0
Upitno je da li su heroji i heroine, koji su nam prikazivani kao takvi, zaista "heroične" ličnosti ili su žrtve sistema koji statusom pere ruke od njih, kaže za Nova.rs slikar, grafičar i profesor Aleksandar Leka Mladenović.
U naizgled zaboravljeno doba, u vreme tako kratke i snažne muzičke pank pobune i u istoriju rokenrola vraćaju nas portreti Aleksandra Leke Mladenovića koji je od večeras pred posetiocima galerije Ulus u Knez Mihailovoj ulici.
Na izložbi „(Ne)oslikani heroji i heroine“, koja će trajati do 17. oktobra, ugledni beogradski slikar, grafičar i profesor na Fakultetu likovnih umetnosti, iza kojeg je 45 solo postavki u zemlji i širom sveta, kao i 400 grupnih izložbi, pa i silne nagrade, donosi svoje viđenje ikona panka i popularne kulture, uz koje je odrastao, a jedno vreme i drugovao.
Objašnjavajući sam naslov izložbe „(Ne)oslikani heroji i heroine“ Aleksandar Leka Mladenović podseća u razgovoru za Nova.rs na jednu „famoznu misao“:
– Da svako od nas može da bude heroj ili heroina ako se za to ukaže prilika. Upitno je, inače, da li su heroji i heroine, koji su nam prikazivani kao takvi, zaista „heroične“ ličnosti ili su žrtve sistema koji statusom pere ruke od njih. To je tema za razmišljanje – reči su umenika za naš sajt.
Seriju radova koji će biti izloženi u Galeriji ULUS počeo je kao niz personifikacija za pojmove koji mu nešto znače – žena, muškarac, bunt, sloboda, lepota, džentlmenstvo, svetlost kao simbol životnog žara.
– Bavim se čovekom i čovečanstvom kao večitim temama umetnosti. Tu je i oda ženi, čije je mesto kroz istoriju često zasenjeno. Zato su tu i „heroine“, a ne samo „heroji“. Moj izbor su uglavnom ličnosti iz panka koji mi je bliska tema. Tu je zaboravljena, čisto ženska grupa The Slits koja bi, da su bile muškarci, imale status Seks pistolsa ili Kleša i kojima odajem dužnu počast. Palmoliv, „pank mistik“ iz Slitsa danas se bavi humanitarnim radom zapošljavaljući izbeglice iz Avganistana u SAD. Tu su i veterani panka, moji prijatelji Vik Godar i Rob Simons iz sastava Subway Sect, koji istrajavaju još uvek s mladalačkim žarom u stvaranju i izvođenju muzike – ukazuje umetnik.
Dočarao je Mladenović i Mensija iz sastava Angelic Upstarts, jedne od retkih autentičnih pank grupa koja je svirala u Beogradu osamdesetih:
– Mensi je bio borac za prava radnika i antirasista. Nažalost, preminuo je dva meseca nakon što sam ga naslikao. Govorio je otvoreno o nasilju koje vrši policija. Imao sam sreće da vidi gotovu sliku kojom je bio oduševljen i počastvovan sam željom porodice da portret završi u njihovom vlasništvu – priča slikar i grafičar.
Još jedan heroj, kojeg je ovaplotio, jeste Džon MekGioh, nekadašnji član sastava Magazine i Siouxsie and the Banshees. A posredi je, po sudu Mladenovića, najkreativniji gitarista u panku i postpanku, koji tek danas, dvadesetak godina nakon smrti dobija zasluženo mesto:
– Tu je i Kerolajn Kun, koja je bila muza Dilana i Roberta Vajata u hipi eri i jedan od prvih novinara koji se bavio pankom. Zanimljiva je i po tome što je 1967. osnovala humanitarnu organizaciju za pravnu podršku uživaocima narkotika „Release“. Klijenti su joj bili svi mogući likovi iz sveta pop kulture: Džon Lenon, Džordž Harison, Mik Džeger… Harison je spasao organizaciju bankrotstva velikom donacijom – objašnjava Mladenović.
Svi ti junaci, koje predstavlja na svojim radovima su, kako kaže, uglavnom muškarci i žene koje poštuje iz nekog razloga, ne nužno heroji i heroine:
– Tu su i misteriozni Tomas Pinčon, moj omiljeni pisac, koji je paradigma ovog zavereničkog vremena u kojem živimo, kao i Amanda Lir, boginja pop kulture koja me je udostojila time što joj se sviđa portret na kojem sam je ovekovečio.
