0
Bilo je to 11. februara 1944. godine. Baš toga dana Nemci su ušli u mestašce Maslinica na ostrvu Šolta. A toga dana rodio se u istom tom mestu Lordan Zafranović. I jedva je ostao u životu, priznaje u prazničnoj, životnoj ispovesti za Nova.rs veliki reditelj i scenarista.
Bar mu je tako, dodaje Lordan Zafranović u razgovoru za Nova.rs, pričala majka Marija…
– Više puta sam majku snimao kamerom i svi njeni iskazi o mojim prvim danima života su potpuno autentični – odsečan je Lordan Zafranović, dok sedimo u okićenom, prepunom lokalu jednog beogradskog hotela okruženi žamorom i smehom ostalih gostiju. I ta graja, tako karakteristična za beogradske lokale, ali i prazničnu groznicu, svojevrsna je kontrateža turobnoj priči o prvim decenijama života jednog od najvećih reditelja i scenarista s ovih prostora.
Ne slučajno, pominjući mamu, Lordan Zafranović počinje za naš sajt da kopa po sopstvenim i davnašnjim sećanjima majke:
– Bilo je to usred noći, u dva, a toga jutra je grupa partizana s jednom riđokosom partizankom na čelu ušla u selo na Šolti. To selo se i danas zove Maslinica. Tad je to bilo ribarsko, a danas je veliko turističko mesto. Partizani su toga jutra ubili jednog od domaćih špijuna, koji je radio za Nemce. Nekoliko sati nakon mog rođenja, došao je pop da špijunu, pre sahrane, odreši grehe. Mama me je, kao nahoče, žurno nosila u kutiji od cipela i kazala svešteniku: „Daj, pope krsti mi ovoga maloga da mi ne umre nekršten“. Kad je odrešio greh mrtvacu, mene je krstio, prethodno upitavši: „Šta je danas?“ I kada su mu rekli da je praznik Gospe od Lurda, neminovno je bilo da mi ime bude Lordan.
Ali, krštenje nije označilo kraj muka za vas. S obzirom da su se još vodile bitke s Nemcima na ostrvima, pričali ste jednom, meštani su se sklonili u poljske kućice u kojima nisu smeli da zapale vatru…
– Da, bio je to februar mesec, a na ostrvima je tad jako hladno. Bilo je minus dva. I nekoliko noći zaredom žene su u tim poljskim kućicama, u kojima je bilo ledeno, duvale u mene kako bi mi dahom pružile kakvu-takvu toplinu. Preživeo sam, a onda su stigli partizanski brodovi, trabakuli, i narod se ukrcao na njih. Najpre smo krenuli na Vis, pa u Bari. Put je trajao pet-šest sati jer je more bilo nemirno. Kad smo se iskrcavali s broda majka je pala preko mene, i mislila je da sam umro… Međutim, živnuo sam nakon pola sata. Smestili su me u neku fabriku cementa. Mater mi je pričala da su na gornjem spratu bili Jevreji, pa je dole po nama padala cementna prašina. I pluća su mi se tad, praktično, zacementirala. Ali, onda je kao anđeo naišao moj otac. Bio je u Titovoj pratnji, pa su nas premestili u vile udaljene dvadesetak kilometara od Luke Bari. I tu sam se preporodio, ali trajalo je to mesec dana. Prebacili su nas potom u Taranto, a odatle smo teretnim brodovima, u kojima je bio mrkli mrak, i gde su sve žene terali da se svuku i špricali ih DDT-jem, dakle potpuno paklena situacija, krenuli ka Aleksandriji. Potom su nas vozom kroz pustinju doveli do Sueca i smestili u šatorsko naselje. Tamo je bila cela Dalmacija. I tu smo proveli godinu i po dana, tamo sam prohodao i onda smo se vratili prvo na Šoltu, pa onda i u Split.
Iako je vaš otac želeo da nastavite porodičnu tradiciju, zbog čega ste upisali Pomorsku školu u Splitu, kako to da ste diplomirali slikarstvo i književnost i otkud interesovanje za film još u tinejdžerskom periodu?
– Moj otac je hteo da nasledim tradiciju brodogradnje. Oni su bili čuveni brodograditelji. I upisao sam u Splitu srednju tehničku, koja se pretvorila u Pomorsku školu. Tu sam naučio geometrijske forme koje su savršene, harmonične, idealne. U toj Pomorskoj školi već sam počeo da se bavim fotografijom, a onda su me drugari doveli u Kino-klub, koji je u to vreme postojao u Splitu. Tamo smo gledali neme filmove, bili svedoci začetka zvučnog filma, a pohađali smo i vrlo jak filmski kurs, gde si mogao da naučiš sve. Taj kurs je bio, možda, značajniji za mene nego čitave četiri godine studiranja na praškoj FAMU. Odmah smo počeli da pravimo filmove, jer je eksperimentalni i kratki film tad bio izvan komunističke ideologije. Bilo nas je malo, pa su nas puštali da radimo šta smo hteli. Mi smo tu slobodu iskoristili i imali dosta uspeha u Evropi i u Jugoslaviji. I to se pročulo kao Splitska škola.
Već za prvi kratki film „Nedjelja“ dobijate nagradu.
– Da, konkurisali smo na Saveznom festivalu u Sarajevu. Odvijao se u tamošnjem Domu armije. Pamtim da je bilo minus 17, ma strašno. I Žika Pavlović je dobio prvu nagradu, mi drugu. To nam je bio podsticaj za dalji rad, potvrda da smo na pravom putu. Tih šezdesetih naša filmska avangarda bila je jača od francuske. Sada, nakon 60 godina drugačije se sve valorizuje. Mi smo uglavnom eksperimentisali s osnovnim alatima filmskog medija. Išli smo ka čistom filmu koji nije opterećen ni sa čim, osim vizuelnim ritmom, vremenom i prostorom.
A da li je bilo teško iz tadašnje Jugoslavije krajem šezdesetih otisnuti se u Prag i upisati FAMU?
– Pa, jeste. U ono vreme su nas nekolicinu amatera, među kojima je bio i Rajko Grlić, praktično zamolili da idemo tamo da studiramo. Bila su to potpuno druga vremena. Davali su stipendije i hteli su da nam omoguće da studiramo na jednoj od najboljih filmskih akademija. Ali ja sam u početku bio protiv. Jedva sam pristao da krenem na veliki put. Bilo je zimsko doba, išli smo preko Mađarske vozom Grlić i ja. Ušli smo u Prag rano, u šest ujutru. Bilo je maglovito, nekako mi je sve delovalo strašno. Izašli smo iz voza, a Grlić se izgubio. Kad smo se, na jedvite jade, pronašli, ja sam mu rekao da bih se vratio u Hrvatsku, jer je nemoguće da se „na tom mestu živi“. Ali, došli su po nas sa akademije, smestili nas u neki dom za strance i tako je sve počelo.
Kad ste 1971. završili FAMU i vratili se u Zagreb odmah iskrsavaju i prvi problemi?
– Da, u Zagrebu sam se odmah sukobio s Društvom filmskih radnika. U to vreme već je vladala nacionalistička struja koja se zalagala za promene koje bi vodile samostalnosti Hrvatske. Iskrsavale su nacionalističke, pa i šovinističke situacije. Pojavio se film Krste Škanate „Teroristi“ i u Društvu su tražili od svih nas kao profesionalaca da bude cenzurisan. Rekao sam da ne sme da podleže cenzuri, jer je izvanredan film i da bi trebalo da bude prikazan. Odmah su me izbacili iz Društva i onemogućili rad u Hrvatskoj. U to vreme je Filip David došao na čelo Drugog programa Televizije Beograd i prebacio sam se u Beograd. Ponudili su mi da ekranizujem jednu od priča Davidovog i mog zajedničkog prijatelja Mirka Kovača. Prihvatio sam, i sa Slobodanom Cicom Perovićem i Draganom Nikolićem snimio sam TV film „Ubistvo u noćnom vozu“, jednu vrstu krimića, jer se već osećalo da će se raspasti naša država.
S filmom „Okupacija u 26 slika“ još 1978. godine započeli ste trilogiju koju čine i „Pad Italije“ i „Večernja zvona“. Često ste govorili da je taj film i danas aktuelan, da može da služi kao upozorenje za ono što se desilo i što će se dogoditi u budućnosti….
– Može i danas. Nacionalizam i fašizam na ovim prostorima, ta ekstremna mržnja koja se stvara i dalje, napravila je toliko nesrećnih situacija, rušenja, ubijanja, masovnih ili pojedinačnih. Strašne tragedije desile su se u ova dva rata za koje ja znam – Drugi svetski i onaj devedesetih. I danas se ta mržnja podstiče, ništa nije rešeno. Ako u jednom trenutku neko bude želeo, može ovde zapaliti štogod. A trebalo je da budemo braća i sestre…
Tu mržnju i zlo, koje vas okupira i u filmskom opusu, osetili ste kad ste sredinom sedamdesetih stupili u Spomen-park Jasenovac. Zašto ste tada, u tom logoru smrti zanemeli, zašto ništa, nakon tog trena, nije bilo isto?
– Očigledno zbog tog „bratstva i jedinstva“ u bivšoj Jugoslaviji. Komunisti nisu hteli da stvaraju zlu krv, pa je to bila tabu tema. Vrlo se teško otvarala. A mi ništa nismo znali o tome, u školi nas nisu o tom zločinu učili. Kad sam se, sasvim slučajno, susreo s tim zlom, bio sam šokiran. Zato je taj film imao funkciju, taj dokumentarac je bio upozorenje na opasnost, apel da se tako nešto ne ponovi. Bio je to krik, na momente otvoren i žestok, protiv zla, da bismo izazvali šok koji bi gledaoce doveo do spoznaje koliko je to opasno. Međutim, kad je izbio rat u Jugoslaviji, shvatili smo da naši filmovi nisu napravili ništa – imali su mali domet. Bili smo pomalo razočarani, jer smo mislili da je uticaj filma jači. Izgleda da nije.
Dokumentarac „Krv i pepeo Jasenovca“ je dobio Gran pri u Beogradu i trebalo je da bude jugoslovenski kandidat za Oskara. Tad kreće odmazda spram vas, zbog koje ćete šest godina kasnije morati da napustite Hrvatsku?
– Da, ali pravi okidač je bio sledeći film – „Zalazak stoleća/Testament L. Z.“, o suđenju Andriji Artukoviću. Taj film, kojim sam želeo da pokažem šta je to, u stvari, bila Nezavisna država Hrvatska, radio sam pet-šest godina i došla je 1991. U tom trenutku postojala je opasnost da se film nikada ne završi, jer su neki već krenuli da ga „ćope“. Međutim, kako sam već imao negativna iskustva kad su osetljivi filmovi u pitanju, ja sam bio i producent. Tako da sam imao negativ filma. I kad su me oni kojima sam se „zamerio“, pod pretnjom policijom, izbacivali iz montaže, na kraju i iz same zgrade Televizije Zagreb, koja je bila koproducent filma, uzeo sam negativ i nekako uspeo da pređem granicu, da izađem iz Hrvatske. Pokušao sam da film završim u Parizu, pa u Beču, a na kraju sam to uradio u Pragu. I film je obišao ceo svet. Zbog tog filma direktno sam nadrljao. Prozivali su me da sam izdajnik. Bilo je posebno opasno u vreme rata u bivšoj Jugoslaviji. Govorili su da su taj film i sve što radim jedna vrsta antipropagande. Franjo Tuđman me je stavio u svoju belu knjigu na čitavih pet stranica. Govorio je protiv oba filma, i „Jasenovca“ i „Testamenta“, a nijedan nije nikada video. Bila je to teška situacija koja se proteže do danas. Jer ja sam pokušao da radim u Hrvatskoj kad je otišao Tuđman i došli novi. S kojim god projektom da sam konkurisao, nije bilo šanse da išta dobijem. U Hrvatskoj više od 30 godina nisam snimio ništa.
Živeli ste u Parizu, pa u Beču i na kraju u Pragu, gde ste i danas. Da li se i sad, s 80 godina, osećate kao emigrant?
– Ja nemam državu, dom. To je problem. Putujem u nekom vakuumu. Danas su filmski producenti države. Ako nisi u jednoj od tih država, teško ti je da napraviš film, ne možeš ni u Evropi da konkurišeš ni na jednom fondu. I čoveku, koji praktično ne pripada nigde, kao ja, teško je da radi bilo gde. Zato mi je bilo važno da ovde u Beogradu napravim film „Zlatni rez 42“. Nosim ga toliko godina u sebi, još od vremena Jugoslavije. Sad smo ga obnovili i to je moderan film o zlu. Videćemo kako će proći, ali mi je ovde, u Beogradu, pružena velika mogućnost.
Ali tek iz trećeg ili četvrtog pokušaja. Bili ste odbijani na konkursima Filmskog centra Srbije, a završili ste i na sudu s Predragom Gagom Antonijevićem, optuživši ga da je plagirao scenario Arsena Diklića „Djeca Kozare“ za svoj film „Dara iz Jasenovca“?
– Jeste, bili smo odbijani, ali smo na kraju ipak uspeli. Vrlo mi je važno da mi se niko u film i seriju nije petljao. A još traje taj sudski proces protiv Antonijevića zbog scenarija koji je za mene Diklić radio. Ali, to me ne zanima uopšte. Film mi je najvažniji. Taj „Zlatni rez“ ima više značenja. Jedno od prvih jeste simetrija, ono savršenstvo kvadrata i kugle. I unutar samog filma, uprkos svemu, težimo savršenstvu, harmoniji. Gledaoca privlači nešto iznutra, i ne može ni sam sebi to da objasni.
Još od dokumentarca o Jasenovcu govorili ste da analizirate zlo. Jeste li ga dokučili posle stotinak filmova?
– Ne čini se nikada zločin bez razloga. Dokučio sam, donekle, čemu zlo. Shvatio sam da ga svi mi nosimo u sebi, samo zavisi na koji način se ono isprovocira, izađe. Da li posredi pojedinačno zlo ili masovno, a imali smo ovde i jedno i drugo. Uglavnom to zlo dovodi do toga da čitavi narodi bivaju izmanipulisani. Čak postoje zakoni po kojima možeš da ubijaš koliko hoćeš bez ikakvih sankcija. U ljudskom rodu zlo ide paralelno s dobrotom. Hvala bogu da postoji dobro, jer ipak vodi civilizaciju dalje. Biće tragično ako neko upotrebi atomsko oružje, jer onda više neće imati ko da bude dobar.
Prethodnu godinu ste obeležili i dobivši dve značajne nagrade – Martovskog za životno delo, i međunarodnu Trebbia u Pragu. Znače li priznanja štogod posle toliko decenija karijere i tako turbulentnog života?
– Meni su oba priznanja draga. Posebno Martovskog, jer je to bio moj prvi festival u karijeri. Na taj festival sam godinama dolazio sa svojim kratkim filmovima, i tu sam imao prekrasne prijatelje. Bio je to period kad smo mislili da svojim stvaranjem menjamo svet. Ta nagrada mi je posebno draga. Nagrada u Češkoj, takođe, zato što je to internacionalno priznanje za umetnost. Dobro je da su me prepoznali u toj gomili ljudi koji se bave danas umetnošću.
Zašto je „Zlatni rez“ film koji ste, kako su mi govorili vaši prijatelji, morali da izgurate koja god bila cena?
– Za mene je vrlo važan, presudan čak. Obično svakom svom filmu postavljam pitanja. Tako je bilo i s ovim. I na kraju, na postavljeno pitanje – šta je to zlo, dobio sam od svog filma odgovor. Ja vam ga neću otkriti, jer gledaćete film, pa ćete sami videti…
A kada?
– Mislim da će film najpre gledati festivalske komisije, a onda, ako ga festivali uzmu i budu saglasni da se može prikazivati u zemlji i regionu, moglo bi to biti negde krajem marta.
Ima jedno mesto u Beogradu gde ste, po „nalogu“ Filipa Davida, voleli da se susrećete sa kružokom intelektualaca – rediteljima, piscima, novinarima. Bila je to „Galerija“ i tu su često mogli Beograđani usred dana da vas vide…
– (smeh) Često sedimo i dalje. A mene su specijalno primili u kružok kao Dalmatinca i prijatelja. Jer ja sam, ipak, bio u toj klapi književnika koju su nekad činili Kovač, Kiš, Bulatović… Voleli su film, i sa mnom sarađivali. Filip David je u ono vreme bio urednik, pa su zahvaljujuči njemu dolazili književnici, reditelji. On je zanimljiva ličnost koja je uvek okupljala sve. I sad se okupljamo, samo na drugom mestu, u Palmotićevoj, blizu njegove kuće, u „Smaragdu“. To podnevno druženje traje kratko, ali bar se šalimo, a i razmenjujemo informacije o politici, stanju u umetnosti ovde i u svetu. To su sve intelektualci, vrhunski ljudi, a ja sam obično zadužen za to da unosim dalmatinski humor…
Kad 11. februara napunite 81 godinu, kuda dalje?
– Ka stvaranju novog filma (smeh). Ne, ovog – „Zlatnog reza“, već novog. Ono što još u životu nisam napravio – to je neki novi film i opet neka nova estetika (smeh).
Bonus video: Događaji koji su obeležili 2024.
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
