2
Ako neko govori o sveopštoj krizi, onda smo sami krivi za to. Ako je politika preuzela odlučivanje o svemu, pa i kinematografiji, opet su krivi filmski radnici koji su to dozvolili. Jedina mogućnost jeste da uzmete stvari u svoje ruke. Ja to radim više od 30 godina, kaže za Nova.rs Darko Bajić, reditelj, profesor i umetnički direktor festivala Lajf.
Uoči starta 14. po redu Leskovačkog internacionalnog festivala filmske režije, koji počinje u četvrtak, velikanu domaće kinematografije i umetničkom direktoru ove manifestacije Darku Bajiću je, kako ističe za naš sajt, najvažnije je što Lajf ne insistira na glamuru i crvenim tepisima, a uspeva da privuče gledaoce.
– Lajf živi već 14 godina, i uprkos ovoj situaciji iz izdanja u izdanje uspeva da privuče sve veći broj gledalaca. Poznato je da je bioskop najbolji lek za depresiju, pa i koronu. A leskovački festival nudi mogućnost da se ljudi druže i promene turobnu atmosferu koju je doneo ovaj virus – priča sineasta za naš sajt.
Najavljujući 14. izdanje Lajfa, koje će trajati do 21. septembra, umetnički direktor manifestacije ističe da će se festival, pored projekcije najboljih filmova iz regiona, baviti temama egzistencije reditelja, njihovim profesionalizmom, i mogućnostima da se bave svojim poslom na visokom nivou.
– Ali, najbitnije je što ćemo se baviti pitanjem autonomije reditelja, njihovih ideja, kao i time koliko je nova tehnologija uticala na sineaste.
Na pitanje koliko reditelji danas imaju autonomiju, Bajić ističe da svaki autor za to treba sam da se izbori:
– Ja sam se celoga svoga života borio za autonomiju – da apsolutno slobodno, bez bilo kakve cenzure, i što je još važnije, bez autocenzure stvaram svoja filmska dela. Zato je Lajf bitan, jer udružuje reditelje iz čitavog regiona. Ove godine na tradicionalnoj Sklupštini reditelja biće prisutni i predstavinci Evropske asocijacije reditelja, sa kojima ćemo govoriti upravo o toj temi. Jer, to je problem čitave Evrope – pre svega autorstvo, sloboda autorstva, sloboda umetničke reči, dela… Borimo se i za budućnost kinematografije gde više neće biti podela na male i velike kinematografije, već će svima biti otvoren put. Naš glavni cilj jeste da filmove iz „malih zemalja“ vide gledaoci iz celog sveta, jer samo tako podržavamo autonomiju, različite ideje, stavove. A reditelji na to imaju pravo – stav je našeg sagovornika.
Umetnički direktor leskovačkog festivala sa tugom podseća i da su pre nekoliko meseci izgubili dugogodišnjeg selektora – Milana D. Špičeka.
– Ove godine smo se okrenuli mladima želeći da im damo šansu. Ideja nam je da svake godine imamo novog reditelja-selektora koji će birati najbolje filmove svojih kolega. Ovoga puta to je Bojan Vuletić. Tragajući za vizurama reditelja regiona dolazimo do toga da je Lajf postao ono čemu smo i težili – da prikazujemo najbolje filmove iz regiona i da kolege, vrhunski, dokazani reditelji izdvajaju najistaknutije domete u kinematografiji.
Govoreći o Lajfu, sineasta posebno naglašava festivalsku nagradu koja nosi ime Živojina Žike Pavlovića. Posle Šijana, Kusturice, Dragana Nikolića, Gorana Paskaljevića i drugih istaknutih „filmskih radnika“ sa naših prostora ovogodišnji laureat je Goran Marković, a priznanje će mu biti uručeno prekosutra, na otvaranju festivala u Narodnom pozorištu u Leksovcu.
– Ime Žike Pavlovića i danas se pamti i u regionu i svetu, jer je u pitanju jedan od najvećih reditelja ovog podneblja. Svake godine se nagrada koja nosi ime Pavlovića dodeljuje rediteljima koji su svojim filmovima opisali ovaj region ili podstakli svet da razmišlja o ovom podneblju. Samim tim, oni su svetu doneli slike regiona, istovremeno bivajući majstori svoga posla – konstatuje naš sagovornik.
Posle prošlogodišnje premijere filma „U ime naroda“ Darko Bajić već priprema novo ostvarenje po scenariju Vladimira Kecmanovića. Posle 19. veka, kojim se pozabavio u prethodnom filmu, sada se vraća, kako nam kroz smeh kaže, u surovu realnost:
– Zbog korone se čitava priča malo otegla, ali sada smo u intenzivnim pripremama. Film bi trebalo da počne da se snima početkom naredne godine, a nadam se da će njegovu realizaciju pomoći i domaće televizije, jer će samim tim dobiti TV seriju. Mislim da će taj film biti izuzetno zanimljiv i da će izazvati različite komentare, jer se bavi sadašnjošću. U pitanju je surova priča o tajkunima i političarima. Glavna junakinja je ćerka tajkuna koja uspeva da nametne svoja razmišljanja, svoje ideale i pokušava da uredi zemlju po svojim uzusima. A zapravo to je pokušaj da se stvori zemlja u kojoj je moguće živeti, koja će biti zemlja budućnosti za generacije koje dolaze – objašnjava sineasta.
Upitan kako bi, kada bi mu se pružila šansa, reditelj „uredio“ ovu zemlju, ovako odgovara:
– Duboko sam uveren da je ovu zemlju moguće urediti. Ako neko govori o sveopštoj krizi, onda smo mi sami krivi za to. I kada se govori o krizi u kinematografiji, prevashodno su krivi oni koji se bave kinematografijom. Ako je politika preuzela odlučivanje o svemu, pa i kinematografiji, opet su krivi filmski radnici koji su to dozvolili. Jedina mogućnost jeste da uzmete stvari u svoje ruke. Ja to radim više od 30 godina. Da to nisam radio sa svojim drugarima i istomišljenicima, ne bi bilo ni Filmskog centra Srbije, niti bi dobio svoju autonomiju. Iako je na početku bio nezavistan, kasnije se politika umešala u njegovo funkcionisanje, krivicom samim filmskih umetnika. Dopustili smo, na neki način, da razne političke struje utiču na funkcionisanje Filmskog centra. A neophodno je da se pronađe način da sve strukovne asocijacije, čijim sam se osnivanjem takođe bavio, imaju presudan uticaj. Bez nas se ne može ništa odlučivati – odsečan je reditelj.
Darko Bajić se skromno hvali kako je već neko vreme najzastupljeniji reditelj u Zvezdara teatru, a tako će biti i u predstojećoj pozorišnoj sezoni.
– Vraća se „Klaustrofobična komedija“, s tim što imamo malo iznenađenje. Divna glumica Nevena Ristić je u drugom stanju i zamenili smo je njenom drugaricom, i glumicom koja je igrala u filmu „U ime naroda“ Anjom Pavićević. Igraće se i „Feliks“ sa Mimom Karadžićem i Filipom Hajdukovićem, predstava koja deluje kao spektakl, a zapravo treba da podstakne emociju. A „Osama – Kasaba u Njujorku“ je prevazišla sve granice popularnosti. Ta predstava obuzima ljude i mislim da je „Osama“ najbolji lek za kovid i sve što nam se dešava.
Bonus video: Dobra knjiga zlata vredi