S ponosom Aleksandar Leka Mladenović pominje da su, specijalno zarad njegove izložbe, izuzetne eseje napisale istoričarka umetnosti Dragica Vuković i Vivijen Goldman, njujorška pank profesorka koja je pisala o feminističkoj dimenziji panka i njegovoj seriji o bendu Slits:
Sredina sedme decenije prošlog veka u Zapadnoj Evropi, tačnije Engleskoj, bilo je doba velike društvene krize, koja je prethodila dolasku na vlast Margaret Tačer, a za Aleksandra Leku Mladenovića to je period adolescentskog razvoja, zbog čega poruke i pouke ovog razdoblja ostaju trajna preokupacija njegovih istraživanja u grafici i ostalim likovnim medijima, zabeležila je istoričarka umetnosti Dragica Vuković.
Lični kontakti Mladenovića s neposrednim učesnicima pank pokreta su, takođe, veoma važni u artikulaciji i sublimiranju likovne poruke. Ako se doba panka posmatra iz sadašnjeg trenutka, to je poslednji pokret pobune i nepristajanja, onakav kakva je bila DADA u likovnom mediju dvadesetih godina 20. veka.
– Pank pokret je došao s margine društva, vrlo direktan u artikulaciji i, nažalost, autodestruktivan za svoje aktere i nosioce u velikom broju, kao poslednji čin života svojih uverenja. Ta činjenica je, svakako, uticala na odluku Leke Mladenovića da portret bude likovna muzika ljudi koji su svoju (muziku) živeli. Mladenović im, kroz svoj umetnički rukopis, daje ikonično mesto.
Dirljiva pouka ovih slika je i podsećanje na empatiju, kroz umetnost, na njen nedostatak, na empatiju prema životu ljudi koji su izbrisali granicu između ova dva pojma. U sadašnjoj surovoj zahtevnosti iznuđene brzine i samoljubivosti, ova poruka se čini neophodnom – zaključak je Vukovićeve.
A Vivijen Goldman, muzička kritičarka, prva publicistkinja Boba Marlija i profesorka na njujorškom univerzitetu, ocenjuje da „nesvakidašnje, provokativne boje i dinamično kadriranje Aleksandra Mladenovića projektuju žestoko prisustvo prototipnog she-punk benda Slits, slično onom kada su počinjale u Londonu sredinom sedamdesetih godina prošlog veka, kada se pank zakuvavao“, dodajući:
– Kada je Kerolajn Kun, novinarka i umetnica, snimila fotografije na kojima su ovi portreti zasnovani, i bend i fotografkinja su bile početnice i osvajači muzičke i medijske scene koje su kontrolisali muškarci s vrlo ograničavajućom, pokroviteljskom idejom o tome šta bi mlada žena u umetnosti mogla da bude, kako ona treba da se predstavi, kakav zvuk treba da proizvede, ili kakav stav treba da zauzme kroz njeno pisanje. Trebalo je izaći iz kutije koju je patrijarhalno kapitalističko društvo označilo za nas. Žene tada nisu dobijale najbolje poslove, niti jednaku novčanu nadoknadu a i danas je situacija i previše slična. U to vreme, rad žena poput grupe Slits i Kerolajn Kun je učinio mnogo za usađivanje radikalnih novih ideja. U tom trenutku smo počele da preuzimamo kontrolu nad svojim telima u razvijenom bogatom svetu, osvojile smo prava za koja smo mislili da su temeljno osvojena, a koja se i sada u Americi dovode u pitanje. To je nadrealno, a opet previše stvarno, i uopšte razbešnjujuće. Raspoloženje koje Aleksandar ovde hvata i direktnost njegovog vizuelnog argumenta su ubedljivi. Ove slike su neophodne kao podsetnik na stav za koji moramo da se izborimo.
Za kraj, uoči otvaranja izložbe Leka Mladenović poručuje:
– Što bi rekla direktorka Sonar festivala u dokumentarcu o Loranu Garnijeu, najpoznatijem svetskom di-džeju, „trebaju nam ljudi a ne algoritmi“. Taj humanistički kontekst je bitan, ali su mi podjednako važne likovnost i umetnička vrednost dela. Dobrodošli na „(Ne)oslikane heroje i heroine“!
Bonus video: Sid Vicious, ikona pank muzike
