“Znao sam da će to biti jedan od onih sumanutih dana. Svako ih ima. Dani kada se pojavljuju samo izgubljeni slučajevi, tipusi koji su ostavili mozak kod kuće, veverice koje ne mogu da nađu svoje lešnike, auto-mehaničari kojima uvek ostane neki zupčanik viška”.
To su reči legendarnog privatnog detektiva Filipa Marloua, koji nosi svih sedam romana klasika krimi-žanra Rejmonda Čendlera. U najpoznatijem, i po piščevom sudu najboljem, “Dugo opraštanje” (418 str. preveo sa engleskog Aleksandar Marković, izdanje Čarobna knjiga, 2021), junak prolazi kroz najteža iskušenja, često izložen smrtnim opasnostima. I dokle će stići? Samo do gorkog zadovoljstva da ne pruži ruku otpozdrava bivšem prijatelju koji ga je nepotrebno izložio najtežim iskušenjima.
Rejmond Čendler (1888-1959) podugo već uživa ugled klasika moderne američke proze, koji je petparački žanr detektivskog romana, ostvarenog u modelu tzv. tvrdokuvane naracije, uveo u kanon moderne književnosti. Zajedno sa Dašielom Hametom (“Malteški soko”, “Stakleni ključ“), Džejmsom M. Kejnom (“Poštar uvek zvoni dvaput”, “Dvostrko osiguranje”), Rosom Mekdonaldom (“Jeza”), on je tokom tridesetih i četrdesetih prošlog veka uspeo da iz zone petparačkog i trivijalnog žanra svrsta ovaj sloj knjiga u red umetničkih dela vrhunskih dometa, dotad rezervisanih samo za “ozbiljne pisce” kao što su Hemingvej, Fokner, Stajnbek, Dos Pasos…
Rođen u Čikagu, u porodici rano razvedenih roditelja, Čendler je završio studije književnosti u Londonu, vratio se preko okeana i počeo da objavljuje misterizne priče u magazinu “Crna maska” tek u 45. godini, a prvi roman “Veliki san” u svojoj 50. Rano se oženio ženom Sisi starijom od njega 18 godina, ona je bila model, ali je rano obolela na plućima i sve do njene smrti 1954. Stiven je brinuo o njoj, menjali su mesta oko ElEja u potrazi za boljim vazduhom. A kad je ostao bez nje 1954. bio je na ivici samoubistva. Zašto je ova priča o gubitku bitna? Svoj moralni kodeks, koji se ogleda u odnosu prema Sisi, ali i u ratnom okruženju u Holivudu, gde je radio kao scenarista za najznačajnijim rediteljima zlatne epohe Holivuda (Hičkok, Vajlder, Hoks, Dmitrik i mnogi drugi) on je projektovao u svoj alter-ego, u privatnog njuškala Marloua, koji u prvom licu saopštava svih sedam romana Rejmonda Čendlera.
Svoj šesti roman u nizu pisac je dovršavao pune četiri godine, prvu verziju je pokušao da ostvari izbegavši pripovednu tačku glavnog junaka, nije išlo, jer je ugledni izdavač vratio rukopis sa ozbiljnim primedbama. Čendler je većinu zamerki usvojio, a završna verzija je najpre objavljena u Londonu 1953, da bi potom doživela u Americi ogroman uspeh (velike pohvale Vistana Hjua Odna, Jana Fleminga, koji je priznao da je nešto od tvrde, buntovničke građe FM ugradio u svog junaka, Džejmsa Bonda).
“Veliko opraštanje” (engleski naslov “The Long Goodbye” ne obećava nikakav oproštaj kao milosrdni gest, čega u romanu ni nema, da otkrijemo odmah) ne počinje kao što se po poetici detektivskog romana očekuje, posetom neznanca koji naručuje od privatnog detektiva istragu (kao na primer u “Velikom snu” ili u neo-noaru “Kineska četvrt” Romana Polanskog). Na izlasku iz jednog noćnog bara Marlou ugleda pijanca u nevoljama, ne može da se ukrca u auto, devojka iz njegove pratnje vidi da od takvog dase nema nikakve vajde, zbriše. Marlou podlegne milosrdnim emocijama, strpa neznanca u svoja kola, pomogne mu da nekako stigne domu svom. Oni krenu da se povremeno druže, u tom času, detektiv još ne zna čudnu životnu putanju novog poznanika Terija Lenoksa. Jedne noći ovaj mu upadne u kuću, s molbom da ga kolima odbaci preko obližnje granice sa Meksikom. Marlou iz dobrog vaspitanja ne pita za razloge (ovaj je mogao da mu proda bilo kakav izgovor), učini bezbolnu uslugu prijatelju.
Sledeće noći dva čoveka iz policije dižu Marloa iz sna (drže oni njega na oku, pretpostavljaju da je on nekad bio u njihovim redovima, pa se odmetnuo). Krene ispitivanje gde je bio sa Lenoksom, da li zna da je policija našla telo njegove žene iskasapljeno. Malrou ne priznaje ništa, oni ga malo izubijaju, tri noću ga zlostavljaju u ćorki, Malrou štiti prijatelja i sebe. Na kraju ga puste na slobodu. I to je samo početak.
Uskoro Marlou doznaje da je Lenoks negde u Meksiku izvršio samoubistvo, reklo bi se tu više nema tajni. Dobija pismo iz Meksika, Leni mu javlja da mu je sve prekipelo, rešio je da sebi prekrati muke, uz završni gudbaj šalje mu “jednog Medisona” (novčanica od pet hiljada dolara). Iz Njujorka mu stiže izdavač Harold Spenser s molbom da pronađe pisca Džordža Vejda, koji je nedavno nestao bez traga, visina nadoknade nije sporna, ali Marlou glatko odbija. Potom mu se javlja Spenserova ćerka Ajlin Vejds, sa istom ponudom, on odlazi u njenu vilu u uglednom kraju ElEja, upozna lepoticu, dobija mutne naznake gde bi mogao da bude ugledni pisac, autor mnogih bestselera, koji je u poslednje vreme počeo da pati od spisateljske blokade i preterane upotrebe žestokih tekućina (inače sve bliske boljke Čendlerove u godinama nastanka ovog romana).
Marlou počinje da traga za lekarima kojima ime počinje na Ve (toliko je doznao od Ajlin), nađe ga ošamućenog u jednom divljem lekarskom pansionu, uz mnogo muka ga vrati kući, ali prihvata ponudu, više iz radoznalosti, da motri na Vejda i spreči ga od samoubilačkih namera. Odjednom, Ajlin mu otkriva da je poznavala Terija Lenoksa uoči ratnih godina, a da je njen muž poslednjih godina imao mutnu vezu sa njegovom suprugom pre nego što je nađena imasakrarina do neprepoznavanja.
Ovde otvaram zagradu zbog svih onih koji su poput mene gledali sjajan film Roberta Oltmena po ovom romanu iz 1973. Ako bi kao i ja očekivali da film sledi odnovne sižejne linije Čendlerovog romana – tu sledi veliko iznenađenje. Radeći ekranizaciju dve decenije nakon objavljivanja romana, Oltmen je celu priču pomerio baš za dve decenije: to nisu više prve posleratne godine u ElEju, u filmu je vreme hipi pokreta i novih modernih strujanja, privatno njuškalo u tumačenju Eliota Gulda je na ivici parodije, a što je još čudnije završnica filma potpuno odudara od Čendlerovog izvornog teksta. Sam Oltmen je oko dve godine čekao sa puštanjem filma u bioskope, jer je imao problema sa naslednicima autorskih prava, film je najpre prikazivan pod naslovom “Detektiv” i potom mu je vraćen pravi naslov. U delima raznih autora Marloua su igrale legende zlatne epohe Holivuda: Dik Pauel, Hamfri Bogart, Robert Mičam, Eliot Guld. Neću vam otkriti ko mi je bio pred očima tokom lektire “Dugog opraštanja”.
Zastao sam u praćenju fantastičnog zapleta Čendlerovog romana, jer do kraja ima još mnogo obrta, nekoliko ubistava sa oznakom samoubistva, policija je zbunjena i navedena na pogrešne staze koliko i čovek sa strane, Marlou, koji još nekoliko puta dobija žestoke batine i teške ozlede. On je kao privatno njuškalo podjednako na smetnji policiji i zvaničnim licima iz suda i tužilaštva, koliko i skrivenim gangsterima koji iz neznanih razloga iskrsavaju iz pomrčine. U jednom trenu Marlou zaglavi na bolničkom lečenju sav izubijan, danima mu tamo spasavaju život a onda im umakne bez otpusne liste!
Ako su ugledni američki kritičari proglasili roman remek-delom, razloga ima više: najpre majstorski zaplet koji glavnog junaka (ne zaboravimo, pred sobom imamo samo njegov nepouzdan uvid) vodi ivicom gde se gubi glava. Stalno pratimo njegov tok istrage, iz jedne nezgodne situacije on uplovljava u sledeću, uz zagonetna otkrića koja se ubrzo pokazuju kao posledice lažnih iskaza i priznanja.
Marlou je po prirodi svoje profesije na brisanom prostoru gde se ne vidi jasno koliko on narušava zakon tamo gde javne istrage ima, a pogotovu biva ugrožen tamo gde i policija udružena sa moćnicima iz kriminalnog podzemlja pokušava da zataška stvari i pređe preko svega.
Važno saznanje, ništa nije kako izgleda. Što više istražuje Marlou sve manje doznaje, neka samobuistva se kasnije pokazuju kao ubistva, svi uspevaju da umaknu zakonu (neki baš pribegavajući samoubistvu), na završnim stranicama kad Marlou konačno susreće nekadašnjeg prijatelja Terija, od kojeg je sve započelo, jedina njegova gorka satisfakcija je da mu u trenutku konačnog rastanka neće pružiti ruku. E baš ga je nasekirao!
U svetu o kojem nema iluzija, Filip Marlou je veličanstveni gubitnik koji se ne predaje, kao vitez sa kodom časti, on pristaje na prljavu igru samo da bi pokazao da nije kukavica ili budala. Ali ostaje nesalomiv na granici kad oseti da njegov lični kodeks biva ugrožen. On nije junak bez mane i straha, uleće u okršaje kad mora i povlači se kad ga to ne košta mnogo.
Ipak, roman dobija na slojevitosti i punoći sagledavanja sveta oko junaka, jer to je vreme velike korupcije na svim razinama, od industrije zabave u Holivudu (odlično je to Čendler iskusio i platio svojom kožom), do policije i nosilaca javne vlasti (može im se, dok ih ne uhvate). Marlou ne skriva svoj prezir za duh vremena u kojem se gazi u ime visokih demokratskih načela.
Pa ipak, iako sve sagledavamo kroz vizuru junakovu i njegov gorko ironičan iskaz, roman pršti od raskošnih likova, svi nose neku tajnu i slojevitost, bili na strani dobra ili zla (ne doznajemo nikad gde se to preokreće jedno u drugo). Posebno se izdvajaju dva junaka, odbegli prijatelj Teri i pisac Vejd. Kasnije se otkrije da je Teri u ratnim godinama bio na evropskom ratištu i tu nastradao, pokušao da se snađe u ElEju i pobegao braneći se od podmetnutog zločina (to ne otkriva Marlou, ali on ne može da opravda zloupotrebu prijateljstva).
Na drugoj strani pisac Rodžer Vejd, sa svim svojstvima značajnog pisca u kriznim godinama, opterećen brakom u kojem škripi na sve strane, dragoceni je sagovornik sa Marlouom, obojica ne skrivaju delić fascinacije onim drugim. Oba dodatna junaka imaju zamenjene uloge: Teri posle lažnog samoubistva ostaje na poprištu, Rodžer Vejd je zvanično proglašen samoubicom, a naknadno se otkriva da je smaknut rukom sopstvene žene. I to u trenutku dok je Marlou u bašti dremkao, ne sanjajući šta se iza njegovih leđa događa štićeniku!
Umesto oznake detektivski Čendler je radije koristio: roman misterije. Čita se u dahu, a bogami drugačije zvuči kad se još jednom počne ispočetka. Prošli smo kroz Čendlerov svet sa svim ključnim toposima književnog i filmskog noara: mračne i opasne pokrajne ulice u koje se ne zalazi bez nečeg čvrstim u džepu (ne mislim na ono što je radosno pomenula Me Vest kad je ugledala Garija Kupera); noćni barovi sa šankerima koji sve vide i znaju, ali o tome govore samo kad nešto šuštavo doklizi do njihovih dlanova; sa zanosnim i tajanstvenim lepoticama koje ulaze u barove bez pratnje; sa opasnim tipovima sa obe strane zakona. Uživanje: kao kad slušate Malerovu ili Bramsovu simfoniju, svaki put zvuči bolje i genijalnije.
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare