet se trudio da razdvoji ličnost od dela.
– Primera radi, nisam imao dobar odnos sa Milanom Mladenovićem, praktično do pred njegovu smrt. „Izradio“ me je više puta, dok sam sa Margitom i Bojanom Pečarom bio baš dobar. I možda dve godine pre njegove tragedije sedimo zajedno za stolom na Gitarijadi i Milan mi priznaje kako me je izradio dva puta. Na to mu uzvratim- tri puta, ali da zbog toga nisam ljut. „Izmirimo“ se tad, iako se nikad nismo svađali. I shvatim, između redova, da je njemu neko nešto rekao ili preneo o meni, naravno pogrešno. Bio je jako interesantna muzička ličnost, i znao sam ga još dok je svirao u grupi „Limunovo drvo“. Još tada je bio neobičan, a kada je osnovan „Šarlo akrobata“ bili su jedini bend na „Paket aranžmanu“ koji je nešto svirao. Užasno zanimljiv bend-tri potpuno različita muzičara, dva autora (Mladenović i Dušan Kojić, prim.aut) od kojih svaki ima svoju viziju, ali to se nekako sve uklopilo. Šteta što nisu potrajali.
Ne možeš sve da imaš
Od dečka koji ima ploče, Vlada Janković Džet stigao je odavno do statusa jednog od najvećih kolekcionara u nas. Danas ni sam ne zna koliko ima ploča, kao ni da li je tridesetak hiljada vinila tačna cifra, odnosno da li je dužina kolekcije nekoliko desetina metara:
– Ne znam brojku, ali znam šta imam u kolekciji. Prestao sam da brojim još kada sam skupio 150 ploča. Ali, nikada nisam skupljao ploče da bi ih imao što više, već da bih imao ono što mi treba. Ako ne znaš šta imaš u kolekciji, onda je to gomila plastike ili diskova koja ne služi ničemu.
Iako se svaki kolekcionar, neminovno, susreće sa brojnim radostima, ali i jadima Džet ističe da je srećna okolnost kod skupljanja muzike ta što nikada ne možeš da imaš sve:
– Uvek postoji još neka pesma, ili neki snimak koji nemaš. Kad skupljaš sličice ili neke marke, zalepiš ih u album, i šta dalje? Pogledaš ga jednom, dva puta i to je to. A ploče, pre svega, slušaš, uživaš u njima, vraćaš im se iznova. A stalno se i snima nova muzika i to je lepota. A nevolja je što ne možeš da imaš sve. I stalno sebi kažeš: „Ah, da imam i taj album…“
Iz svoje prebogate kolekcije danas, kao i nekad, izdvaja desetak omiljenih naslova, među kojima su ploče Badija Holija, „Stonsa“, Elvisa, „Enimalsa“, „Led cepelina“, „Dip parpla“, Fetsa Domina, Kleptona…
– Imao sam čast da upoznam Erika Bardona iz „Enimalsa“ kada je bio prvi put u Beogradu. Čak mi je nudio i da sviram sa njim, jer je bio nezadovoljan bendom koji ga je pratio. Najpre sam radio intervju sa njim, a posle toga smo sedeli u „Interkontiju“ i pričali još sat i po. Popili smo malo, otvorio mi je srce i svašta ispričao…
Pre petnaestak dana napunio je 75 godina, i toliko toga pamti iz bogate karijere. Naravno, ne zaboravlja izlazak prvog singla „Crnih bisera“, ili pobedu sa prvim sastavom na Gitarijadi, ili kada je sa „Vlada Džet bendom“ svirao kao predgrupa „Dip parplu“.
– Sama činjenica da sviram pre benda na koji sam se palio do juče bila je neverovatna. Bilo je to polovinom devedesetih, i iako tada nisam bio klinac, pet dana nakon toga samo sam o tome razmišljao. Ne zaboravljam ni uspehe sa „Hitom 202“, i turneju koju smo tokom deset godina organizovali po Srbiji, pružajući šansu mladim bendovima u direktnom prenosu na radiju i afirmišući tako nekoliko imena. Na to sam veoma ponosan, jer smo u jednom trenutku uspeli da sprečimo gašenje rokenrola u Srbiji. Znate, ako se rokenrol ne svira, onda ne postoji!
I kada se osvrne na ceo svoj život danas je najsrećniji što mu je hobi, spletom srećnih okolnosti, ali i velikim radom, postao zanimanje:
– Možda sam mogao da budem uspešniji i bogatiji da sam se bavio nekim drugim poslom, ali ne bi to bilo to. Uspeo sam da od hobija napravim profesiju i od toga nema lepše stvari – zaključuje Vlada Janković Džet.
Kraj
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
