1
Oko Mitrinog ministarstva počeli su da se okupljaju Andrić, Vučo, Matić, Kašanin, Davičo, Čosić, Isaković, Ćopić, Milunović, Lubarda, Danon…
Miki Manojlović, jedan od naših najboljih filmskih glumaca nedavno je locirao “De Gola” i u našem sokaku. Nedugo zatim pokušao je da se odbrani od pogrešnog tumačenja njegove izjave, iako je bilo jasno da je ljuljanje čamca unapred najavio, a sve “da vas malo zabavim i nasmejem”.
U drugom činu Miki domaćeg “De Gola” promoviše u “najboljeg profesora političke prakse”. Verovatno opšte: od dizni i podloški za respiratore do koliko puta treba prskati jabuke. Još jedna finta, lažnjak, sečka, u biti rezigniranog Mikija Rubiroze, koji je na politički teren istrčao sa spuštenim štucnama i bez kostobrana. Iskustvo pa i fudbalsko govori: stradaće cevanice. Manojlović navodi jedno gotovo zaboravljeno ime: “De Gol je imao desnu ruku Francuza Malroa a mi smo u to vreme imali strogu Mitru Mitrović, jahačicu belog konja sociljalizma”. Ko je “jahačica”?
Salatu nismo imali
S pristojne, istorijske distance, kako dolikuje, hrabro i muški Manojlović se bavi likom i delom prve posleratne ministarke Vlade Srbije i njenim resorom prosvete, nauke i kulture. Paja Bakšiš izdaje (ne)fiskalni račun: “Za vizionara kulture koja stvara i nosi državu neprolaznih vrednosti imao je (Tito) Mitru, mon cher, nije imao Ivu Andrića, Miroslava Krležu, Marka Ristića, Dušana Matića, Vaska Popu, Danila Kiša, Miloša Crnjanskog, Milorada Pavića, Vegel Lasla… Sve bi bilo drugačije da je Mitra imala znanje i carte blanche vladara… Imala je samo mitsko ime i vozača… Salatu nismo imali.
Veliki glumac se prekombinovao, pomešao finte. Tada je zadnji deo tela najbliži zemlji. Nema tako oštrog oka, osim u “De Gola”, koje bi moglo da prepozna književni dar petogodišnjeg Lasla Vegela ili oseti unutrašnju stranu vetra tinejdžera i budućeg akademika Milorada Pavića. Samo stanari Petrove rupe na Golom otoku možda nisu znali da je Krleža bio persona gratissima. Tito samo što ga nije ljuljao u krilu… Posleratna vlast je upravo činila ono, što im Manojlović zamera da nisu: ufoteljavali nadri-realistički establišment.
– Odgovoran sam, bez milosti za mene, i bez olakšavajućih okolnosti, pred tim idealnim kriterijumom duhovne istine i moralne slobode – piše 1930. Marko Ristić. Tada je, u prvom poluvremenu, igrao za plavi tim nadrealista. Posle rata je u crvenom dresu.
Da li je zaista iz istog ugla gledanja Marko Ristić, postavši posle rata službeni književnik, ubrzo zatim I ambasador – u Parizu, mon cher – pisao knjige kao “Smrt fašizmu – sloboda narodu”, „Politička književnost – Za ovu Jugoslaviju“, “Na dnevnom redu”, “Za svest”…? Već bi i sami ti naslovi mogli biti dobar putokaz. Međutim, Ristić se svih tih dugih godina trudio iz petnih žila kako bi nas uverio da se njegov posleratni izbor ne razlikuje od njegovog predratnog revolta * ukazuje Radovan Ivšić ( “U nepovrat” Zagreb). Ivšić, pesnik, esejist, prevodilac, nadralist svetskog glasa takođe zapaža da paralelizam Ristićeve i Krležine evolucije nije začudan, budući da intelektualna putanja i jednoga i drugoga uzima sve više obrise dobrovoljnog potčinjavanja.
Marko Ristić 1944. u “Politici” poziva na ubilačku osvetu. Njegov sledeći tekst prati spisak 105 streljanih, među kojima su i “Politikini” novinari. Mon cher, je li to onaj Marko Ristić koji je trebalo da bude naš Malro?
Terazije 10
Oko njenog (Mitrinog) ministarstva (Terazije 10) počeli su da se okupljaju najpoznatiji književnici, likovni umetnici i muzičari: Andrić, Vučo, Matić, Milan Bogdanović, Veljko Petrović, Kašanin, Davičo, Čosić, Isaković, Ćopić, Milunović, Lubarda, Danon… piše Miodrag B. Protić (“Nojeva barka” – SKZ).
Ovaj slikar, teoretičar i istoričar umetnosti, osnivač Muzeja savremene umetnosti, lako je uočavao posleratne boljševičke templare, od Šotre do Zogovića baš kao i činjenice. Protić ne krije da Ministarstvo (Savet) odvaja za otkup oko deset miliona ondašnjih dinara. Slično je činio i Narodni odbor grada Beograda, pa je sa svake individualne izložbe otkupljivano po jedno nekada i više dela, kako bi umetnik mogao da pokrije troškove stvaranja i izlaganja. Je li tako i kod našeg “De Gola”?
– Od 1951. podstican je dinamizam zamrlog umetničkog života, obnavljale su se naše i međunarodne veze. S ovog odstojanja može se zaključiti da je (Mitra) postavila temelje kulture pedesetih i u nju uvela ličnosti od znanja, ukusa i ugleda – smatra Miodrag B. Protić.
Pada Avala
Dejan Obradović, bio je dugogodišnji direktor “Jugoslavije filma”. Poznavao sam ga. Šarm mu je bolje stajao od odela. Uvek s karakterističnim osmehom na licu i neizostavnom cigaretom u ruci. Nisam znao da je bio partizanski oficir za vezu, obaveštajac kao i da je nedugo posle ulaska partizana u Beograd dobio poziv ministarke Mitre Mitrović. Čudio se zašto baš njega, potpuno nepoznatog podoficira, čoveka koji je prvi put u Beogradu, zove tako moćna žena. Znao je da ga ne čeka ništa dobro.
Šta se desilo znaju Rajko Grlić i Srđan Karanović. Ušao je u njenu kancelariju, dugačku praznu sobu s radnim stolom u samom dnu i vojnički raportirao. Glasno mu je rekla: Ti ćeš mi Obradoviću organizovati kinematografiju. Nakon nekoliko trenutaka zbunjenosti Dejan je tiho, sa strahom odgovorio: Ali ja ne znam ništa o kinematografiji. E pa baš zato – rekla je mirno i onda počela da nabraja šta će morati da uradi. Prvi zadatak je bio da u toku od sedam dana nađe lokaciju na kojoj će se graditi filmski grad – piše Rajko Grlić u “Neispričanim pričama “ (Laguna).
Sedam dana kasnije Dejan je na raportu kod Milovana Đilasa. Da li si našao lokaciju? Još tražim – odgovorio je Dejan. Đilas mu je objasnio da posle podne ima sednicu CK Jugoslavije na kojoj mora da iznese predlog o kinematografiji. Dejana je strpao u džip i s njim počeo da obilazi Beograd. Zaustavljali su se na više mesta. Đilas je bio sve nervozniji. Na kraju je stao na Košutnjaku i rekao: Nemam više vremena. A ti možeš evo ovde, da napraviš taj filmski grad.
I tako je mon cher, po Mitrinom nalogu nastao prvi filmski studio nove Jugoslavije a Dejan Obradović prvi direktor “Avale filma “.
Pred početak rata u Jugoslaviji je bilo 413 bioskopa. Prve posleratne godine, u vreme “jahačice belog konja socijalizma“ broj bioskopa povećan je na 520 da bi ih 1963. bilo 1.629. Do 1941. 20 profesionalnih pozorišta. Prve posleratne dvostruko više: 42. I “Jugodrp” otvara vrata u Mitrino vreme.
Šta će “Avala film”, bioskopi i pozorišta pored nepismene nacije? Po popisu iz 1948. u Jugoslaviji je od 9,2 milona stanovnika (starijih od 10 godina) potpuno nepismen bio gotovo svaki treći. Čak 3,2 miliona. Slovenija 1,1 miliona pismenih i 270.000 nepismenih. Na Kosovu i Metohiji 191.000 pismenih i 318.000 nepismenih. Oko 95 odsto nepismenih žena.
NIN i pismenost
– Šta god se mislilo o događajima posle 1945. ipak se tada radilo na nekim fundamentalnim stvarima kao što je borba protiv analfabetizma. To su neke stvari koje polažu temelje kulture. Na kraju je došao neki trenutak kad je po statistikama UNESKO-a Jugoslavija bila u samom vrhu po broju prevednih knjiga u odnosu na veličinu teritorije – ukazao je Branko Vučićević, scenarist, prevodilac, dizajner i filmski kritičar.
Džaba fakti kada će mu “izvući” da hvali prvu taštu (Vukica Đilas, prva Vučićevićeva žena, bila je Mitrina i Đidova ćerka). Hrvoje Klasić, hrvatski istoričar, nije Mitrin zet ali mi je prošle godine izgovorio isto. Najveći posleratni rezultat nove države: opismenjavanje naroda.
– Za mene je ona bila žena blistave inteligencije, visoke obrazovanosti, žena koja je umela da misli i koju, iako je tako možda izgledalo u početku, nije ponela vlast – izjavila je nedavno Latinka Perović.
Krajem 1950. grupa mladih beogradskih novinara obratila se Mitri Mitrović s predlogom da pokrenu novi nedeljni list. Odluku je bila na Politbirou CK. Garancija se tražila od Mitre. „Garantujem!“. Tako se obnovljeni NIN pojavio na kioscima 7. janura 1951.
Ali, šta vredi. Pamćenje u Srbiji brže hlapi i od blago gazirane kisele vode.
Bonus video: Manojlović-Kad bih ušao u politiku, verovatno bih bio najbolji predsednik
