Mlada Bosna“ je „mučenički red“ mladih ljudi oduševljenih idejom da odbace svoj život, piše istoričar Kristofer Klark sa Univerziteta u Kembridžu.
Piše: Mihael Martens
Uz to idu književne ambicije. Skoro svi pripadnici „Mlade Bosne“ pišu, nadahnuti su pomalo ćudljivim i nesređenim duhovnim sklonostima. Satima debatuju o politici i književnosti. Andrić se seća vatrenih đačkih diskusija na zidanoj ogradi Miljacke ili na bilijaru u kafani Kairo. Đaci su pored sopstvenih pesnika i mislilaca citirali i Karla Kauckog i Ernsta Hekela, Augusta Bebela i Knuta Hamsuna, Augusta Strindberga i legendu o Kosovu. Naravno, sve to pomešano, kako god se uklopilo ili ne uklopilo. „Mlada Bosna“ je takođe i debatni klub – samo što se pojedini njeni članovi odlikuju povremenim porivom za političkim ubistvom. Sa današnjeg stanovišta bi se verovatno moglo govoriti o terorizmu sa književnim ambicijama. U program su svakako spadali atentati na austrijske ili mađarske činovnike, iako su ovi samo retko uspevali po volji svojih izvršitelja. Da bi u ovoj borbi protiv Beča i Budimpešte prevazišli tenzije i verske razlike među katoličkim Hrvatima, pravoslavnim Srbima i muslimanskim Bosancima, mnogi članovi „Mlade Bosne“ pokušavaju da se odvoje od nacionalnih pripisivanja, pa sebe ne nazivaju više Hrvatima ili Srbima, nego „Hrvatosrbima“, „Srbohrvatima“ ili naprosto Jugoslovenima. Ivo Andrić sebe u Sarajevu i kao student u Zagrebu definiše kao Hrvata, međutim, već u Hrvatskoj počinje proces u kome se on lagano preorijentiše, da bi se na kraju priklonio srpskoj varijanti jugoslovenstva.
U Sarajevu Andrić postaje predsednik tajnog đačkog saveza Srpsko-hrvatske napredne omladine, priključuje se štrajkačkim komitetima i demonstracijama, piše revolucionarne tekstove. U atentatima međutim ne učestvuje, na svoju sreću, jer da je spadao u atentatore 1914. godine, bio bi osuđen na smrt. Gavrilo Princip je izbegao vešala samo zbog toga što ga Austrougarska kao pravna država po tadašnjim merilima nije mogla osuditi na smrt, pošto u doba kad je počinio delo nije bio punoletan. Andrić, međutim, u junu 1914. već ima 21 godinu, a time je pravno gledano punoletan. On gaji simpatije prema atentatorima, ali revolucionarnog dvostrukog ubicu Gavrila Principa poznaje samo površno. Kao i mnogi drugi članovi „Mlade Bosne“, i Princip je pisao pesme, i postoji anegdota prema kojoj je Andriću, koji je u Sarajevu već rano slovio za najboljeg pisca svoje generacije, nameravao da dâ nekoliko svojih pokušaja na procenu. Onda se međutim dvoumio, a kad ga je Andrić pitao da li se predomislio, Princip je navodno odgovorio da je uništio svoje delo jer nije bilo dovoljno dobro. Neizvesno je da li je ova anegdota istinita. Izvesno je međutim da Andrić i Princip nisu bili bliski prijatelji.
Ali Andrić dobro poznaje druge učesnike u atentatu 1914. To što ga zaverenici nisu uputili u svoje planove za ubistvo Franca Ferdinanda ima veze samo s tim da Andrić, kada ideja o ubistvu poprima ozbiljne razmere, studira u Krakovu. A zna se i da on nije podesan za atentatora. Sredinom tridesetih godina Andrić je svoju ulogu u „Mladoj Bosni“ okarakterisao adekvatno: Moje učešće u akciji predratne nacionalističke omladine bilo je u isto vreme vrlo značajno i vrlo skromno. Značajno i važno po moju individualnu sudbinu i duhovni razvitak, a skromno i maleno po stvarnoj aktivnosti i po težini lične žrtve.
Iako ga je doživeo samo iz daljine, u Krakovu, „Sarajevo 1914.“ čitavog će života imati odlučujući uticaj na Andrićeve političke stavove. Kada se u Sarajevu četiri decenije nakon atentata održava komemoracija, nije teško pridobiti ga za počasni govor. U svom obraćanju borcima i mučenicima iz vremena borbe za oslobođenje, on Habzburšku monarhiju naziva okupacionim režimom koji je od ove naše zemlje hteo da načini otskočnu dasku za svoje dalje imperijalističko prodiranje na Balkan i kaže da je Austrougarska eksploatatorski i kolonijalni sistem koji je mračan i jednako štetan po sve i svakog. Nosioci tog režima, koji nije bio sposoban da shvati glas vremena ni smisao istorije, ogrešili su se o ovu zemlju, o njene ljude, a ono što je najlepše i najdragocenije, o mladi naraštaj. Njih uopšte nije zanimao čovek, ponajmanje čovek ove zemlje, nego samo njegovo mesto u sistemu pomoću koga se režim održavao. […] Svu nečovečnost toga režima najbolje je osetio upravo mladi naraštaj Bosne i Hercegovine, i on je ustao protiv njega onako kako je mogao i umeo, kako je u danim okolnostima bilo neizbežno, sredstvima koja mu je sam porobljivač nametao.
Posle ovog opravdanja atentata kao političkog sredstva slede još neki socrealistički ukrasi i hvalospevi socijalizma u Jugoslaviji, ali mi na ovom mestu možemo da se isključimo iz direktnog prenosa ovog govora, pošto su bitne stvari jasne: ovde ne govori pesnik, nego ideolog Andrić.
Naravno da habzburška vlast nije bila samo negativna i zla, kao što ni kasnija socijalistička Jugoslavija nije bila idealna država. Ali za Andrića se, kada je u pitanju Jugoslavija, ionako ne radi o raju. Jugoslavija je za njega država u kojoj će Srbi, Hrvati, Slovenci, Bosanci i Makedonci (ali ne i kosovski Albanci, kako će se kasnije pokazati) sami odlučivati o svojoj istoriji – a to je za njega glavno. Koje prideve će ta Jugoslavija nositi ispred sebe ili vući za sobom, da li je demokratska ili monarhistička, republikanska ili socijalistička, federalna ili centralistička, pravedna ili nepravedna, zanima ga tek u drugom planu. „Mi mladi smo bili nepomirljivi protivnici Austrougarske, a za ujedinjenje južnih Slovena.
Pročitajte još:
Mi smo sa oduševljenjem dočekali kraj rata i stvaranje jugoslovenske zajednice.“ Kao diplomata, a kasnije i kao „javna ličnost“, Andrić je i prvoj i drugoj Jugoslaviji verno služio. Prva Jugoslavija završila je kao monarhistička diktatura koja je komuniste trpala u zatvor. Druga Jugoslavija je bila socijalistička diktatura koja je u zatvor slala monarhiste. To što je Andrić sa obema izlazio na kraj odgovara njegovom osnovnom ubeđenju koje ima još od Sarajeva, a to je da je loša Jugoslavija još uvek bolja od nikakve. Jer ako već mora biti patnje na svetu, bolje je da je Jugosloveni nanose jedni drugima nego da im to čine Turci, Habzburgovci, Nemci, Rusi ili neki drugi okupatori. A postojao je još jedan razlog za to što se Andrić dobro slagao prvo sa monarhističkim lovcima na komuniste, a onda sa komunističkim lovcima na monarhiste. On je radio ili nije radio sve što je bilo potrebno da bi na miru mogao da piše i objavljuje. I tako je ćutao na mnoge nepravde svoga vremena, da bi ih kasnije opisao u svojim knjigama.
Iz knjige “U POŽARU SVETOVA Ivo Andrić – jedan evropski život” (Laguna, 2020)
Priredila Miona Kovačević
Sutra: Andrićeve veze sa Poljakinjama
Koje je tvoje mišljenje o ovoj temi?
Učestvuj u diskusiji ili pročitaj komentare