Naša romansa sa Stopardovim Šekspirom traje još od prošle godine, a sam proces rada je bio uzbudljiv, uprkos realnosti koja je u više navrata pokušala da nas demantuje, kaže za Nova.rs dramaturg Periša Perišić uoči premijera komada "Zaljubljeni Šekspir" na Velikoj sceni "Olivera i Rade Marković" u Beogradskom dramskom pozorištu, zakazanoj za večeras u 19 časova.
Reč je o prvoj premijeri koja će biti izvedena ove godine u BDP. Naš sagovornik, dramaturg, dramski pisac i scenarista, pozorišni i filmski kritičar, prevodilac, ovenčan brojnim domaćim i međunarodnim priznanjima, otkriva za naš portal tajne ovog oskarom, višestruko nagrađenog dela.
U čemu je bio izazov u radu na ovom komadu, posebno zato što je nastala po filmu, licenci? Koje su bile kočnice i zašto?
– Od kraja devedesetih godina prošlog veka, vremena koje je pretilo da u znatnoj meri uruši sve šekspirološke kanone, tzv. Šekspiroapokalipsa, osvestili smo da smo duboko zabrazdili u vek u kom apokalipsu živimo sada, a svetski klasici, usred svekolike politizacije, završavaju na crnim listama. U vremenima očiglednog kolektivnog slepila neophodno je vratiti Šekspira na film (ili neku drugu upečatljivu obradu barda u popularnoj kulturi, beletristici, video igrama i digitalnim umetnostima), živoj reči i izvornom kontekstu, dakle, pozorištu.
Kakva je bila prvobitna zamisao?
– Verujem da je rediteljka Ana Tomović, još pre početka rada na projektu, imala sluha da prepozna složenost, vitalnost i fluidnost pozorišnog mehanizma Toma Stoparda, te da treba naći pravi ključ za čitanje baš ovog filmskog klasika. Zato je oformila hrabar, raznorodan i kvalitetan transgeneracijski tim koji se međusobno osluškivao u traganju za istinitošću izraza predstave koja namerno menja identitete i zavodi, sklone prerušavanju.
Recite nam nešto više o vašem odnosu prema Šekspiru.
– Ako pak govorim o mom ličnom afinitetu prema Šekspiru, moram da priznam da se ne priklanjam ni fukoovcima koji autora svode na funkciju, ni blumovcima koji ga vide kao kulturnu ikonu, ni oksfordskim teoretičarima zavere, možda najpre onima, kao što je Tom Stopard, koji u njemu prepoznaju i ono autentično i ono univerzalno i ono apartno, iščašeni pogled na zapadnjački kanon, ako ne i proces unutrašnjeg, dubinskog razobličavanja samog kanona.
Po čemu je Stopard osoben?
– Termin stopardovski, ukratko, opisuje dela koja ne beže od dosetke i komedije iako se bave filozofskim problemima; takav stil karakterišu igre rečima, intelektualnost, pastiš, paradoks, subverzija i što je veoma značajno: upotreba kanonskih tekstova (u ovom slučaju: Romeo i Julija) sa odgovarajućim paratekstovima kao jezgra oko kojeg se stvara novo umetničko delo.
U pitanju je nesvakidašnja priča o zamkama umetničkog stvaralaštva?
– U Stopardovom lakoduhom i duhovitom filmskom omažu i elizabetanskom zlatnom dobu, i bardovom liku i delu, ovenčanom Oskarima, koji je Hol verno prilagodio za izvođenje u pozorištu, ništa nije onako kako izgleda: Šekspir, naime, od Kita Marloua dobija ključne stihove i zaplet na tacni, kao i mesto gde se tragična romansa odvija (Italija), a od Neda Alejna pak naslov komada. Takvo parabiografsko i parodično poigravanje sa pojmom autorstva demistifikuje Šekspira kao demijurga i približava ga savremenom dobu svekolikog ubrzanja, pozajmice, improvizacije i upitne slobode izraza.
Koliko vam je bilo teško da kreirate svoju magiju?
– Oživeti tzv. piščevo pozorište iznutra, uprkos licencnim propozicijama, ne samo da je legitiman već je i elementaran dramaturški princip budući da su i tekst i autor, u ovom formatu, našoj pozorišnoj publici, mahom, nepoznati. Stopardov rukopis je, kao što rekoh, kompleksan jer stalno namiguje i navodi na pogrešan trag: strukturom podseća na mjuzikl, ali to nije, žanrom na komediju, melodramu i biopik, ali ni tu nije kraj. Njegov ekscentrični eklekticizam, za mene, kao dramaturga i člana predanog autorskog tima, obećavao je zagonetku, pri pokušaju da najpre poetički i estetski artikulišemo, a zatim scenski (raz)odenemo njegov krajnje jedinstven umetnički rukopis. Takve autore i takvo pozorište volim, što ne znači da sam selektivan. Iskustvo pisanja, prevođenja i rada u pozorištima kako ovde tako i u inostranstvu, dragoceno je, naročito ako si u dijalogu i kontinuitetu jednako sa sobom koliko i sa drugima.
U čemu je sličnost sa današnjicom?
– Paralele sa savremenošću veoma su jasne, bilo da pričamo o položaju umetnika, bilo žena, bilo svetu ogrezlom u pandemiiju ili paranoju, ali ima i onih skrivenih u vidu diskretnih kopči prošlosti i budućnosti, te sličnih duhovitih aluzija: likovi izgovaraju i stihove komada koje će Šekspir i/ili njegovi mlađi pozorišni ispisnici – današnji klasici – tek napisati. Prerušavanje je maskarada u kojoj svi uživamo, transvestija zarad univerzalne ludičke travestije.
Šta je sledeće na redu?
– Budući projekti, u skladu s vremenom ispalom iz zgloba, prizivaju Milerove „Veštice iz Salema“, što će reći nastavak saradnje sa Anom Tomović, a zatim i projekat koji će na čelu s Milošem Lolićem u BDP-u okupiti svojevrsni dramaturški tim u proširenom sastavu. Reč je o komadu našeg kolege Slobodana Obradovića „Jenki Rouz“, a timu će se, pored Aleksandra Radivojevića, tek toliko da zagolicam čitalačku maštu, pridružiti i Danica Maksimović.
Zašto su dramaturzi skrajnuti u medijima?
– Dramaturzi bi, iako ne volim uopštavanja, trebalo da budu skloni analizi, introspekciji, promišljanju i poniranju u utkane svetove mašte, ali i negovanju drugačijeg, osobenog, kritičkog pogleda na svet. Zato nas, očito, u medijima i nema.
Šta preporučujete da se gleda u našim pozorištima?
– Mladima bih preporučio da gledaju što više i što raznovrsnije. Jedino činom otkrivanja moguće je negovati ukus, iznenaditi sebe, voleti i razumeti pozorište.
Bonus video: 75. rođendan Beogradskog dramskog pozorišta
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare