Pitalo me jednom - pitalo me više puta, zapravo, ali ionako uvek dam drugi odgovor - šta bih poneo na pusto ostrvo. Zanemarim li činjenicu da mi ne pada na pamet ići na pusto ostrvo, osim, dabome, na Lokrum, ali samo do sedam kad se poslednja brodica vraća na Porporelu, kao i izvesno osećanje da se na pusta ostrva ne ide, nego dospeva (ako to nije posledica čitanja slavnog Defoovog romana), tada sam odgovorio - “U potrazi za izgubljenim vremenom” i sve sezone Friendsa. A zašto baš te dve stvari, sledilo je, uostalom – mnogo zanimljivije, potpitanje?
Pa, biće da je to stoga što obe stvari imaju ozbiljan obim i dugo trajanje. I što u oba slučaja uranjate u jedan svet koji vam, spolja i formalno gledajući, nije blizak, ali ga, ukoliko vas obuzme, osetite svojim na onaj najbolji način: nijednog trenutka ne gubite svest o sopstvenom životu, a pronalazite u glavnoj temi i svim njenim rukavcima gotovo sve ono što vas se tiče.
U redu, neću dalje pokušavati da nategnem paralelu između Prusta i Gelerovih, Grinove, Fibi Bufe, Tribijanija i Binga. Ali hoću reći ovo: kao što se u Marselovom životu smenjuju očaranosti Svanom, Odetom de Kresi, Žilbertom, Germantovima, Verdirenovima, Albertinom i inima, kao što je njegov život određen majčinim brigama ili osećanjem zanemarenosti, odnosom sa bakom, posmatranjem višeg društva i njegovih preplitanja između privida i samoobmane, praznine i punoće, podvojenosti duha i tela, seksa i ljubavi, hetero i homoseksualnosti, čulnosti i intelekta, tako se u televizijskom formatu slavnog sitkoma smenjuje isti krug tema, ali ne u romanesknoj širini dugih i umetnutih rečenica, nego na način kratke, žanrovski jasne, precizne i neodoljivo zabavne farse.
Prust računa na, što bi rekao najslavniji filosof dvadesetog veka – vremenitost. Friendsi, pak, fiksiraju vreme u onu tačku u kojoj prijateljstvo, ako je zbiljsko, zapravo, postaje bezvremeno. Prijateljstvo kao umeće, kao zanat, kako rekao bi Bora Ćosić, (zanat najstariji, rekao bi onaj cinik, kockar i šoven). Prijateljstvo je, ponoviću: ako je istinsko, zaustavljanje, zamrzavanje vremena, stop-kadar, nulta tačka, mesto utehe u ideji da večnost postoji. Večnost trenutka.
Hajdeger bi voleo Friendse, hoću reći. Čak i ako ih ne bi razumeo.
A mi (makar ih, poput potpisnika, zavoleli s odocnjenjem, onda kad su već prestali da budu deo sedmične svakodnevice odvratne decenije koju zovemo “devedesete”), volimo te karaktere i te kratke pričice zato što, ne lišavajući se povremenog pathosa – ili baš zbog toga – nisu ništa drugo nego slapovi neprestane, utešiteljske vedrine. Kao i svaka inteligentna komedija, i Friendsi (neka mi je oprošteno što ne govorim “Prijatelji”; ni Stonese ne zovemo “Kotrljajuće kamenje”) počivaju na briljantno odabranoj početnoj situaciji i uzbudljivo smišljenim karakterima. Majstorski odigranim, uzgred. Kao nežan i nenametljiv spoj dvaju drugih američkih sitkoma, Cheers (“Kafić Uzdravlje”) i Seinfelda, oni su u isti mah oda prijateljstvu, kao što je to slučaj sa stalnom postavom bostonskog kafea u kojem ti svi znaju ime, i preispitivanje njegove suštine – što je kod Džerija Sajnfelda i njegovih dovedeno do paroksizma.
Cheers, eponimni bar, jest, baš kao i kafe i glavni stan u Friendsima ili stan glavnog junaka u njujorškoj seriji “ni o čemu”, mesto okupljanja i prostor za utehu od jada savremenog sveta. Rekoh li: tačka u kojoj se vreme zaustavlja. Ili, kao u slavnoj Čendlerovoj šali: kad Ros kaže da je, usled ljubavno-bračne ucene, prinuđen da promeni stan koji je daleko od posla, ali se teši da mu je zbog dužeg puta “poklonjeno vreme”, Čendler spremno dodaje kako je prethodnog Božića dobio “poklon u vidu prostora”, pa da bi mogli da ih spoje te naprave kontinuum – fora koju bi Albert Ajnštajn obožavao – to i nije šala.
Jer, Friendsi uistinu okupljaju tri fizičke veličine dodajući i četvrtu, onu koja u svesti čitaoca “Posebne teorije relativnosti” blesne kao iznenada upaljen neonski znak – “četvrta dimenzija je vreme”. I, baš kao kod Marićevog zeta, nastaje vremensko-prostorni kontinuum u kojem je, kao i kod T.S. Eliota, sve vreme uvek već prisutno jer ono nije ništa drugo nego – prostor. Zvuči zajebano, ali je, zapravo, vrlo prosto. Odgledaš pet vezanih epizoda i eto te u zakrivljenom vreme-prostoru bezvremene sveprisutnosti. U tome je tajna najpoznatijeg sitkoma na svetu. On, uistinu, ukida vreme. Baš kao što ga Prust ne nalazi. Bez obzira na naslov poslednjeg toma.
Otud je vrlo inteligentno, ali opasno, bilo i to što je načinjena, a konačno i pokazana, ta proslava mature u vidu takozvanog “specijala” Friends: The Reunion. Pametno je bilo to što nije pravljena nikakva nova epizoda u kojoj bismo videli ostarele junake i saznali neke moguće scenarističke konstrukcije koje bi imale predstavljati nastavke njihovih životnih priča. Koga to, uostalom, zanima? Friendsi su bajka za odrasle, ono što uzimamo pred spavanje umesto sedativa, i u toj bajci – junaci ne stare. Iluzija koju kupujemo gledajući večno mlade devojke i momke, ista je ona koju kupujemo svakim uranjanjem u omiljenu literaturu ili muziku, ma kako banalne ili uzvišene bile.
Kupujući trenutak večnosti, mi kupujemo indulgenciju za grehe, osobito onaj poslednji. U dobu stalnog prisustva smrti, kakvo je ovo, to uopšte nije malo. U ovom potonjem počiva i opasnost, pa i hrabrost, da se napravi to ponovno okupljanje. Jer, da, to jeste proslava mature – kao što je “U potrazi za izgubljenim vremenom” priča o odrastanju/stvaranju budućeg pisca, dakle: priča o sazrevanju, tako su i Friendsi priča o istinskoj zrelosti, životnoj maturi, konačnom odrastanju. “Pustolovine Toma Sojera”, Mark Tven, uvek pomalo ironičan, završava kazavši da se, kada se piše roman o odraslim ljudima, tačno zna gde treba prestati – kod venčanja. Tako završavaju i sve kanonske komedije, Šekspirove poglavito. U Tvenovo je doba, naime, to bio znak da je odrastanje završeno, baš kao što je kod Šekspira to jasan pokazatelj da je komedija iscrpela svoje moći. I da sve što sledi može biti samo – tragedija. Ili iluzija o pronađenom vremenu. Onom u kome su tvoji prijatelji – tvoja prava porodica. Friendsi završavaju tamo gde počinje bračni život.
Prust nije imao mnogo prijatelja, zato je svoje delo pisao četrnaest godina. Marsel, pak, lako bi mogao deset godina sedeti u Central Perk kafeu i gluvariti sa Fibi, Monikom, Rejčel, Rosom, Džoijem i Čendlerom.
Naročito s Čendlerom.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare