0
Čarli Čaplin prekrio je lice rukama kada je čuo kako je poginuo Ivan Goran Kovačić. Koji je glumac najdarovitiji ratni begunac?
Bio je ”prvosveštenik partizanskog svetilišta”, akademik, istoričar, publicista, “nezvanično, hagiograf“ komunističkog sveca, malog Jože. Bio je i novinar – i to kakav, reporter prvog reda od “crne hronike” do “plave krvi”: Vladimir Dedijer.
Pratio je – kao novinar “Politike” – Lelu Salević “prilikom njenog spektakularnog proterivanja u Ivanjicu, zbog ljubavne afere sa sinom tadašnjeg upravnika Beograda Manojla Lazarevića”, neki su od novih priloga, nedovoljno poznatoj biografiji Titovog biografa, koje je uobličio Slobodan Giša Bogunović (“Ljudi Politike” – Politika A.D. ).
Dedijer i Aca Simić, najpoznatiji predratni foto-reporter, prerušavaju se u ribare kod Biograda na moru 1936. gde su “upecali” kralja Edvarda VIII. “Noćom” su se, poput decenijma kasnije paparaca, nadohvat ruke približili jahti britanskog suverena. O Raši Plaoviću Dedijer ne piše kao prvaku Drame, već kao “najdarovitijem ratnom beguncu“, koji je za vreme Prvog svetskog rata 11 puta bežao iz ratnog zarobljeništva.
Korošecov nalog
“Politika” 21-godišnjeg Dedijera ’35. šalje za izveštača iz Londona. Godinu dana kasnije Vladimir šalje “Pisma iz Katalonije”, koja, po uverenju Ministarskog saveta, redovno soli začinima Kominterne. Po nalogu ministra Korošeca i policije, a zbog sumnje da je sarađivao sa komunistima 1. maja, na Praznik rada, 1937. Dedijer je otpušten iz “Politike”. Ni UNS mu ne oprašta “zastranjivanje” u slučaju Đilas, kome je navodno pomagao u sređivanju tekstova i plasmanu u “Borbi”, čime je Uprava UNS-a procenila da je pokazao “pravo lice politikanta”.
Nije Vladimir bio prvi Dedijer koji je pisao za “Politiku”. Pre njega Jevto Dedijer, još kao bečki student, gde doktorira, piše za ovaj list. Bio je univerzitetski profesor, geomorfolog i Vladimirov otac.
U borbi na Sutjesci gine Vladimirova supruga Olga, dok je on teško ranjen u glavu, “devet dana je čudom preživeo bez lekarske pomoći”. Šalju ga u Kairo, na lečenje u Četrnaestu škotsku bolnicu.
Prišao nam je američki vojnik i salutirao: “Ja sam narednik Volter Berštajn , dolazim iz redakcije lista ’Jenk’.” Zamolio nas je da mu pričamo o partizanima i damo fotografije za tekst koji će prvo biti objavljen u egipatskom izdanju “Jenka”, a posle u nekoliko miliona primeraka od iranskog do njujorškog izdanja tog nedeljnika, gde god se nalazi američka vojska.
Engleski cenzori skidaju petokrake
“Nije prošlo mnogo vremena kada se u našoj sobi”, seća se Dedijer, “pojavio Bernštajn s ’Jenkom’ u ruci, ali vidno neraspoložen. Engleski cenzor je naložio da se sa svih fotografija partizana skinu petokrake. Cenzor je takođe izbacio navod da partizani ne primaju plate.”
I u jednom od narednih brojeva “Jenka” na fotografiji Četvrte crnogorske brigade partizani su opet bez petokraka, ali na naslovnici Sava Kovačević. Komplet petokraka, sa srpom i čekićem.
Bernštajn nije bio prvi novinar koji je hteo da prati borbe u Jugoslaviji, šalje reportaže i razgovara sa Titom. Na put toj ambiciji opet staju Englezi. Harija Greskonsa, spoljnopolitčkog urednika časopisa “Osma armija”, Englezi hapse na Visu i sprovode ga u vojni zatvor. Jednog dana Dedijera engleska vojna misija obaveštava da je u Drvaru uhapšen “neki američki novinar Bernštajn”, kao i da ga sprovode prvim avionom za Italiju, gde će verovatno biti izveden pred Vojni sud.
Volter Bernštajn je ipak (p)ostao prvi svetski novinar koji je intervjuisao maršala Tita. Prenose ga sve američke novine. Intervju počinje sa : Mi smo nazivali maršala Josipa Broza Tita “misterioznim čovekom Balkana”, ali jedina misterija je to zašto nije dozvoljeno da se o njemu ranije sazna.
Čovek sa Makartijeve crne liste
Dedijer boravi u Americi od aprila do jula 1945. kada piše “Beleške iz Amerike”. Bernštajn sa senatorima, književnicima i glumcima organizuje priredbe na kojima je skupljana pomoć za Jugoslaviju. Na kraju susreta i razgovora Bernštajn mu poklanja knjigu reportaža iz rata, među kojima su i one iz Jugoslavije. Na kraju posvete, na srpskom jeziku piše: “Smrt fašizmu – sloboda narodu Volter Bernštajn.”
Ne postoji pisani trag da li se Dedijer i posle 1945. godine viđao sa Bernštajnom, posebno 50-ih, kada se našao na Makartijevoj crnoj listi. Pisao je pod pseudonimom scenarije za televiziju. Bio je nepotpisani koscenarist “Sedmorice veličanstvenih”. Poznat je i po scenarijima za filmove „Moli Megvajers“, „Jenki“, “Kritična tačka“ i „Paravan” … Dedijerov ratni drug Volter Bernštajn preminuo je januara ove godine, u 102. godini.
Tokom četvoromesečnog boravka ’45 u SAD Dedijer je imao mnogobrojne susrete sa holivudskim zvezdama producentima, scenaristima…Tada se suočio sa otvorenom netrpeljivošću Amerike prema Čarliju Čaplinu.
“Sinoć na večeri kod glumice Polete Godard i njenog muža Berdžes Meredita, gde su bili prisutni neki od najvećih holivudskih direktora, glumaca, povela se reč o Čaplinu. Svi su se o njemu nepovoljno izražavali osim Polet Godard”, piše Dedijer.
Rokijev trener o ratu u Jugoslaviji
Dedijer ne navodi detalj da je drugi muž ove glumice bio upravo Čarli Čaplin. Njen tada treći suprug Berdžis Meredit nije bio i poslednji. Poletin četvrti muž bio je, pored Zilahija, jedan od čuvara “mrtve straže” u gotovo svakoj prosečnoj srpskoj kućnoj biblioteci: Erih Maria Remark.
Meredita, ne samo ovdašnja, filmska publika pamti kao starog bokserskog trenera Silvestera Stalonea u filmu “Roki”. Budući Rokijev trener na priredbi organizovanoj u El Eju za pomoć Jugoslaviji, govori o ratnoj drami u našoj zemlji, dok Poleta prilaže svoj nakit za bolesnu decu u Jugoslaviji.
Prilikom prvog susreta Čaplin Dedijeru s neskrivenim šarmom, duhovito predstavlja suprugu: “Ovo je moja stara gospođa.” Od Une, ćerke slavnog američkog dramskog pisca Judžina O’Nila, Čaplin je stariji samo 34 godine i godinu dana mlađi od tasta nobelovca.
Uputstvo za “Diktatora”
“Sedeo sam sa Čaplinom”, seća se Dedijer, “i pričao mu o Kozari, Durmitoru, Ljubljani, Petoj ofanzivi, Jasenovcu…Prekrio je lice rukama kada je čuo kako je poginuo Goran Kovačić. Živo se raspitivao kako izgleda Tito. Pitao me je da li sam gledao ’Diktatora’, i sugerisao da, ukoliko film bude prikazivan u Beogradu, neke stvari uprostimo. ’Izbacite pisani tekst s filma, jer to narušava sliku. Najbolje bi bilo na svakih deset minuta ispičati sadržinu filma. Takođe, mogli biste na kraju filma da prevedete moj monolog. Može da ga pročita neki od vaših glumaca.’”
Govoreći o hajci koja se vodi u Americi protiv njega, Čaplin je Dedijeru rekao: “Ja sam ovde deklasiran čovek. Ja sam sam u ovom gradu…”
Vladimir Dedijer je preminuo u Bostonu 1990. godine.
Bonus video:
Dres kod i političari
