0
Ne treba politizovati ovu situaciju, to je nedostojno ove velike humanitarne krize, kaže književnik Filip David, govoreći o pandemiji koronavirusa zbog koje je 24 sata dnevno u (samo)izolaciji.
Filip David (80) jedan je od naših najcenjenijih savremenih pisaca, dobitnik je NIN-ove nagrade za roman „Kuća sećanja i zaborava“ (2015), autor je više zbirki priča i romana, kao i knjiga eseja već samim naslovom zanimljivim – „Jesmo li čudovišta“ i „Svetovi u haosu“. Sa druge strane, poznat je i kao lucidni, oštri i dosledni kritičar svakovrsnih društvenih anomalija. Ovih dana se disciplinovano pridržava mera borbe protiv pandemije i ne izlazi iz stana, a potrepštine mu donosi sin. Razgovaramo zato telefonom i razmenjujemo mejlove.
Potpadate pod kategoriju posebno pogođenu pandemijom koronavirusa. Kako gledate na sve ovo što nas je snašlo? Mislite li da se u Srbiji blagovremeno i na pravi način reagovalo? Pratite li vesti iz sveta i obraćanja domaćih zvaničnika? Šta iz toga možemo da zaključimo?
Sve je došlo neočekivano. Ne samo za nas nego za čitav svet. Ne treba politizovati ovu situaciju. A toga ima i na strani vlasti a i kod političke opozicije. To je nedostojno ove velike pre svega humanitarne krize. Tačno je da su neke mere i drastičnije nego u susednim zemljama, ali nadam se za opšte dobro. Najgore od svega je neizvesnost. Koliko će trajati, koliko žrtava biti. Zaključak: ovo su vremena kada uvđamo koliko je ljudski život krhak, koliko smo mi „gospodari planete“ zapravo nemoćni u susretu sa neprijateljem ko ji je nevidljiv, ali moćan u svakom pogledu.
Pretpostavljam da policijski čas i zabranu kretanja ne doživljavate prvi put. Može li se povući neka paralela sa prethodnim takvim situacijama, ima li sličnosti i šta su ključne razlike?
Nemam prethodnog iskustva ni sa policijskim časom, ni sa zabranom kretanja. Iako su mere verovatno opravdane, nije ih lako podneti, posebno kada je u pitanju totalna zabrana kretanja za nas koji pripadamo grupi 65 plus. I zatvorenicima u strogim zatvorima dozvoljene su šetnje. Ovo je tek početak, potrebna je samodisciplina, a to se valjda vremenom i nauči. Važan je i taj smisao za humor koji razbija depresiju. Evo jedne crnohumorne poruke koja nije daleko od stvarne situacije: „Vlast poručuje penzionerima: Izdržite još malo, nećete još dugo“.
Kako vi provodite vreme u izolaciji? Šta čitate, gledate, slušate…?
Kao i većina drugih zatočenih. Gledam filmove, filmske serije, čitam. Preporučujem i onima što se baš nisu mnogo družili sa knjigama, da učine taj „napor“ i da se late knjige. Ništa ne može tako smiriti u ovim teškim danima kao dobra knjiga. Oni kojima je i inače bliska knjiga mogu naći zadovoljstvo i utehu u čitanju, jednako se vraćajući klasicima i čitajući nove knjige novih pisaca. Ako mene neko pita za savet, preporučujem zbirke priča savremenih klasika, Borhesove „Maštarije“ i „Prodavnicu tajni“ Dina Buzatija. Obe knjige mogu se naći u Laguninim knjižarma. Tu je i neizostavni Isak Baševis Singer sa pričama i romanima. Dovoljno za početak.
Koristite li mogućnost da izađete malo iz četiri zida nedeljom od tri do osam ujutru?
Za sada ne.
Šta vam trenutno najviše nedostaje?
Druženje sa prijateljima.
Koristite li moderne tehnologije (skajp ili vajber) da biste kontaktirali sa dragim osobama u gradu, zemlji i inostranstvu?
Naravno. Ali strepim od svakodnevnih upozorenja da su mreže na ivici pucanja. Prekid interneta značio bi još jedan težak udarac u ovoj i inače apokaliptičnoj situaciji.
Pišete li sada nešto? Vodite li dnevnik ili pišete novu knjigu?
Trenutno nemam neophodnu koncentraciju za tu vrstu aktivnosti. Još uvek je prevelika briga za drage osobe ovde, i u inostranstvu.
Može li se pandemija i ovo što doživljavamo definisati, na neki način, žanrovski i kakav žanr bi tu najbolje odgovarao?
Svakako žanr katastrofe, inače omiljen posebno među ljubiteljima fantastične književnosti i među čitaocima istorijskih romana. Neki od romana i drama na temu velikih epidemija imaju i snažnu egzistencijalnu i filozofsku poruku i zauzimaju visoko vrednosno mesto u svetskoj književnosti.
Ima li, ipak, nečega dobrog u svemu ovome? Jedan glumac nedavno je rekao da se pokazalo da se u ovakvim situacijama ljudi vraćaju bazičnim stvarima i vrednostima?
Jedno je literatura, a nešto sasvim drugo stvarni život. Književnost i filmska umetnost stvaraju osećanje katarze, što zapravo znači oslobađanje od straha, a ovo što nam se događa izaziva strah sasvim druge vrste, onaj iskonski koji demoboliše, stvara paniku, u svakom slučaju nije ni poželjan ni lekovit.
Imate li neku poruku za ljude koji se ne pridržavaju mera (samo)zaštite i zaštite ljudi u svom okruženju?
U danima kada se mnogo toga ruši i raspada najvažnije je pokazati solidarnost. Oni koji nemaju osećanje empatije, shvatanja i razumevanja situacije i nemaju osećanje solidarnosti, dostojni su istinskog prezira.