Hristina Radović Andrić: Neposlušnost je fantastična izmišljotina i predvorje ka slobodi

Piše: Katarina Jurčević, Krokodilova novinarka na dan

Uz osmeh govori o maloj organizacionoj brizi pred nastup, dok oko nje polako počinje završno veče 18.Krokodil festivala, na kom smo i razgovarale. U toj naizgled usputnoj rečenici ipak ima nečega od pitanja koje se provlači kroz njen roman „Arjačkinje barjačkinje, koga ćete“ - Kako uskladiti sve uloge koje nosimo i gde pronaći prostor za sopstveni glas.

Hristina Radović Andrić u svom romanu otvara prostor za priču o porodici, gubitku, sećanju i pokušaju da se pronađe sopstveni identitet izvan uloga koje nam život dodeljuje. Kroz lik Nure Nuh, žene koja se suočava sa sopstvenim nasleđem, odnosima prema drugima i sopstvenim osećajem krivice, roman „Arjačkinje barjačkinje, koga ćete“ (Booka) govori o ličnim i društvenim promenama jedne generacije.

Dok se čita roman, čini se da Nura Nuh gotovo nikada nema priliku da bude jednostavno osoba. U svakom trenutku ona je nečija ćerka, unuka, supruga, majka ili partnerka. Da li je odsustvo prostora za sopstveni identitet, ali i strah od gubljenja istog, bilo inicijalna kapisla za roman?

- Lepo si to videla. To jeste delimično tema. Međutim, roman je nastao kao moje lično razmimoilaženje sa samom sobom u svim tim ulogama.

Roman je prvo pisan u prvom licu. Pisala sam ga godinama i bilo mi je mnogo teško da ga pišem u prvom licu, pošto još uvek nisam bila načisto i nisam dovoljno ožalila sve te ljude koje sam pominjala u knjizi. Bio mi je potreban neki folder u koji ću da smestim ceo taj deo svog života i ispostavilo se da je to bila knjiga. I knjiga mi je bila odličan vid terapije, da nekako zaokružim i stavim tačku na sva ta tugovanja.

A Nura Nuh mi je praktično spasila roman, jer dok god sam pisala u prvom licu bilo mi je teško i nekoliko puta sam odustajala. Onda sam shvatila da mi je potrebna samo jedna mala distanca, odnosno to treće lice, i tada je sve krenulo samo od sebe.

Nura je negde moj otklon od same sebe i neka druga perspektiva na sve moje, da tako kažem, greške, odnosno osećanja i sećanja. Ona jeste nesnađena, ali na kraju ipak uspeva da izađe na čistinu sama sa sobom.

Da li ste zato i birali da pišete roman fragmentarno, jer da ste pisali linearno možda bi vam bilo i teže?

- Da, ja sam ga u suštini pisala vrlo linearno, mada se to sada ne vidi i sada deluje kao da je fragmentarno. Prvo sam napisala sva sećanja, pa tek potom ovu radnju koja se kao dešava u sadašnjem vremenu. Onda sam shvatila da bi bilo jako dosadno da to ide nekim tako logičnim, ali dosadnim hronološkim redom, pa sam onda to iseckala. Počela sam da pratim ono što me je, dok sam ulazila u tu kuću, zaista zaticalo, ti mirisi i predmeti i razna sećanja. Kako su mi se javljala sećanja, ja sam tako i u knjigu ubacivala delove iz prošlosti. Mislim da je baš zato tako dobro - zato što je autentično.

Ako uopšte smem da kažem da je tako dobro, pošto sam dobila takve kritike… Ali, jako sam zadovoljna jer nisam mislila da će biti uopšte tako. Bila sam dosta skeptična, jer mi je to prvi tako veliki pokušaj. I prosto sam iznenađena koliko su ljudi zadovoljni.

Čitajući roman, stiče se utisak da je stid prisutan i onda kada ga likovi ne imenuju. Kao da određuje šta će ostati prećutano, a šta oprošteno, ali i ko preuzima krivicu. Da li se slažete da je stid jedan od pokretača priče?

- O da, kako ne. Stid, odnosno griža savesti. Griža savesti sa kojom ne može da se izađe na kraj, koja tu Nuru Nuh vrti u krug od jutra do uveče, od jednog događaja do drugog, od jednog sećanja na jednog preminulog do drugog. Tu nema kraja i jeste jedan od glavnih motiva romana.

Takođe, u romanu nijedna žena nije jednostavno dobra ili loša majka, kao da svaka od njih istovremeno nosi ljubav, razočaranje, bes ili nemoć. Da li vam je bilo važno da razbijete predstavu o majčinstvu kao prostoru u kom žene moraju biti moralno besprekorne?

- Pa, ne, zato što nisam imala nikakav predumišljaj kada sam počela da pišem roman. Nisam klasično razrađivala likove i davala im osobine prema sopstvenim željama, nego sam se trudila da ostanem što autentičnija. Htela sam da ispričam događaje baš onako kako su se dešavali, da budu potpuno istiniti, bez ulepšavanja ili skrivanja bilo čega. Samo da sve stavim na papir.

Tek kada je rukopis bio završen i kada sam ga pročitala, počela sam da uspostavljam neke relacije, kako je oslikan lik majke, kako oca, kako same Nure i tako dalje.

Dakle, nije mi bila namera da predstavim lik majke ni pozitivno ni negativno. Išla sam isključivo za autentičnim i na kraju smo dobili to što smo dobili.

Zanimljivo je što se u romanu ne raspadaju samo porodični odnosi, već i čitav društveni okvir koji je ljudima davao osećaj sigurnosti. Vi pripadate generaciji koja je odrasla u Jugoslaviji, a zatim živela u periodu dubokih društvenih i ekonomskih promena. Koliko je raspad jednog društvenog poretka promenio način na koji ljudi doživljavaju sebe i sopstveni identitet?

- To je divno pitanje i to jeste jedna od osnovnih tema koja se provlači kroz roman i koja me je vukla. Bilo mi je interesantno da pišem upravo zato što ima dosta tih sećanja iz te, tako da kažem, stare Jugoslavije, Titove Jugoslavije.

Mi smo odrastali, nekoliko generacija sedamdesetih, možda čak i sve između sedamdesetih i osamdesetih, jako bezbrižno. Učeni smo da rastemo u nekoj sigurnosti, da je naša država potpuno stabilna i da će, tako da kažem, sve imati hepiend. A onda smo živeli u zemlji koja se raspala i u potpuno nenormalnim okolnostima, od građanskog rata pa nadalje.

S druge strane, pošto smo rasli iz tog komunizma, odnosno socijalizma, svi, od baka do roditelja, učili su nas neverovatnoj odgovornosti. Naučeni smo da sve mora da se stekne velikim radom, da moramo da budemo jako odgovorni i tačni. Mislim da je to negde veliki teret koji smo poneli. Svi smo nekako odrastali vrlo starmali. Ali, upravo zato smo prošli tu veliku školu, dobro smo se snašli u ovom vremenu.

Mi smo rasli kada si morao da ustaneš da promeniš program na televiziji, a danas svi radimo na platformama sa veštačkom inteligencijom... Veliki je jaz koji smo proživeli i koji i dalje proživljavamo, ali mislim da se dobro snalazimo.

Zato su nam životi tako intenzivni i interesantni i ima puno dobrih autora baš iz te generacije. I meni je to uvek interesantno da čitam, a eto ispalo je da moram i da pišem.

U romanu su važni i autorski crteži. Oni nisu samo dodatak tekstu, već deluju kao još jedan način pripovedanja. Kako je izgledao taj proces povezivanja pisanja i crtanja?

- Trudila sam se... Nacrtala sam preko 200 ilustracija za ovaj roman, pošto ja, dok pišem, crtam i dok crtam - pišem. To mi je vezan proces. Zadovoljna sam i sa ovih 20 ilustracija koje su ušle u knjigu, jer ipak želim da roman ostane roman, a ne slikovnica, ali mi strašno znači kada neko pohvali ilustracije, jer su meni one podjednako važne.

Ovogodišnja tema Krokodil festivala bila je neposlušnost. U vašem romanu neposlušnost ne deluje kao veliki bunt, već kao trenutak u kom žena odbije da njen život bude određen isključivo potrebama drugih. Da li ste vi tako doživljavali Nuru u potrazi za sobom?

- Da. Meni je samo žao što ta Nura nije ranije postala neposlušna. Smatram da je neposlušnost jedna fantastična, pre svega dečija izmišljotina koja je, da tako kažem, predvorje ka slobodi. A sloboda je opet neophodna za neku kreaciju.

Mislim da su životi mnogo bogatiji kada čovek ume da se igra. Eto, neka mi to bude neka paralela: neposlušnost, odnosno igra. Da je ranije počela da bude neposlušna, možda bi joj sve u životu bilo mnogo lakše. Možda je malo kasno rešila da se oslobodi, ali bolje ikad nego nikad.

Mislim da je važno dopustiti sebi tu neposlušnost i tu vrstu slobode, jer bez slobode i ljubavi nema kreativnosti.