Nema mnogo takvih trenutaka u glumi kada se zaista iskreno otvaramo. S jedne strane, to je luksuz, ali i prokletstvo ulaska u dubine duše, koje nisu lake, kaže glumac za naš portal.
Hrvatsko-danski glumac Zlatko Burić, poznat po trilogiji “Pušer” Nikolasa Vindiga Refna, ali i ulozi u filmu “Trougao tuge” Rubena Ostlunda, zbog koje je postao prvi Hrvat u istoriji laureat evropskog „Oskara“ 2022. godine, često se vraća na podneblje odakle je potekao, bilo da snima nova ostvarenja ili ih predstavlja. Tako smo se i ovoga puta sreli na nedavno završenom FEST-u, gde je prikazan film “Pamtim samo sretne dane” Nevia Marasovića.
– Uskliknem od sreće svaki put kad stignem na FEST – započinje razgovor, uz široki osmeh, Zlatko Burić, dodajući da mu je ovaj dolazak poseban, jer je prvi put gledao film u kojem igra uz velikog Radka Poliča.
– Ne volim da gledam filmove kod kuće. Pogotovo svoje. A posebna mi je čar kada je oko mene publika, te mogu da pratim i osetim njenu reakciju. Zato sam i dan-danas uzbuđen pred svaku premijeru.
“Pamtim samo sretne dane” bio je poslednji Poličev film, zbog čega je, kako Burić priznaje, bilo posebno emotivno svako snimanje.
– Snimali smo sa malo sredstava u restoranu “Pri zvoncu”, koji je bio gnezdo našeg druženja. Uz sve što sam tada pored toga snimao, ti dani na setu su mi bili poput oaze, “zvona” ispod kojeg smo delili našu intimu, druženja, emocije… Bio sam zaista uzbuđen i emotivno dotaknut svakim trenutkom pored Radka. Gajio sam veliko poštovanje prema njemu kao pozorišnom glumcu, koji je otvorio drugačiji pristup umetnosti. Bilo je to veliko iskustvo na planu filma, a na ličnom – fina rezbarenja po duši. A u pauzama – razgovori i drage pošalice starih frajera…
Luksuz je, ali i prokletstvo, navodi Burić, kada se dogodi dobar film i tako sjajan kolega.
– Nema mnogo takvih trenutaka u glumi kada se zaista iskreno otvaramo. S jedne strane, to je luksuz, ali i prokletstvo ulaska u dubine duše koje nisu lake. To vam je poput onoga kada jedete jabuku, pa dođete do slatkog srca ali i semenke koja ume da bude gorka. Veličanstveno, a istovremeno i bolno. Činjenica da smo obojica u poodmaklim godinama u tom trenutku, on pred kraj života, već duboko bolestan, dovela je do duboke, ali i opuštenije i iskrenije glume – seća se.
Film “Pamtim samo sretne dane” smešten je u restoran u kojem umorni stari čovek (Polič) posmatra goste restorana koji predstavljaju njega i njegovu najužu porodicu tokom bitnih trenutaka u životu. Te događaje gleda sa strane, kao sudija i porota tragičnog života punog žaljenja, pogrešnih odluka, ali i dragocenih malih stvari. Upitan kako bi sagledao svoj život kada bi bio u takvoj situaciji, Burić veli:
– Ne usuđujem se da ga sagledam i verbalizujem na taj način sada. Međutim, suočavam se sa svojim životom i svime što je doneo, radeći na predstavama u Zagrebu i Danskoj!
Tamo, kako kaže, okuplja prijatelje iz vremena kad je osnovao “Kuglu glumište”. Naime, sedamdesetih je Burić sa Željkom Zoricom Šišom i Damirom Bartolom Indošem, bio jedan od osnivača trupe “Kugla glumište” – kultne pozorišne, interdisciplinarne i multimedijalne družine bivše SFRJ, poznate po novoj koncepciji promišljanja teatra, u kojem je predstava akcija, a gledalac akter predstave.
