1
Sarajevo, sa svim onim što nosi na simboličnom nivou, postao je prostor za sve ljude koje zanimaju filmovi iz ovog dela sveta. Važno je imati film u Berlinu, Kanu, Veneciji, ali jako je dobar odjek i kad imate film u Sarajevu, kaže za Nova.rs bosanskohercegovačka scenaristkinja i selektorka Sarajevo film festivala Elma Tataragić, ujedno jedna od ličnosti koje su 1995. pokrenule ovaj festival.
– Svima nama u Sarajevu pod opsadom Prvo ratno kino je bio prostor koji nam je pružao neku sliku normalnosti, običnog života i nečeg što nismo mogli da vidimo na ulicama. I svaki trenutak, iako to nije bilo lako, koristila sam da bežim u to kino. Sećam se, kad sam prvi put sa 16 godina ušla u prostorije Akademije scenske umjetnosti, gde su se održavale filmske projekcije, i gde je bio kultni klub „Obala“, sebi sam rekla – želim da budem tu.
Ovim rečima započinje ispovest za Nova.rs priznata sarajevska scenaristkinja, profesorka na Akademiji scenskih umjetnosti i selektorka Takmičarskog programa Sarajevo film festivala Elma Tataragić.
Ubrzo joj se ta želja pretvorila u realnost. Tražili su u „Obali“ nekog mladog, ko dobro govori engleski jezik. Prijavila se i dobila posao:
– Počela sam da radim u „Obali“ još pre nego što sam završila srednju školu. Kad sam počela da radim već je funkcionisalo Ratno kino, a oformljeno je i filmsko odeljenje, da bi iz tih projekata proizašla ideja o većem festivalu, što je 1995. preraslo u Sarajevo film festival. „Obala art centar“ nije radio samo filmove, već i koncerte, izložbe, bavio se izdavaštvom, umetnošću uopšte. Ispostavilo se da je Sarajevo film festival, koji slavi 30. rođendan, postao glavni projekat „Obala art centra“ – ukazuje Elma Tataragić.
Niko tada, u tim ratnim godinama, dok su sanjali o normalnom životu, nije razmišljao dokle će stići s tim festivalom. Imali su mnogo veće strahove…
– Mi tada nismo znali da li ćemo sutra biti živi. Bilo je nemoguće planirati bilo šta. Živelo se dan za danom, mada s idejom da jednoga dana stvari mogu da budu drugačije. Kad smo 1995. planirali festival za avgust i zvao se Prvi ljetni Sarajevo film festival, desile su se grozne stvari. Ušlo se u četvrtu godinu rata, u julu se desio genocid u Srebrenici, situacija se dodatno pogoršala, sve je bilo beznadno… Već smo stotinu puta pre toga bili razočarani mirovnim sporazumima i obećanjima. Nismo zato gajili iluzije da će sutra doći mir. I onda nas je sve iznenadio Dejtonski sporazum – priznaje Tataragić, prisećajući se da su, istoga dana kada je potpisan sporazum u američkoj vojnoj bazi u Dejtonu, organizovali koncert Lajbaha u Narodnom pozorištu Sarajevo.
I taj mirovni dogovor značio je za sve njih, u „Obala art centru“, da sledeći Sarajevo film festival mogu da organizuju u daleko drugačijim okolnostima. Bez rata nad glavama.
– Kad smo 1995. razmišljali kakav festival želimo da pravimo na papir smo stavili naše ciljeve. I zanimljivo je da oni ni danas, 30 godina kasnije, nisu mnogo drugačiji. Pre svega platforma za razvoj bosanskohercegovačke kinematografije i njenu promociju, a potom i regionalne kinematografije. To su bila prva dva cilja tada, a i danas su vodilja Sarajevo film festivala. No, tek kada su se okolnosti, u kojima je nastao, potpuno promenile, mogli smo da razvijamo festival. Veliko ljetno kino, koje se godinama unazad zove Koka-kola Open Air Cinema nastao je iz sreće i neverice da 1996, nakon četiri godine rata, podruma, bežanja s otvorenih prostora, najzad možemo da okupimo građane Sarajeva da pogledaju film pod vedrim nebom. Kad ste zatvoreni toliko dugo, taj trenutak slobode je neverovatan osećaj – gotovo kroz suze priča Elma Tataragić.
Prisećajući se svih tih strahota, koje su prošli, pominje i da se bliži 30-godišnjica genocida u Srebrenici, a povlači i paralelu s današnjim trenutkom i ratnim katastrofama koje se dešavaju u Ukrajini, na Bliskom istoku…
– Razočaravajuća je situacija u kojoj se danas nalazimo. Izgleda da stvari, umesto da budu bolje, postaju sve gore. I politička situacija u regionu nije sjajna. Od društva koje smo bili, na rubu demokratije, i s željom da postanemo liberalniji nego pre mračnih devedesetih godina, ponovo se ovde zaoštravaju stvari, kreću u smeru koji nije dobar. Kako će svet izgledati za pet godina, ne znam, nadam se da će stvari poboljšati. Pa eto, 1995. kad smo pravili festival, mislili smo da ćemo tako živeti ko zna koliko dugo, ali ispostavilo se drugačije. Sve je moguće promeniti, ali najbitnije je da je filmska umetnost tu. I da se filmovi bave tim teškim temama. Svi mi koji smo preživeli rat i opsadu imamo obavezu da pričamo o tome. Ako mi ne pričamo, ko će? Često me pitaju: „Dokle više s tim ratnim filmovima“. Ali, ako mi ne pričamo o tome, onda neće doći do ljudi koji to nisu osetili na svojoj koži. Sarajevo, ali i čitav region imaju kompleksnu prošlost i treba se njome baviti. Nažalost, mi smo obeleženi ratovima devedesetih i svi bolujemo od bolesti koja se zove rat. Ne izlazi iz glave i tela tako lako i moramo da naučimo kako da živimo s tim.
I dok je danas stvar prestiža za film, nastao na prostoru nekadašnje Jugoslavije, da bude prikazan u Sarajevu, selektorka Takmičarskog programa svedoči da, kada su počinjali s festivalskim poduhvatom, mislili su da su „u velikom problemu“:
0
0
0
– Zemlja tek izašla iz rata, u kojoj je sve uništeno. Finansiranja maltene nema za film, kulturu uopšte, sve moraš od nule… Ali, kad su ubrzo počeli da dolaze stvaraoci iz regiona, posebno iz bivše Jugoslavije, ali i šire, shvatili smo da ni tamo nije mnogo bolja situacija. Ni u Srbiji, Hrvatskoj, Bugarskoj, Sloveniji, Rumuniji. Bio je to period kada ni Slovenci, ni Hrvati, ni Rumuni i Bugari nisu bili u Evropskoj uniji i nisu mogli tako lako da putuju. Otići na festivale u Kan, Berlin ili Veneciju bila je jednako misaona imenica za nas iz BiH, kao i za nekoga iz Beograda, Skoplja, Podgorice. Bili smo onemogućeni da se slobodno krećemo. I shvatili smo da Sarajevo može da postane festival koji će biti zamena za velike festivale koje sebi, iz raznih razloga, nismo mogli da priuštimo. Ako sami ne možemo da cenimo ono što imamo, negujemo, koncentrišemo i pokazujemo tako koncentrisano – to se neće primetiti. Jer, onako iscepkani, kakvi smo postali raspadom Jugoslavijom, postali smo isuviše mala tržišta da bi bila primećena negde drugde. Nedostajao je prostor koji bi mogao da okupi tu neku „novu Evropu“, nastalu raspadom Istočnog bloka. Vrlo brzo smo rešili da prostremo crveni tepih i mali regionalni program pretvorimo u glavni program. Mnogi su nam govorili da je to ludost, jer ko će da gleda neki rumunski ili bugarski film, ali ispostavilo se da to nije tačno. Publika će gledati sve što je dobro, što je se tiče, a mi svi delimo puno više nego što mislimo.
I evropska i svetska industrija, kazuje Tataragić, uvek traže nešto novo, a upravo je Sarajevo bila ta „nova, sveža krv“. Evropska, a opet dovoljno egzotična.
– Sarajevo, sa svim onim što ima i nosi na simboličnom nivou, postao je prostor za sve ljude koje zanimaju filmovi iz ovog dela sveta. Spojila se potreba industrije, publike da čuje svoje priče, i filmskih profesionalaca van regiona za filmskim pričama. Važno je imati film u Berlinu, Kanu, Veneciji, ali jako je dobar odjek i kad imate film u Sarajevu.
Profesorka na Akademiji scenskih umjetnosti u Sarajevu proteklih dvadesetak godina potpisala je predloške za brojna nagrađivana filmska i TV ostvarenja. Među njima su: „Kad dana nije imao ime“, „Bog postoji, zove se Petrunija“, „Najsretniji čovjek na svijetu“, „Šavovi”, „Samo kad se smijem“, „Znam kako dišeš“…
S obzirom da posao selektorke jednog velikog festivala, kakav je Sarajevo, podrazumeva gotovo jednogodišnji posao pitamo Elmu Tataragić kako ga usklađuje s osnovnom vokacijom, onom uspešne scenaristkinje, ali i profesurom?
– Dugo sam se borila sama sa sobom. Svi su mi govorili da moram da se odlučim, da ne mogu da radim i jedno i drugo. Ali, shvatila sam u jednom trenu da mogu sve, jer sam slobodna. Ni sama nemam pojma kako sve uspevam. Konstantno sam u frci, stalno samu sebe ganjam sa obavezama. Čim se završi festival počinje se sa pripremama za sledeći. Ali, svaki posao ima trenutke kad vas potpuno obuzima. Znam da tokom juna, jula i avgusta ne mogu ništa da pišem zbog festivala i završetka ispitnog roka na Akademiji scenskih umjetnosti. No, čini mi se da je bolest savremenog društva multitasking. Pa svi radimo više poslova. Organizacija je najbitnija. A sam festival mi je posle 30 godina postao deo života. I sve nas, koji smo osnovali festival, bez obzira što imamo i paralelne karijere, svaki put Sarajevo okupi. Ovaj festival je kao neka vrsta lepe zavisnosti.
Osim što je selektorka, Elma Tataragić se i na ovom Sarajevo film festivalu pojavljuje, kao i ranijih godina, u ulozi scenaristkinje. Ovoga puta reč je o drugoj sezoni serije „Princ iz Eleja“, koja se premijerno prikazuje. Upravo je za scenario te serije, kao i one koju je radila s Jasmilom Žbanić „Znam kako dišeš“ dobila dve nagrade Srce Sarajevo u kategoriji TV serija.
– „Princ iz Eleja“ je lep projekat, potpuno netipičan za moj rad. Jer, uglavnom radim ozbiljne filmove, s teškim temama, a ovo je komedija. Drago mi je što se desio i ovakav projekat u mojoj karijeri, i imamo premijeru, a ta serija, kao i „Znam kako dišeš” nominovana je za televizijske nagrade Srce Sarajeva i dobila nagrade. Ali, vraćam se teškim temama. Upravo ovih dana trebalo bi da počne snimanje filma „Majka“ Teone Strugar Mitevske. To je film epohe o Majci Terezi, čija je radnja smeštena u 1949. godine – otkriva Elma Tataragić.
Bonus video: Aleksandar Pejn na SFF-u
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare
