Piše Gorčin Stojanović: Vajar varoši beogradske

Beše to, dakako, ogroman građevinski poduhvat, četiri hiljade tona podignuto na četrdeset metara, i, da, poneko od nas prisutnih sa tog predavanja u betonskoj krletki novobeogradskog Fakulteta dramskih umetnosti, išao je da gleda to čudo koje je trajalo polovinu vremena lutanja proroka Ilije po pustinji, Mojsijevog posta, Velikog potopa i Isusove osame po krštenju.Dvadeset dana, po dva metra dnevno. Nije baš da se kupole dižu često u ovoj dolini plača, bilo kakve kupole, naime. A onda je profesor, posve neortodoksni predavač koji svoje studente tera na razmišljanje i dijalog, a ne ex-kathedra isporučivanje ovejanih istina - sve smo to ionako čitali i sami, ako bejasmo zainteresovani - pitao: a jeste li videli krst?I onda smo pričali o tom krstu na kupoli Hrama. U ona se doba vodila debata o tom krstu, javna i kafanska. Bolje reći - nagvaždalo se: te zašto nije tradicionalan, te zašto kugle na krajevima kad je to "ekumenski znak", te što su ocila uglasta. Meni se, sećam se, sviđao, pa sam to i rekao. Zašto? Zato što je, mišljah tada, a i sada, srećno venčan jedan tradicionalni simbol sa savremenošću. Dalje od toga nisam išao, nisam vernik, hramove pohađam rado, baš kao i galerije i muzeje, estetsko me privlači, ideološko odbija, ali ga razumem, zato što pokušavam da razumem čovečanstvo i njegova pregnuća i zablude.

Autor tog krsta je Nebojša Mitrić, veliki majstor. Kad bi u umetnosti bilo takmičenja i potrebe za stepenovanjem, valjalo bi reći "jedan od najboljih". Ali, važnije je nešto drugo: Mitrić je bio snažnog dara, vrhunskog izvedbenog majstorstva, idejno bogat, autentičan, samosvojan, jedinstven. U dve reči - veliki umetnik. U času kada je, ujesen te nulte godine naših života, na koju nedelju pred pad Berlinskog zida, u predvorju novog doba, vođen dijalog profesora i studenata na novobeogradskoj pustolini iz koje se dobro vidi jedno drugo remek-delo, ono arhitekte Mihajla Mitrovića, Zapadna kapija Beograda, Nebojša Mitrić bio je već više od mesec dana mrtav.Na životu je ostao nepunih pedeset godina ranije zahvaljujući svojoj majci: beogradske su Jevreje vodili na Sajmište, ne znam kako se budući Nebojša tada zvao, ni prezivao, a negde u Brankovoj ulici, majka ga je sakrila u dućan obućara Mitrića. Porodicu više nije imao. Postao je Mitrić. Studirao je u prvoj generaciji Akademije primenjenih umetnosti, kod Ivana Tabakovića, početkom pedesetih. Putovao je Makedonijom, Dalmacijom, Srbijom, sagledao vizantijsku tradiciju, pronašao ono što je ključno za individualni dar: utemeljenje u tradiciji, način da iz nje crpe ono što mu je potrebno; pronašao je, nadalje, svoj glas u svom vremenu, sukladno slavnoj Eliotovoj zapovesti iz britkog štiva "Tradicija i individualni talenat": tradicija se ne nasleđuje, tradiciju se stiče predanim radom.I to je Nebojša Mitrić činio. Vizantijsko nasleđe i njegov eho u našim krajevima propustio je kroz membrane svog, modernističkog, sebisvojstvenog izraza. Medaljoni, bareljefi i reljefi, skulputre, mala i velika plastika, sve je to kod Mitrića dobilo poetsku dimenziju, potpuno autentičnu, navlastitu i vlastitu, uronjenu u prošlost, zagledanu u budućnost. Uz još nekolicinu sebi sličnih, promenio je izgled i smisao spomeničkog i memorijalnog vajarstva. Tako su nastali medaljoni Njegoša, Vukove i Đurine glave, knez Lazareva sedeća figura, desetine drugih radova male plastike - i, naravno, kalemegdanski Despot Stefan.Tako je zauvek ostao "vajar varoši beogradske", kako ga je nazvao moj drugi profesor i moj saradnik na poslovima scenskog mačevanja, slavni direktor Galerije SANU, istoričar umetnosti, Stanislav Staša Živković. Radeći u JDP-u "Hamleta" sa rediteljevom (mojom) željom za teškim, dvoručnim mačevima, odgovarajući Istoriju umetnosti i pišući seminare o manastiru Kalenić, zovući ga "profesor Kornjača" dok smo radili "Džona Piplfoksa" u Radoviću, gledajući kako iz sudara gvožđa lete iskre u završnom dvoboju Lečićevog Hamleta i Mićanovićevog Laerta, jureći da vidim tu slavnu rozetu crkve u Kaleniću, zbilja ravnu onoj na Notr Damu, razumevao sam, posredno, i to o čemu je, pišući o Mitriću, govorio Stanislav Živković. Taj eliotovski odnos prema tradiciji, tu ideju da je nasleđe ili savremeno - ili mrtvo. Ništa od "slatkog pravoslavlja", "nacionalnog buđenja", "povratka korenima" i sveg tog kičeraja od kog je jedan umirući režim u sprezi sa nadolazećim restauratorima svakojakog sentimentalno-senilnog nazadnjaštva napravio uvod u zločinstvo, nije bilo ni kod mog profesora Istorije umetnosti, niti, dakako, kod Nebojše Mitrića. Zašto je odlučio dokinuti svoje postojanje na ovom svetu i je li verovao u neki drugi, ne znam. Krst na vračarskom Hramu, međutim, baš kao i despotova figura na Gornjem gradu, stoje kao znak da je nasleđe moguće steći i da ono nije ovo što nam se pod tim od skora prodaje, po beogradskim trgovima, spomenicima skorojevićkog nedoumevanja o vlastitom identitetu.Nebojša Mitrić odlučio je da odustane od bivstvovanja u ovoj dolini plača, augusta 1989. Odlučio je pištoljem, u Palmotićevoj ulici.

Na dnu te ulice nalazi se novi spomenik Despotu. Nezgrapan, neuko napravljen, nalik radovima naivaca, to je spomenik, baš kao i onaj na Savskom trgu, nečem drugom. To nešto, ta kako bi to Nabokov rekao za one Gogoljeve junake iz "Revizora" i "Mrtvih duša", neprevodivom ruskom rečju - "pošlost", koju, kao pojam, Svetlana Bojm, autorka "Budućnosti nostalgije", naziva "opsecnim i lošim ukusom", nečim neopozivo banalnim, suštinski neproduhovljenim, iako se za takvo izdaje - to je to obeležje ovog doba silničkog neznanja i umetničke neukosti.https://www.youtube.com/watch?v=X8mzBykVz8INešto se od toga, mutno i nejasno, nalazi u slavnom songu Idola, "Moja si". I ma kakva idejna pometnja nosila tu pesmu, nezavisno od raskoši Divljanovog muzičkog dara, u njoj se nahodi sudbina Mitrićeva koja jest sudbina i nas što smo još tu: raspeti između istinskog i nasilno prekinutog stvaralačkog poimanja i čitanja nasleđa, s jedne strane, i posvemašnje grubosti sveprisutne banalizacije svega postojećeg kao estetskog osnova nove agresivnosti što žudi za priznanjem koje ne može dobiti i samopotvrdom koja joj nije dostatna, mi smo raspeti između Mitrićevog kalemegdanskog Despota i ovog na novokomponovanom trgu dole ispod Urbanističkog zavoda i Instituta za mentalno zdravlje. Na tom smo raskršću svakako.Estetsko pitanje oduvek je i prvo i poslednje. Estetsko, jer etičko.