5
Odlazak majke Zorke u zatvor možda je ono što mi se u svesti najdublje upečatilo. Još mi je pred očima kako je za zatvor obukla sve najlepše što je imala.To je za nju bio najsvečaniji čin i prvi izlazak na javnu scenu. Ujedno je to bila i preobuka u slučaju ukopa, kaže za Nova.rs Matija Bećković.
Retko je Matija Bećković u svom stvaralaštvu zalazio iza stiha u ono prozno. Držao se veličanstva poezije pa su mu, vremenom, i govori odjekivali kao rime. Njegova najnovija knjiga „Majka Zorka“ ( Vukotić Media) je u prozi, ali je ispisana više majčinim nego njegovim rukopisom. Njene priče su potpomagale njegove pesme, a i sad se skladno naslanjaju jedne na druge. Ovom knjigom podigao je još jedan spomenik svojoj majci, ali i svim našim majkama-mučenicama čiji su životi, kako i Zorka Bećković primeti za svoj, „jedan tužni roman“.
– Davno sam napisao da je za nastanak “Gorskog vijenca” velike zasluge imala sveska u kojoj je napisan. Špijun je odmah javio da je Vladika „kupio lijepe hartije u Kotoru“ što je bio znak da nešto smera. I kad je napisao to što je napisao rečeno je „da je imao na čemu“. Najveća svetinja je sveska neispisana.
Oduvek sam zazirao i od jednog lista čistog, belog papira, kamo li od velike sveske bez linija, zamišljajući šta bi sve tu moglo da stane i da se napiše. I šta je već na tolikom sveskama napisano. Štedim hartiju, pišem na okrajcima i s druge strane kalendara i računa. Nadživeće me gomile sveski i brda čistog papira. Majka Zorka se nije bojala ni papira ni velike crvene sveske koju sam joj dao i predložio da u njoj, ispiše svoj životopis. Ja se nikad ne bih usudio da u takvoj svesci nešto pišem i „štetim hartiju“. To nije ni bila sveska nego maketa za knjigu koju mi je dao tehnički urednik jednog izdavača.Imam takve prazne sveske na čijim koricama piše „Braća Karamazovi“ ili „Istorija srpskog naroda“. U njima još nisam ništa napisao. Možda ću nešto prepisati.
Majka Zorka je svoj život znala u prste i samo za mene, sve redom lako i čitko ispisala. To je bilo pre pola veka. Ove godine mi je kuća Vukotića njen rukopis prekucala, a meni je preostalo da napišem pogovor. Već sam imao dosta pesama inspirisanih događajima koje majka opisuje. Njene uspomene su postale komentari mojih pesama a fotografije najvernije ilustracije. Razume se, Maja Zorka nije ni sanjala da bih ja to mogao objaviti i da bi to mogla biti knjiga. I bolje što nije. Da je na to i pomislila – ne bi ništa valjalo. Verujem da bi joj se „podigla dijafragma“ podešavajući šta je za javnost, a šta nije.
Sve samo stradanje bez smisla i razloga. Izgleda da su ove Andrićeve reči, koje ste stavili kao moto knjige, najbolji rezime životopisa vaših roditelja. Da li ste nekad pomislili da je moglo drugačije?
– Da je moglo bilo bi…Majka Libera Markonija je u svoje vreme molila Ivu Andrića da njenom sinu kaže da ne pije naglašavajući da ga Libero mnogo voli i ceni. Andrić joj je odgovorio: „Gospođo, kad bi vaš sin prestao da pije to više ne bi bio vaš sin“. Povezuju se moje rane i moje pozne godine – da me to zapanjuje, čas plaši a čas raduje.
Kad sam pitao Desanku Maksimović, nisam samo ja nego i još jedan kolega, kako to da je u mladosti objavila samo jednu zbirku pesama a u dubokm godinama objavljuje knjigu za knjigom, ona je odgovorila: „Otvorilo mi se!“ Možda se tako „otvorilo“ i meni…
Knjiga započinjete dnevnikom majke Zorke iz kolašinske tamnice. Pamtite li dane kada su je odveli u zatvor, gde ste vi deca boravili i kako ste to preživeli?
– Odlazak Majke Zorke u zatvor možda je ono što mi se u svesti najdublje upečatilo. Još mi je pred očima kako je za zatvor obukla sve najlepše što je imala.To je za nju bio najsvečaniji čin i prvi izlazak na javnu scenu. Ujedno je to bila i preobuka u slučaju ukopa. Imala je mali ožiljak na bradi. Ličio je na njen lični pečat i iskrsnuo za tu priliku. Njene zatvorske dane sam probdeo i preplakao. Do dan danas je zamišljam kako sa sprovodnikom ide preko Rovaca do zatvora u Kolašinu.Ona fotografija sa crnom maramom, na koricama knjige „Majka Zorka“, nastala je po njenom izlasku iz zatvora. Slikala se za ličnu kartu, jer bez lične karte nije mogla da se vrati u Rovca.
Inače, ja sam rano otišao od kuće i malo sam bio sa majkom. Samo prvih pet godina se nismo razdvajali, a posle ponajduže za vreme školskog raspusta. A i tad sam žurio da što pre odem izmišljajući da imam hitna i važna posla.
Knjiga jeste naslovljena majkom, ali jednako je njen junak vaš otac Vuk kojeg je ratu zatekao na „pogrešnoj strani“. Kao da ste hteli i njemu da se odužite?
– Da ponovim. Ko ima majku ima i oca. Ona ga je stvorila, pošto je on stvorio nju. To je delo ljubavi. Govorila je: „Ko voli – voli i sve njegovo.“ I očeva braća, gledali su u njoj brata, a ne snahu. Dok ovo govorim pomišljam na Ivu Andrića koji je govorio i pisao o čemu sve nije, sem o ocu i majci. I u njegovom stanu sam video mnoge fotografije, samo nisam video fotografije njegovih roditelja. On je bio „sam sebi predak“. I to je sve jedna ista priča i jedna ista majka. Šezdesetih godina prošlog veka pojavila se pesnikinja Gordana Todorović iz Niša. Odmah je blesnula i brzo se ugasila. Nadživeo je njen stih koji mi je često padao na um dok ovo pričam: „Ako to koga zanima!“
Jedva da ste oca zapamtili, a potom mu ni groba niste znali…
– Hiljade su pobijene bez suda i spiska. Nisu ni znali koga su sve ubili, pa su tragali da im neko slučajno nije promakao. Za one koje su lišili i života i smrti raspitivali su se i pitali njihove bližnje: „Javlja li se?“ U samoubilačkom ratu, poražena strana, a to je najmanje pola naroda, ostavljeno je i bez groba. I same porodice su živele u nadi da su bezgrobnici živi i tako su nastajale bezbrojne legende dok je sva prošlost postala književnost i prešla u nadležnost poezije. Bilo bi krajnje vreme da se neko pozabavi čija je to ideja da niko od ubijenih posle rata, zarobljenik ili osuđenik, vojskovođa ili vojnik – nema groba. Ni traga da je postojao.
Ni u privatnim razgovorima otac nije ubrajan u mrtve. Nikad niko nije rekao pokojni Vuk. Tako se održavala nada, podgrevana vera i ostavljan utisak da mi, ne samo verujemo nego i znamo da je živ. Pa iako nije, nek drugi misle da jeste.
Moglo bi se reći, da ste čitav život i vi i majka tragali za njim. Letos ste, pak, prvi put otišli u mesto za koje se smatra da je bilo mesto pogibije vašeg oca. Zašto tek sada?
– Nisam bio siguran ko koga traži, ja oca ili otac mene. Akademik Janez Milčinski koji je bio i član SANU, pisao mi je da je tu grob mog oca. U spisku ubijenih navedeno je: „Kapetan Vuk Bećković, 18. maja 1945. godine. Odbio da se preda.“ To je bilo devet dana po završetku Drugog svetskog rata. Objavljena je i knjiga u kojoj smo se hvalili kako je rat u Jugoslaviji trajao nedelju dana duže nego na celom svetu.Za to vreme ubijani su zarobljenici. Milovan Đilas je napisao da nije ubijeno više od trideset ni manje od dvadeset hiljada zarobljenika. Da ne zna ko je to naredio, ali zna da to nije bilo moguće bez naređenja sa najvišeg mesta.
Kroz život ste nosili žig oca, a jednom ste tu karmu definisali čuvenom rečenicom „Što sam ja više izlazio na glas u književnosti, to je moj otac dobijao viši čin u četnicima. Kad bih slučajno dobio Nobelovu nagradu, on bi postao Hitler“. Koliko je to bio teret a koliko blagoslov?
– Da sebe citiram: „Kad je reč o ocu koga nema/Kad sve ovo prođe videće se/Da su svi nestali a on ostao/Da nikog nema samo njega ima/A bez njega ne bi bilo nikoga i ničega“.
Jesmo li se, napokon, pomirili?
– Mrtvi su se pomirili, a mi se još nismo pomirili sami sa sobom. Dovoljno je reći da su deca Draže Mihailovića bili jedno u četnicima, drugo u partizanima i da su sinovi vojvode Mišića bili jedan na jednoj, drugi na drugoj strani. Jedan je ubijen u Valjevu kada je rekao čuvenu reč. Nakon što su otkrili da je njegova majka Nemica, napomenuli su mu da je pola njegove krvi nemačko i da računaju na njegovo razumevanje, on je odgovorio: ne računajte na tu polovinu, ona je istekla na Kolubari. Drugi je završio na Golom otoku kao i Dražina deca. A nema nijedne porodice koja nema sličnu sudbinu.
Na šta vam liči Crna Gora danas?
– Na ono kad se napiše malim slovima.
Je li tako nešto zaslužila?
– Trudi se da to opravda.
Rođeni ste u Senti, rano detinjstvo proveli u očevom rodnom selu Velje Duboko u Morači i Kolašinu, pa Slavonski Brod, Valjevo… Šta držite za zavičaj?
– U Senti sam se rodio, u Valjevu preporodio, a Velje Duboko je preveliko i preduboko.
Velje Duboko, na žalost, danas postoji, maltene, samo kao toponim, a na mestu porodične kuće stoji krst. Ipak, vi ste ga sačuvali u vašim poemama, dajući mu epsku dimenziju. Kad ste poslednji put bili tamo i šta ste zatekli?
– Kad je umro poslednji od mojih stričeva. Onima koji su došli da ga isprate, zahvaljivao sam se u ime porodice i rekao da im više nećemo dosađivati sa našom pogibijom. Pre toga smo moj brat i ja na našem kućištu u Veljem Dubokom postavili krst, koji je osveštao Mitropolit Amfilohije. Mislili smo da na krstu napišemo reči našeg pradede Vuja Bećkova: „Gde god sam hteo nešto da učinim svud sam poginuo.“ Ali nismo napisali ništa. Neka krst govori sam.
Bonus video: Bećković
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