Sličnu trupu, podseća naš sagovornik, oformio je i u Danskoj. U pitanju je Telepatska internacionalna grupa T.I.G, osnovana 1994. Sa ovom trupom, čiji nastupi podsećaju na muzički teatar-kabare i nalik su rok koncertima, gostovao je u Beogradu pre nekoliko godina u Ustanovi kulture „Parobrod“.
– Svake tri godine napravimo predstave koje su posveta ljudima koji su bili sa nama na ovom našem putu. Tako ja promišljam o svom životu. Radili smo “Knjigu mrtvih” o onima koji više nisu tu… To su sve refleksije na to kako se mi sećamo naših dragih sapatnika u ovoj životnoj trci.
Životni put Zlatka Burića naveo ga je da se iz Hrvatske početkom osamdesetih preseli u Dansku, ali ističe da ne oseća težinu kada se vrati ili je angažovan na ovim prostorima:
– Svakom glumcu je najvažnije da li su film, serija ili predstava dobri ili loši. Da li je priča o nama na ovim podnebljima ili o Danskoj, ili bilo kom delu sveta, manje je važno. Ne osećam identitet kao nešto što je na ovom prostoru, a ja sam daleko, pa sam zbog toga jadan. Ne, identitet nosim u sebi. Već dugo živim u Danskoj i osećam tu emociju i kada sam tamo.
Publiku kraj malih ekrana Zlatko Burić je posebno osvojio malom, ali značajnom ulogom u prvoj sezoni serije „Šutnja“ Dalibora Matanića, čiji je nastavak nedavno emitovan. Posebnu čar koju je ta rola nosila, jeste to što se, kako ističe, vratio rodnom Osjeku.
– Bilo mi je zadovoljstvo da radim sa Matanićem. Trebalo je da igram u fanatastičnoj seriji “Područje bez signala”, ali se snimanje poklopilo sa “Trouglom tuge”. Bilo mi je jako žao, ali me je obradovao pozivom za “Šutnju”. Snimano je u Osjeku, odakle sam rodom, a Drago Hedl, po čijim romanima je scenario napisan, bio je u mom detinjstvu perspektivni mladi književnik. Na neki način bio mi je uzor. Pisao je u hemingvejskom stilu. Međutim, njegov životni put se kasnije dosta zakomplikovao, ali sam uvek imao poštovanja prema njegovom radu u “Feral tribjunu”. Čuvam i dalje sećanja na druženja i kupanja kraj starog železničkog mosta u Osjeku. Baš tu smo i snimali “Šutnju”. Priznajem da je otvorilo strašne rane Osjeka iz godina rata i dosta emotivno za mene… Neću reći teško, jer je moj zadatak kao glumca da ulogu iznesem najbolje što mogu, ali zaista mi je bilo bremenito emotivno.
Od poslednjeg razgovora za naš portal, kada je posetio Beograd sa filmom “Trougao tuge”, otvorivši Slobodnu zonu, Burić je 2022. za tu ulogu osvojio evropskog „Oskara“ i postao prvi Hrvat ovenčan tom nagradom. Priznaje da se trudi da sve nagrade dočeka s osmehom, ali svestan i odgovornosti koje nose.
– Nagrada je podrška mojih kolega s kojima sam u tom velikom poslu probao da napravim nešto dobro. Zato to priznanje uključuje sve ljude na mom dugom putu. Nisam ja neki mladi glumac koji je blesnuo i dobio evropskog „Oskara“, već vidim tu nagradu kao da me neko tapše po ramenu u velikoj trci koja je počela odavno na ovim prostorima. Eto, u tom kontekstu, desio se jedan neverovatan susret u hotelu kada sam stigao u Beograd. U foajeu sam sreo Želimira Žilnika! Bilo mi je čudno i fantastično! Tog divnog čoveka sam video 1976. godine kada je Borki Pavićević pričao o jednoj mojoj predstavi u Novom Sadu. Taj susret mi je baš bio mio i emotivan, jer ga doživljavam upravo kao deo tog dugog puta, životnog kruga. I kakav god bio, moj je!
Bonus video: Želimir Žilnik prima Beogradskog pobednika na otvaranju Festa
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare