"Odličan je film, šteta što je o mom životu": Hrvatski reditelj Silvestar Kolbas iskreno o intimnom porodičnom dokumentarcu

Piše: Ivona Lazar

Nakon nekoliko osvojenih nagrada, među kojima je i Zlatna arena u Puli za režiju i montažu, dokumentarni film Silvestra Kolbasa "Naša djeca" premijeru je imao i u Srbiji, u okviru 20. Slobodne zone. Hrvatski reditelj je u ovom filmu izneo je intimnu priču svoje porodice i komplikovanih odnosa koje je beležio tokom godina. Sem njega, glavni junaci su Jakov, sin iz prvog braka, ćerka Eva, rođena u drugom braku posle dugo godina čekanja, usvojeni sin Ante i Silvestrova druga supruga Nataša. Kako sam priznaje, prikazao je avanturu za koju nije siguran da bi je mogao ponoviti.

Kako ste odlučili da snimite film o najintimnijim detaljima iz svog života?

- Kada sam počeo da snimam, nisam mislio o tome kao filmu, ali kada mi je to predložio producent Nenad Puhovski, s kojim sam i pre napravio dva osobna filma, onda je to palo na plodno tlo. Izgledalo je kao da će to biti jedan zabavni projekat sa šarmantnim proizvodom koji ćemo napraviti glatko, da će to sve biti vedro i veselo. Međutim, kad smo krenuli da radimo na projektu, stvari su počele da se odvijaju malo drukčije; jedno je iz razloga što se dinamika porodičnih odnosa promenila i stvari su postale komplikovanije, a drugo je sama činjenica da je to postao projekat, što je nametnulo neku obavezu i protagonistima.

Kakva je bila reakcija vaših članova porodice na sam film i njihovo ponašanje kroz sve te godine?

- Tu postoje dva nivoa. Jedan je nivo u odnosu na snimke, a drugi u odnosu na film. Što se tiče snimaka, mislio sam da će mi neke efemerne stvari zamerati, kako je ko izgledao u nekom snimku, ali nisu toliko na te stvari reagovali. Što se tiče filma reakcija je bila sasvim pozitivna. Ante je na premijeri grlio sve, i producente i nas, a Nataši je nakon filma prišao i rekao: "Mama, oprosti, bio sam grozan sad vidim to". Jakov je odbijao da vidi film pre premijere na ZagrebDoxu, ali je ipak na premijeru došao i jako pozitivno reagovao. Rekao je jednu zanimljivu stvar, a to je da mu je lakše bilo da pogleda film u dvorani sa ljudima nego sam kod kuće, jer ga tu gledaš sam sa svojom mukom, a ovde, ipak, podeliš sa drugima. Što se Eve tiče, ona je mlada intelektualka i ona je najstrožija po pitanju svega, iako je najnevinije prošla. Zamera da je neistinito prikazano da je bila maltretirana od strane Ante. To mi je rekla još godinu pre, ali ja sam to hteo da zadržim i mislim da je ta mala laž doprinela filmu. Ja sam namerno ostavio sve, i poštenja i slojevitosti radi. Njihovo protestovanje oko snimanja sam ostavio, jer čim je film završen i pušten, podrazumeva se da su oni pristali. Tako je zapravo i u toku snimanja bilo: u rasponu između učestvovanja i protestovanja, između saradnje i otpora.

Mi smo od 2013. godine počeli da razgovaramo o filmu. Samo snimanje, od kad smo to definisali kao ciljno snimanje, počelo je 2015. Krenuo sam da snimam malo više i, čini se, da sam onda i malo prežestoko snimao, pa sam počeo da im idem na živce, zbog čega je usledilo zatvaranje. To ciljano snimanje nije trajalo dugo zbog otpora koji su se pojavili, tako da je film velikim delom napravljen od materijala koji je neka vrsta "kućnog arhivskog materijala". Te arhivske stvari nisu nastale sa predumišljajem da će to jednog dana biti u nekom filmu. Kad je došlo do otpora, pokazalo se da nije tako jednostavno napraviti film kako se meni činilo, tj. da mi snimamo neko vreme porodične odnose, pa ću onda ja to posložiti, jer je to prestalo da bude izvodljivo. Zbog toga se gledalo šta već ima od postojećih materijala. Film je završen 2023. godine, nakon čega je više puta uređivan, kako bi bio spreman za festivale.

U filmu je vaša supruga spomenula da nije želela da se snima. Kakva je bila njena reakcija na film?

- Natašin stav je ambivalentan, u neku ruku je ponosna, a neke stvari mi zamera. Mi smo napravili iznimnu stvar, to više ne mogu ponoviti. Teško mi je bilo to da radim, da kopam po sebi i intimi, jer je to užasno zahtevno. Moraš u isto vreme biti unutra i napolju, distanciran da možeš da pričaš priču, a biti ipak emocionalno uključen. To je užasno iscrpljujuće i po mene i po okolinu, i dugo traje. Nataša je takođe svesna da smo napravili nešto iznimno i da je to ljudima važno. U Puli je krasno rekla: "Odličan film, samo što je meni žao što je o mom životu". Istovremeno ima prema njemu i otpor i misli da je film važan.

Da li vam je film pomogao da uvidite neke probleme koje niste primećivali dok su se dešavali?

- Film nam je doneo neku malu katarzu u odnosu na porodične odnose, ali mislim da to ne treba precenjivati. Ovaj film nema tu moć da sve odjednom okrene. Supruga i ja drugačije reagujemo na neke neprilike sa Antom, što je ostalo isto, jer imamo puno godina, tako da je teško da će se neko od nas promeniti. Nastavak čitave ove avanture jeste da je ona i dalje popustljiva i zaštitnički nastrojena tamo gde ne treba. Ona meni, takođe, nalazi neke zamerke, tako da mislim da to nije pomoglo. S druge strane, meni je pomoglo, jer je u tom periodu, kada je rađen film, bilo epizoda kada se više ne osećaš dobro, a ne znaš šta je uzrok tome. Ja sam morao da uložim veliki trud da sebi posložim stvari kako su išle i da nađem neko uverenje šta je uzrok čemu. Tako da mislim da je uloga filma pozitivna. Presrećan sam što sam preživeo, jer nisam bio siguran kako će to proći u porodici.

Na kraju filma izražavate nadu da će vaši bližnji doživeti film kao prikaz ljubavi. Jesu li?

- Ja bih rekao da jesu, neko mi je rekao da čak to nisam morao ni napisati, da se to prosto podrazumeva. To je bio trenutak emocionalnog otapanja i približavanja. Bilo je jako iscrpljujuće i to ne mogu da ponovim, zapravo, za većinu protagonista znam da ne bi mogli to da ponove. Da li bih ponovo radio to sve isto? Nisam siguran, ali kao što je rekla jedna koleginica "nalazim tu postupaka koji su možda etički dvojbeni, ali mi je drago što film postoji" i nekako ja to sebi definišem.

https://www.youtube.com/watch?v=SR4uOA5gRsA

Bonus video: Sto godina na Slobodnoj zoni