Neverovatan poduhvat srpske pravoslavne zajednice u Americi

Pri Crkvi Sv. Nikole u Indijanapolisu postoji udruženje duhovnih planinara, da ga tako nazovemo, koje spaja penjanje do najviših vrhova SAD sa molitvom.Njihov vođa je Dejvid Rajković, bivši planinar amater koji je, nakon preranog gubitka mlađeg brata Zakarija, odlučio da prekine desetogodišnju pauzu u penjanju i ode na najvišu tačku na koju može, ne bi li bio što bliže Bogu i zamolio ga da Zakariju obezbedi siguran put do raja.Bio je to, ispostaviće se, samo prvi korak na njegovom duhovnom putovanju. Vremenom su mu se u penjanjima pridružili i drugi pripadnici pravoslavne srpske zajednice iz Indijanapolisa, a onda je Dejvid došao na novu ideju: da na vrhu Blanka, na kojem je išao da se prvi put moli za Zakarija, upriliče Božanstvenu liturgiju. Okupio je nekoliko dobrovoljaca, na čelu sa ocem Markom Bojovićem.Vrh Blanka, na 4.175 m visine, deo je planina Hristova krv (Sangre de Cristo), koje se nalaze na granici Kolorada i Novog Meksika, na najjužnijem delu planinskog lanca Stenjak (ili Stenovite planine).Po predanju Navaho Indijanaca Hristova krv je njihova sveta planina, a sada je postala mesto sa najvećom nadmorskom visinom na kojoj je održana jedna crkvena liturgija uopšte, ne samo pravoslavna.

Mladi reditelj Aleksandar Jović gost je 49. Festa i u razgovoru za Nova.rs priča kako je nastao film „Iznad vrha”.- Još kao dete upoznao sam oca Draga Petrovića, starešinu Crkve Sv. Nikole u Indijanapolisu. Bio sam u dečjem kampu koji je organizovao, a snimao sam i neki kratki dokumenatarc za njega. Onda me je jednoga dana pozvao da dođem u Indijanapolis da čujem priču o Dejvidu Rajkoviću i njegovim planinarima. Nije mi dao nikakve upute, jedva da sam razumeo zašto sam uopšte tu, ali kada sam uključio kameru i počeo da pričam sa njima cela ta priča me je duboko pogodila, koliko je sve to bilo skoro nestvarno a realno, životno - kaže Aleksandar.

Srpska pravoslavna crkva Sv. Nikola u Indijanapolisu okuplja brojne potomke Srba.- Polovina njih su već treća-četvrta generacija Srba i ne znaju mnogo srpski jezik ali osećaju veliki patriotizam prema Srbiji i pripadaju srpskom pravoslavlju. Dejvid je veoma religioznan, nisam još upoznao nekog ko više oseća veru od njega - otkriva Aleksandar.

Planinarenje sa Dejvidom na vrh Blanku bilo je Aleksandrovo prvo iskustvo te vrste, ali ne i jedino.- Pre toga nisam bio mnogo religiozan, iako sam išao u crkvu. Za nju me je više vezivao neki osećaj zajednice nego sama vera, ali kada smo počeli da se penjemo, taj religijski deo me je baš „udario”. Doduše, tokom tog prvog uspona sam bio usredsređen da snimim sve kako treba i bilo je stresno. Prilikom sledećeg penjanja sam bio opušteniji i mogao sam do kraja da se prepustim iskustvu.U prirodi se oseća drugačija vrsta povezanosti sa duhom, moćnija i dublja nego u crkvi. Priroda je odlični „provodnik” za verska hodočašća poput ovog. Omogućava vam dublju povezanost sa svojom dušom, promišljate o nekim krupnijim životnim pitanjima i to celu ovu avanturu čini posebnom - prenosi nam reditelj svoje utiske.

Aleksandar Jović rođen je 1989. u Novom Sadu, ali su ga još kao tromesečnu bebu, roditelji (mama mu je iz Šapca, tata Srbin iz Čikaga) preselili u Ameriku. Više od dvadeset godina proveo je u Sinsinatiju. Tamo je upisao studije elektronskih medija i usput radio; recimo, bio je asistent produkcije na jednom filmu Brusa Vilisa. A onda je shvatio da, ako hoće ozbiljno da se bavi režijom, mora da ide u Los Anđeles.Tamo živi poslednjih pet godina. Radio je kao kamerman i montažer na raznim reklamama (Uber, Majkrosoft, Najki), a „Iznad vrha” mu je prvi dugometražni film.https://vimeo.com/371510378Aleksandar se vratio u Srbiju posle skoro dve decenije.- Nadrealno mi je što sam se vratio kao filmski stvaralac. Uvek mi je bio san da snimim film i da ga, onda, prikažem u Srbiji a činjenica da se to desilo već sa mojim prvencem je pravo ostvarenje sna. Posebno sam srećan što imam svetsku premijeru na Festu, prestižnom festivalu sa tako dugom tradicijom. Velika je čast što su me pozvali - ističe Jović.Od filmskih uzora navodi Gaja Ričija, Kventina Tarantina, Olivera Stouna i Brajana de Palmu, ali njegov prvenac je, kaže, najviše inspirisan Vernerom Hercogom i filmom "Grizzly Man”.O srpskoj kinematografiji za sada ne zna mnogo.- Morao bih da gledam više srpske filmove. Sada sam na letu do Beograda gledao "Mi nismo anđeli”. Srpski filmovi su baš interesantni i pomalo apsurdni, ali to je naš "fazon”. Kusturičini filmovi su tako nadrealni i magični.