Samo devet godina nakon što je na "Venecijanskom festivalu" po prvi put pobedio jedan dokumentarac (Gianfranco Rosijev "Sacro GRA"), to se desilo i po drugi put u sedamdeset šest godina dugoj istoriji festivala.
„Sva lepota i krvoproliće“ (All The Beauty And The Bloodshed) (2022, r. Laura Poitras)
I dok je Rosijev film bio jedan opor i brutalan osvrt na život (uglavnom siromašnih i migranata) oko obilaznice oko Rima, dve godine u nastajanju i umetnički fino isprepleten, prošlogodišnji laureat Poitrasove ne donosi čak ni famu koju je svojevremeno imao „Kanski (neočekivani, dokumentarni) pobednik“ „Fahrenheit 9/11“, Michaela Moorea. U pitanju je jedan tematski disfokusiran, ritmom slab, vizuelno mlak i ultimativno „već viđen“ film koji debelo zaostaje za njenim remek-delom „CitizenFour“ o „avanturama“ Edwarda Snowdena.
Poslednjih godina festival u Veneciji viđen je kao lansirana rampa za buduće dobitnike „Oskara“ i čini se da ove godine žiri nije baš imao najjasniju predstavu na koje igrano ostvarenje da se kladi, pa im se učinilo pouzdanijim (ali i po festival „kontroverznijim“) da se klade na pobednika među dokumentarcima. A tu prostora za uzajamno tapšanje ima koliko god želite.
„All the Beauty and the Bloodshed“ je film čija je glavna junakinja fotografkinja Nan Goldin, jedna od, čini se nepreglednog niza, „kultnih“ faca „njujorške umetničke scene“ sedamdesetih i osamdesetih koja je nakon ličnih muka sa „Oksikontinom“ započela privatni/angažovani rat sa kompanijom „Perdue“ odnosno njenim vlasnicima, Sacklerovima, koji su u isto vreme i masne mecene muzeja širom Amerike i sveta. U prvom delu filma upoznajemo se sa njenom ličnom i profesionalnom pričom, ispunjenom tragedijama i nesrećnim ljubavima (Goldinova je biseksualka), a čitava priča obilato služi da još jednom odslušamo muke umetnika i Njujorčana koji su imali atipične seksualne orijentacije.
Već tu počinje da se provlači priča o Goldinom aktivizmu, sa ilustracijama protesta po njujorškim i evropskim muzejima, aktivizam koji je urodio plodom i skinuo ime Sacklerovih sa ustanova kojima su bogato donirali, ali i tim muzejima uskratio mogućnost njihovih budućih donacija, budući da su Sackleri javno prokazani kao „krivi“ za smrt skoro pola miliona Amerikanaca svojom farmaceutskom politikom koja je ohrabrivala upotrebu opijata u lečenju i izazivala smrtonosne zavisnosti.
Ali, film koji svakako sabira moralne pluseve za svoju podršku i afrimaciju ugroženih grupa i društvenih aktivista, cupka u materijalu koji je obilato, i to na sličan način ispraćen u recentnim dokumentarcima o sidi, Davidu Wojnarowiczu, Robertu Mapplethorpeu i Basquiatu, dok su Sackleri efektno obrađeni u osrednjoj seriji „Dopesick“. Poitrasova sem „ženske pozicije“ ne donosi ništa novo i možda nije lepo od mene da tu poziciju osporavam sa „ništa novo“, ali sumnjam da će nadjačavanje mog feminizma da vas ubedi da je ovo film koji zaslužuje pažnju koju je dobio.
OCENA: 5/10
Bonus video: Jovana Stojiljković, članica žirija Fest-a
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Ostavi prvi komentar