0
FEST 2022: BEZ TRAGOVA (LEAVE NO TRACES) (2021, r. Jan P. Matuszinsky)
Varšava, 1983, poljski politbiro želi da poboljša sliku zemlje u svetu, naročito zapadnom, i u pripremama je za dolazak Pape. Međutim, u susret tom pi-ar događaju, policajci na trgu hapse dva momka, odvode ih u stanicu i jednog od njih lemaju iživljavački bez ikakvog razloga, dok mu ne pozli, nakon čega ga prebace u bolnicu, gde tokom operacije premine od količine nanesenih povreda. Film nosi ime po komandi koju je izdao šef ove dvojice, da ga tuku po stomaku, jer to prolazi “bez tragova”. U širem smislu, film demonstrira kako je država uspela da unutar celog slučaja ukloni sve tragove i učini da na kraju za ubistvo mladića budu optužena dva bolničara, od kojih je jedan navodno “slučajno zgazio” ovoga po stomaku, dok su svi upleteni policajci i nadređeni im oslobođeni optužbi. I taj ishod se ponavljao na svakom sledećem suđenju dok slučaj nije zastareo. Film je baziran, mislim, na novinarskim beleškama.
Fenomenalno serijsko ostvarenje komšinice, Čehinje Agnieszke Holland, Burning Bush, prvo mi pada na pamet kao referentno za dočaranu borbu Davida (narod) i Golijata (komunistički aparat), ali imala je Poljska poslednjih godina par ostvarenja, poput The Clergy (2019) koji hrabro razmotavaju mračnu prošlost svoje domovine. Nešto što se u nas Srbalja ne dešava. Ni na filmu, ni u životu.
Ostvarenje Matuszinskog je vrlo dobro i efektno rekreiranje epohe, sa nekim vrlo impresivnim eksterijerima, ali i sa vrlo pedantnim kostimom i scenografijom. Glumačka ekipa je odlična i u sektoru “negativaca” je na vrlo sofisticiranoj granici da fizionomije zlikovaca ne pređu u grotesku ili karikaturu, iako su baš tu negde. Radnja filma, baš kao i zlotovori partije, nikada ne miruje i od čina zločina pokazuje s koliko nepokolebljive predanosti i upornosti sistem rovari po žrtvama i svedocima i prinudom ih tera da krivotvore istinu u njegovom interesu.
Jedini trenuci kada Matsuzinsky iznervira su kada snishodljivo “ponudi” BBC-iju da prvi izvesti o zločinu ili kada jedan od junaka vreme ubija slušajući U2, što mi deluje malkice neverovatno i previše pretenciozno. Ali ako volite političke drame, ovo je vrlo pristojno i vrlo depresivno ostvarenje. Nekih par oskarovskih kopalja iznad daleko imućnijih produkcija poput nedavne Spielbergove u The Post, kojoj sve pare ovog sveta nisu mogle da kupe ni priču, ni junake kakve ovde zatičemo.
OCENA: 7/10
Bonus video: Robertu Benjiniju uručena nagrada za životno delo na festivalu u Veneciji
