"Ima nekog ludila u tome": Jedna ista kompozicija izvodiće se non-stop 639 godina, a rezervacije za poslednje izvođenje 2640. su u toku

U pitanju je kompozicija "As Slow as Possible" koja se prvi put čula u septembru 2001. godine u crkvi St Burčardi u Halberštatu u Nemačkoj. I i dalje se čuje…

Biće to najduži "koncert" na svetu i predviđeno je da traje 639 godina, neprestano do 2640.

Tokom jučerašnjeg dana, koncert je doživeo novu prekretnicu, jedan od volontera koji održava projekat priključio je još jednu cev u orgulje, dodajući d’ trenutnom akordu od šest nota. To je prva promena akorda za dve godine, 16. od njenog početka pre više od dve decenije.

https://www.youtube.com/watch?v=_3BBgQPuPI0

Oko 150 gostiju iz čitave Nemačke, SAD, Rusije, Kine i Filipina platilo je 200 evra za mesto u prvom redu. Promenu zvuka prati petominutna tišina i aplauz.

- To je koncert koji ne ispunjava uobičajena očekivanja o tome šta bi koncert trebalo da bude. Vodi se duga debata da li je "koncert" uopšte prava reč. Definitivno postoji određeno ludilo u tome - kaže Rajner Nojgebauer, član fondacije koja organizuje nastup i njen umetnički direktor.

"As Slow as Possible" je prvobitno komponovao Kejdž za klavir 1985. godine, a zatim je dve godine kasnije adaptiran za orgulje. Uputstvo njenim izvođačima u naslovu je bilo jasno, ali tačan tempo nikada nije preciziran. Njegova premijera 1987. u Mecu trajala je nešto više od 29 minuta.

Doslovnije tumačenje predložila je grupa filozofa i muzičara na konferenciji za orgulje u Švarcvaldu 1998. godine, šest godina nakon Kejdžove smrti. Predlozi za koncert koji bi trajao 1.000 godina morali su biti odbačeni zbog neprijatnih odjeka Hitlerovog zaveta da će izgraditi imperiju koja će postojati u sličnom periodu.

Ali, kada se grupa odlučila za Halberštat kao mesto nastupa, naišli su na istorijske zapise koji tvrde da su u njegovoj katedrali nekada bile prve orgulje sa modernim aranžmanom tastature za liturgijsku upotrebu, 1361. Oduzimajući taj broj od neminovne milenijumske 2000. godine, došli su do prikladno ambicioznog broja 639, piše "Gardijan".

Finansiranje projekta je bilo teško. Orgulje koje mogu da sviraju sve note u Kejdžovom delu trebalo bi da imaju 89 cevi, što se pokazalo preskupo. Umesto toga, napravljen je instrument manjeg obima, sa devet rupa za zamenljive cevi. Neprestano sviranje orgulja godinama bilo bi ljudski nemoguće, pa je orguljaš morao da bude mehanički: vazduh koji se gura u cevi uduvava elektronska mašina za vetar, tastere orgulja ne pritiskaju prsti, već tri kesice peska.

Orgulje su postavljene na Kejdžov 89. rođendan, 5. septembra 2001, a koncert je počeo 17-mesečnom tišinom, kako je nalagala originalna partitura.

- Bio je to neverovatan trenutak, da se naježiš! Nisi mogao ništa da čuješ - rekao je Kej Lautenbah, inženjer zvuka u Halberštatu, čiji je posao bio da omogući nastavak rada ovog projekta.

Prvi akord je prostrujao kroz cevi u februaru 2003, što je izazvalo pritužbe suseda "jer je previše bučno". Godine 2011. pronađen je način da se smanji vazdušni pritisak.

- Od tada nismo imali nikakvih pritužbi - kaže Nojgebauer.

Od 40.000 stanovnika Halberštata, oko polovina čak ni ne zna da koncert još uvek traje.

- Druga polovina možda ne zna šta da misli o tome, ali cene da je to dobar publicitet za grad - navodi umetnički direktor.

Mnogi koji traže ovu posebnu crkvu putovali su veoma dugo, iz svih delova sveta, a neki traže da ih satima same zaključavaju u crkvi ili im je uslišana želja da prenoće pored orgulja koje bruje.

- Znam ljude koji su mislili da je cela ideja gomila gluposti. A onda uđu u crkvu i bivaju potpuno očarani - navodi Nojgebauer.

Osigurati da orgulje ne stanu narednih 616 godina ostaje izazov, ne samo u finansijskom smislu. Projekat se oslanja samo na donacije, a najnovija “šema” za prikupljanje sredstava je prilika da rezervišete mesto za kraj predstave 4. septembra 2640. (ulaznice su prenosive na buduće naraštaje).

Veći izazov će biti pridobiti buduće generacije volontera kako bi se osiguralo da se koncept ne završi prerano. Nekoliko ljudi koji su prvobitno lobirali da se nastup održi u Halberštatu već je preminulo. Svi volonteri koji rade na projektu znaju da neće biti živi da čuju poslednji akord.

- Nije li to ono što je sjajno - kaže Aneli Borgman, 51, ekolog iz obližnjeg grada, koja se pridružila fondaciji 2021. godine, ubrzo nakon završetka sedmogodišnje sekvence od jednog akorda dodajući:

https://www.youtube.com/watch?v=5VOCBRhhVr4

- Moj život nije ništa više od treptaja oka – pomirila sam se sa tim odavno. Za mene, Kejdžov komad govori o neverovatno tvrdoglavom optimizmu: mi ćemo umreti, ali ovo umetničko delo će živeti generacijama!

Bonus video: Kako je Beogradska filharmonija trijumfovala u Kini