0
Građani Beograda, ali i čitave Srbije, imaju dugačak staž vanrednog stanja, podseća u razgovoru za portal Nova.rs pisac Dragan Velikić.
Dragan Velikić, dvostruki laureat Ninove nagrade za roman godine („Ruski prozor“ iz 2007. i „Islednik” iz 2015.), sedi ovih dana u svom stanu i piše novu knjigu. Nema sumnje da i njega, kao i sve iole razumne ljude, dotiče pandemija koronavirusa i sve što ide uz nju, prati vesti i povremeno se oglasi odgovarajući na pitanja novinara ili kolumnom, poput one u najnovijem broju NIN-a, sasvim jasno skenirajući prilike u kakvima smo. A onda se vraća romanu u nastajanju u kojem se, kako otkriva, bavi ponovo Beogradom, ali i Atinom i Aleksandrijom, i ljudima u tim gradovima, a sve protkano dobrim duhom pesnika Konstantina Kavafija.
Kada smo se čuli, umalo nisam pitao da li ste u Beogradu. U Vašu biografiju i romane upisani su i Pula, Budimpešta, Beč, Berlin, Švajcarska… Imate li uvid kako je u drugim delovima Evrope (sveta) odgovoreno na pandemiju i mogu li se reakcije tamošnjih vlasti i službi uporediti sa reakcijama u Srbiji?
Takav uvid nemam, i teško da ga iko ima. Ne bih poredio i da mogu. Nismo ni svesni u kojoj meri ponašanje odgovornih, pre svega onih na najvišim funcijama u državi, postaje i naš manir. Eto, ni Vi niste svesni da ste prihvatili šemu „šta drugi kažu“, „kako nas drugi vide“… Osam godina slušamo prvog čoveka Srbije kako šta god da kaže iskoristi priliku da se uporedi sa prethodnicima, „žutima“, tj. demokratama. To je bolest.
Ono što vidim u vestima koje pratim jeste smirenost koju ispoljavaju svetski državnici u obraćanju svojim građanima. Tu ne mislim na maskotu Donalda, ne Patka, već Trampa. Pogledajte austrijskog predsednika Aleksandra van der Belena, ili nemačku kancelarku Angelu Merkel. Onog jutra nakon zemljotresa u Zagrebu, hrvatski premijer Plenković u obraćanju građanima pleni staloženošću i razumnim postupcima. Valjda to dolazi po onoj latinskoj – Nomen est omen. Plenković pleni, a Vučić zavija. A bolje bi bilo da ćuti.
Zašto je trebalo toliko dugo da se zatvore kockarnice? O naprednjačkom sakupljanju potpisa za izborne liste i masovnom okupljanju radnika u Krušiku u trenutku kada u Srbiji već imamo prve obolele od korone da i ne govorimo. Barem da je predsednik pohvalio uzbunjivača Aleksandra Obradovića za hrabrost i poštenje što je ukazao na korupciju i lopovluk u valjevskoj fabrici oružja.
Imate li utisak da se celokupna ova situacija kod nas politizuje?
Ono o čemu bi trebalo da nas novinari izveštavaju, čine pojedini ministri. Zašto Vulin preuzima ulogu izveštača u hali beogradskog Sajma? To nije posao ministra. U ovom času najvažnija je vrhunska organizovanost. A toga nema bez pojedinačne odgovornosti svakog građanina. Zaista ne razumem one koji krše propise samoizolacije, ili one koji se okupljaju u tajnim kafićima i frizerskim salonima. Međutim, zbog takvih pojedinaca se ne smeju pooštravati vanredne mere, već se prekršioci moraju strogo sankcionisati.
Pišući o epidemiji variole vere, Goran Marković piše i o političkom aparatčiku koji je kao prva dva glavna koraka naveo potragu za potencijalno zaraženima i “možda još važniji zadatak” – da „variola zajavnost ne postoji“. Mislite li da nam se informacije i sada „dizajniraju“, da li saznajemo sve što je potrebno?
Na to pitanje ne mogu da odgovorim. U ovakvim situacijama veoma je važno sprečiti paniku. Druga je stvar da mnogo toga budi duboku sumnju da se ova pandemija takođe koristi za jednu globalnu manipulaciju. Jer, ono što su rekli pojedini svetski priznati epidemiolozi i naučnici ne ostavlja dilemu da je na delu udruženi globalni poduhvat. O tome ćemo tek slušati i čitati od nespornih autoriteta u mesecima koji slede.
Društvenim mrežama, a evo i preko SMS-ova, kruže različite vesti i „vesti“. Kako se razabrati u svemu tome?
Svako prema svojoj pameti. A da nam je pamet dobrano urušena rijalitijima koje na dnevnom nivou konzumira veliki deo populacije nije potrebno dokazivati. Pitam se da li još uvek traju sve one seanse ispod svakog ljudskog dostojanstva?
Šta bi Vladan Todorović iz Vašeg romana „Adresa“ danas zabeležio?
Zabeležio bi ono što vidi, dakle, Beograd u vreme vanrednog stanja. Međutim, moj junak i u godini 2018. – kada se najveći deo radnje romana „Adresa“ dešava – kreće se gradom koji izgleda baš kao u vanrednom stanju. Raskopane ulice, ukinuta glavna železnička stanica, grad u rasulu. Građani Beograda, ali i čitave Srbije, imaju dugačak staž vanrednog stanja.
Kad smo kod „Adrese“… Da se vratimo trenutak Ninovoj nagradi. Kako, kao dvostruki laureat, gledate na svu onu buru i prepucavanja vezana za izbor za najbolji roman za 2019. godinu?
To je, pre svega, bio udar na NIN. Jer, pomenuta grupa pisaca imala je osam meseci da izrazi svoje nezadovoljstvo zbog toga što po njima žiri nije kompetentan. Imena članova žirija bila su poznata već u aprilu. Međutim, ne bih dalje o tome. Pre nego što sam prvi put dobio Ninovu nagradu, pet puta sam bio u poslednjem krugu. I nikada nisam komentarisao.
Pišete li šta, uspevate li, pravite li beleške? Da li vam je pandemija zanimljiva kao piscu?
Pre nekoliko sedmica počeo sam novi roman nakon jednogodišnje pauze. To što pišem nema veze sa virusom. To mi nije zanimljiva tema, a da li će mi postati ne mogu da znam.
Mnogi su se sa širenjem virusa, dohvatili Pekićevog „Besnila“, „Dekamerona“, raznih žanrovski pisaca i knjiga sa apokaliptičnim prizorima. Drugi su „pobegli“ u knjige druge vrste ili se dohvatili (obimnih) knjiga sa polica koje „čekaju da jednom budu pročitane“. A vi ste jednom rekli da su Pol Oster i Džonatan Frenzen gnjavatori… Šta trenutno čitate i šta biste nam preporučili?
Ne podnosim “kampus” pisce. Pola Ostera sam voleo, kasnije mi je dosadio. Sve je nekako isto, mnogo je konstrukcije, ali dobro, svaka knjiga nađe svoje čitaoce. Velike su one knjige u kojima se nalazimo u svim fazama naših života. Zato je neprolazna literatura jednog Čehova, Tolstoja, Bulgakova, Tomasa Mana, Andrića…
Ima li ičega dobrog u ovome što nas je snašlo?
Odgovoriću citirajući mog prijatelja Nebojšu Milenkovića, čiji roman „Nešto što strašno podseća na život“ u izdanju Akademske knjige zdušno preporučujem u danima izolacije: „Koronavirus nije uzrok, on je samo simptom, poslednji SOS za spas jednog posrnulog sveta, trajno zaraženog i kontaminiranog virusom egoizma.“
Pričali smo jednom o vašem klaviru koji je završio u priči jedne mlade spisateljice, navodite i da ste svirali u jednoj od inkarnacija „Silueta“, muzika se čuje i u rečenicama u vašim romanima… Kakvom muzikom bismo mogli da ispunimo četiri zida u ovo vreme? Imate li kakve preporuke?
Svirao sam električni klavir i orgulje u jednoj postavci „Silueta“. Volim tako različite muzike. Godinama sam već fan rembetika, volim kritsku muziku i mog omiljenog pevača Lodovika, u mladosti sam obožavao Džetro Tal. Volim Oskara Pitersona, saksofonistu Grovera Vošingtona, volim napolitansku muziku, volim klasičnu muziku, madrigale… Nemam preporuku. Neka svako traži ono što ga ispunjava.
Posle pandemije koronavirusa, svi su izgledi, Evropa i svet više neće biti isti. Kako Vi vidite svet „dan posle“?
Ne volim naučno-fantastične filmove, a bez tog iskustva teško je zamisliti svet posle koronavirusa. Nedavno sam u kasnim noćnim satima odgledao film – početak sam propustio pa ne znam ni kako se zove, ni ko su autori – o tome po kom principu nastaju ratovi, pučevi, i uopšte velike krize iza kojih posledično sledi devastacija određenog društva, ili čak više društava. Kad se sve uništi – tada nastupaju banke sa svojim kreditima, a prodor na određeni teren im omogućava strana koju su finansijski podržali tokom krize, odnosno koju su naoružali i osigurali joj time pobedu.
Kad se magle raščiste, ostaje ono staro pravilo svakog dobrog krimića – treba pratiti trag novca. Tokom prethodne svetske ekonomske krize, od 2007. do 2013. godine, svetski dug je povećan više od 40 odsto, jer su države aktivno pozajmljivale sredstva da bi izvukle privrede iz recesije. Kome je, zaboga, svet dužan? Pa bankama.
No, ovoga puta priča je najvećih mogućih razmera, pa ili ćemo ekonomski biti uništeni svi zajedno, isključujući onaj jedan procenat koji su vlasnici gotovo svega, ili će taj nepravedni i nenormalni balon zvani liberalni kapitalizam konačno pući.
